A: Gde su deca?
B: Deca? Tu su nam deca, što?
A: Pitam, ne vidim ih nigde. U stvari, video sam jednog dečaka u novinama – izvršio samoubistvo.
B: O, Bože. Danas?
A: Juče, danas, sutra… Svakoga dana. Novine su preplavljene ovakvim vestima.
B: Da, čitao sam nešto na internetu.
A: Aha. Onda si sigurno zapazio da sva ta (samo)ubistva uglavnom i imaju veze sa internetom. Sede u kući, gledaju u monitor i upijaju koješta. Samim tim i postaju koješta.
B: Pa, dobro sad… Nije to baš tako. Internet ti dozvoljava da budeš sve ono što poželiš. Čim nešto krene suprotno od onoga što si očekivao- postane gadno.
A: Ne. Internet je, u tom smislu, samo izgovor za gubitnike. Čitav svet ti je ponuđen da u njemu budeš ono što želiš, ali treba mnooogo da se pomučiš da bi došao do toga. Najlakše je samo sesti i virtuelnoj planeti nakuckati svoj tron.
B: Eh, pa ne moraš biti najbolji da bi bio zapažen u virtuelnom svetu.
A: Ne moraš biti najbolji ni da bi bio zapažen u realnom svetu. Problem je u glavi i u požutelim shvatanjima ovog naroda koji od silne želje da krene napred, ne prestaje da jurca unazad.
B: Ovako ide brže. :) Uostalom, to je krivica roditelja.
A: A gde su roditelji?
B: Većina radi. Ne dižu ljudi glave od posla, kako bi othranili porodicu. Verovatno zbog toga ne stižu da posvete svojoj deci pažnje ni onoliko koliko bi trebalo, a ne onoliko koliko bi želeli.
A: Zašto se količina potrebe razlikuje od količine želje? Zar to ne bi trebalo da bude jednako?
B: Slažem se, ali rekoh ti već… nedostatak vremena.
A: Znaš, ako sam već dosadan, ne bih da zvučim i matoro, ali moram da kažem da su moji radili po ceo dan, imali smo i kompjuter, pa nisam blenuo u njega satima (da ne kažem danima – ima danas i takvih). Tata je hteo da me odere od batina kad sam popustio u školi zbog vremena provedenog na igralištu. Zanimali su me samo košarka i gluvarenje sa društvom iz kvarta. Pošalje me u sobu i ne smem da maknem odande, dok se ne dohvatim knjige. Današnji klinci jedva čekaju da im kažu: „Marš u sobu!“
B: U pravu si. U sobi je pravi mali raj tehnike i društvenih mreža.
A: Imali smo omiljene sportiste, muzičare, sakupljali postere, lopte, otimali se za diskove, hteli da budemo kao ‘taj i taj’ kad porastemo.
B: Ruku na srce, možda i bolje što ne žele da budu kao ‘taj i taj’ kad porastu. Malo je pravih ‘izrastaka’ na koje bi trebalo da se ugledaju.
A: Samo izbaci „Grand“ iz glave i dobićeš brdo sportista, glumaca, pa i muzičara, čije korake valja slediti. Mi, ovakvi, ne znamo ni gde ćemo.
B: Očigledno. Razvoj tehnologije je doneo internet i društvene mreže, koji mogu veoma pametno da se iskoriste, ali se u ovoj državi u svemu, pa i u tome, preteruje. Tako smo, valjda, i dobili efekat suprotan korisnom. Klinci ‘vise’ na mreži, ne interesuju ih igre i sportovi, muzika, gluma… ništa. Nervoza je svuda oko nas.
A: A gde je osmeh?
B: U statusima, na „Fejsbuku“.
A: …