Neprijatna tišina u liftu
Возаш се у лифту са 16. спрата, и ту негде око 10-11. спрата лифт се изненада зауставља. 'Ко је бре сад?' мислиш у себи. Улази непозната особа коју наравно не познајеш, иако живиш у згради више година. После уљудног поздрава, следи непријатна тишина. Са комшијом си у простору од 1,5 квадрата. Дал треба нешто да кажеш? Да питаш? 'Оћел бити кише? Гледаш доло-горе по лифту, у бројеве који се смењују невероватно споро.. После тих пар тренутака излазиш у приземљу и излазиш из лифта са осећајем као да ти је пао неки терет са срца.
Екскурзија у Чешкој, другари улазе у лифт у приземљу. Собе су нам биле исто тако негде око 10-15ог спрата. Ту и неки људи, контају да су странци.
Кад су кренули, један од њих ће:
- У Сунце ти ала ови смрде!
- Јес' вала к'о да су се усрали!
- Уф мајку им..
Тако следи низ поганих речи на рачун тих људи, и кад су најзад дошли до одредишта, крену да излазе, а један од ликова из лифта ће:
- Момци, који је ово спрат?
Мало их је онда било срамота.
Trenutak istine
То је онај тренутак када причаш нешто са другаром/другарицом, и због врло гласне музике и околине, буквално му/јој се дереш на уво да би се могло разумети. Ти хоћеш да кажеш нешто што би само он/она требало да чује, кад одједном сви ућуте, истовремено и музика стане јер је нова песма на реду па следи пауза, и сви живи у просторији чују то. Бедак за тебе, за све остале срећа невиђена.