Mrtva tačka je polazište, a živo blato ishodište. Dakle, kad krenemo sa mrtve tačke, zapadamo u živo blato.
Ako na mrtvu tačku gledamo iz različitih uglova, zauzimamo ćoškaste stavove.
Tačka u geometriji nema dimenzije, i nalazi se u preseku dve prave, odnosno tri ravni. Mrtva tačka svojim mrtvilom dobija dimenziju statične ispunjenosti. Nalazi se u preseku dva kriva gledišta, odnosno tri ravni pogrešnog posmatranja.
Dobro je staviti tačku na pljačku. Ali, tačka mora da bude ŽIVA. Ako se stavi mrtva tačka, revitalizuje se pljačka, pa se posle moraju staviti tri tačke ...

Mondijalizam je, u globalu, isto što i globalizam, ali zvuči privlačnije i "svetskije". Kada bismo hteli da iskujemo našu kovanicu sa istim značenjem, možda bi rezultat kovanja bilo "posvetljavanje". Za razliku od prosvetljavanja, posvetljavanje znači dobrovoljni pristanak na zaglupljivanje, da bismo živeli kao sav ostali svet. Nevolja je što ovde za tako nešto ima sve manje zainteresovanih. Oni koji su hteli da budu posvetljeni, otišli su u beli svet. Oni koji su ostali, istrajno i dosledno slede narodnu misao: "Svetu se ne može ugoditi". Par desetina čudaka, koji sami sebi kače titulu "mondijalista", izuzetak je koji potvrđuje pravilo.

U suštini, mondijalizam odnosno posvetljavanje jeste amerikanizovanje, po sistemu: SAD, ili ništa! (SAD ili nikad!, SAD ili smrt!). Nosioci ovog pokreta ne žele da pretvore svet u globalno selo, nego da u srpska sela dovedu čikašku mafiju, bande Njujorka i "plavce" iz Los Anđelesa. Da stvar zaživi i u olimpijskom selu, potrudiće se Vlade Divac. O, Sakra Mento!

Čuveni primer sadržajnog uprošćavanja teške filosofije na ovim prostorima. Čime se gubi na kvantitetu, ali mnogo dobija na kvalitetu. Jer, sve što je rečeno kratko i jasno, dobro je rečeno, i predstavlja esenciju mudrosti.

U konkretnom slučaju, reč je o minimalističkom izrazu učenja Baruha de Spinoze, i njegove teorije o tri vrste saznanja. Prvom vrstom je Baruh nazivao saznanja iz nepostojanog iskustva i znakova (na osnovu čulnih opažanja i predstava o stvarima). Srbi su se davno, kao i Spinoza, uverili da su takva saznanja lažna, o čemu svedoče stihovi: "Čarne oči, da bi ne gledale" i "ja ne kazah za lažljive oči, koje su me na zlo navodile".

E sad dolazi ono glavno! Spinoza je dosta smušeno objasnio važnost druge vrste saznanja (odnosno razuma), i treće vrste (intuitivnog znanja). Jeste rekao da su ona istinita, i da nas uče da razlikujemo istinito od lažnoga, ali se mnogo spetljao objašnjavajući prirodu razuma, ljudskog duha, ideja o stvarima i suštine stvari. I drugi su procenili da je u pitanju čista petljancija, pa su Spinozu ekskomunicirali. E, da mu je bio neki Srbin pored njega, i prišapne mu "Ko razume, shvatiće" dok je pisao svoja panteistička dela! Kud bi mu kraj bio! Mislim, Spinozi. Za Srbina se zna.

Shvatio bi Spinoza da je pretpostavka intuitivnog znanja ipak razum. I ne samo pretpostavka. Jer, izraz "ko razume, shvatiće" nosi u sebi ogromno čovekoljublje i beskonačni optimizam. "Nužnim načinom" (što bi rekao Spinoza) iz razuma sledi spoznaja prave suštine stvari i obrazovanje adekvatnih ideja, oličenih u božanskoj ljubavi. Ko god ima razum, doći će do spoznaje.

Ko razume, shvatiće. Rečeno prihvatiće.

Oproštaj je ono, što političari koji silaze sa vlasti traže od naroda prilikom opraštanja sa njim. A narod je ipak previše ispaštao, da bi lako praštao. Političari su od mnogo čega oprostili narod, pa kako da im narod oprosti?

Narodu treba oproštaj sa političarima, i to čim se ovi dokopaju vlasti. Što se pre narod sa političarima oprosti, manje će da posti. U tom slučaju, pitanje oproštaja se i ne postavlja. Jer, vlast nije stigla ništa da upropasti, da bi imalo šta da joj se prašta, tako da opraštanje sa vlašću prolazi bezbolno i bez trzavica.

Može da iskrsne problem, kada vlast koja se oprašta iskreno zatraži oproštaj. Narod je meka srca, bolećiv. Spreman da sve oprosti. U euforiji oprosta, narod zaboravlja sve, i iskazuje volju da odustane od oproštaja sa vlašću.

Prilika je ono, što jedan koristi da drugome upriliči neprilike.
Neprilika je ono, što jedan prilično upriličava drugome, kad god je u prilici.

Kada se neko nađe u neprilici, treba iskoristiti priliku.
Za jednoga je „mrka kapa, zla prilika“, a za drugoga – sjajna neprilika!

Šansa nije isto što i prilika. Neiskorišćena šansa nije tragedija, propuštena prilika je katastrofa. Za onog ko je priliku propustio. Dok za onog (koji bi korišćenjem prilike od strane drugog zapao u nepriliku), propuštanje te prilike označava blagoslov, i spas.

Po svoj prilici, neprilika nam ne gine.
Možda nam tako i priliči.
Za ovu priliku, toliko.