Kad su ti ruke zauzete klanjem svinje a zazvoni ti telefon gde te zove kum Božo. Ne možeš prestati klati na pola, ne možeš kumu odbiti poziv. Onda drekneš na sinovca da ti metne telefon na uvo, a ti zadigneš rame pridržavajući ga, što stvara sliku koja u oku posmatrača izaziva neodoljivu asocijaciju na zvonara bogorodične crkve.
- Šta ti je? Šta si se nakerio tako, kao da si ceo dan pričao u kvazimodo stavu?
- Ma pusti, uhvatila me Milunka sa popadijom, drknula mi šamarčinu iz bekhenda, ceo dan ne mogu da se ispravim.
- Milunka, jaka žena...
Vrhunski odjeb vozača autobusa na dužim relacijama.
Neće ti stati kada si tražio, a izbegao je dalju raspravu.
Autobus, trinaesti sat vožnje:
-Majstoooreeee, pauza! Upišaću se!
-Ne može! Tek za pola sata stajemo kod baba Fride da pokupim papriku...
-U jebem ti...(gleda oko sebe) Daj tu Fantu!
-'Si siguran?
-Daj!
-(otkopčava šlic, vadi malog)'Bem ti sunce, jel ima Helou, Voćna Dolina, VodaVoda?
-Nema.
-JAOOO! (trudi se da ne piša puno po drugima)
Ljudi konzumiraju crno vino sa ciljem otklanjanja socijalnih stega i postizanja lepšeg subjektivnog doživljaja okoline, ali uz posledično smanjenje kognitivnih sposobnosti i racionalne procene stvarnosti dolazi i do kontakta ostataka sitnih čestica fermentisanog grožđa i epidermisa usana.
Zbog činjenice da crno grožđe sadrži element gvožđa koji mu daje ružičastu do crnu boju, stiče se utisak da je osoba muškog pola primenila tradicionalno žensku tehniku ulepšavanja, šminkanje. Usled svega navedenog došlo se do izraza u naslovu ove izuzetno duhovite i emocionalno obojene definicije sa minimumom preseravanja autora.
Zvuk zalupljenih vrata, žena u kuhinji pere sudove, ulazi mladić:
- Jaoaoaooaoaoooo crni Mićo, rodila sam te da budeš muško, a ti stavljaš karmin kao neka curica, jaoao meneee kukuuu!
- Idi bre Slavice šta mi kukaš tu, muško šminkanje je u pitanju!
- Ih izvini molim te ljubi te majka, teško mi je od kada ti je otac umro, znaš kakav je već bio strašljiv, on mi je stalno govorio da sumnja da si od onih, znaš. A i taj dan kad je umro...
- Šta?
- Evo ti supica, pojedi.
- Hvala :srrrk:
- Taj dan kad je umro...
- :srrrk:
- pričao mi je mnogo o svemu i svačemu...
- :srrrk:
- i između ostalog mi je priznao...
- :srrrk:
- da nije bio tako bezgrešan kako bi se od sveštenika očekivalo...
- :pogled ka njoj sa zaustavljnom kašikom na pola puta:
- i da je često noću ulazio u tvoju sobu...
- :kašika ispada iz ruke:
- i svojim penisom...
- STANI! STANI KEVO! NEMOJ DALJE MOLIM TE!!!
- Ma ložim te idiote aaahahahahaaaa!
- Ufff bre je l' si normalna ti sa takvim stvarima? Pa nismo mu ni četrdese...
- A šta ćeš, vi'š kakva su vremena, mora se čovek našaliti.
- Ma!
Zvuk zalupljenih vrata, žena sama u kuhinji, u oku se stvara suza.
Za razliku od nevinosti mnogo se teže gubi. A za sličnost sa nevinosti, poželjno je da se što pre izgubi. U svakom slučaju potrebno je da te neko dobro izjebe da bi izgubio naivnost i shvatio da ne treba baš svakome verovati i da ne govori baš svako istinu bez obzira što ima tako dobre namere i iskren osmeh.
Mnogima se to desi u ranoj mladosti a mnogi ceo život ostanu naivni dok ih uporedo jebe ko stigne, dok svakih par godina, država organizuje kolektivan test naivnosti, čisto iz zajebancije, da vidi da li može da jebe narod i dalje, i koliko duboko.
- Au brate, auu....
- Šta je bilo? Što si se smorio?
- Znaš onog Mikija, Jeleninog gej drugara?
- Znam. I? Jebala se sa njim, a?
- Da. Bio si u pravu, ne može ćelavi lik sa tetovažom pičke na potiljku biti peder.
- Konačno da i ti izgubiš naivnost... Šta sad, teraj dalje, drolja, ko je jebe.
- Ali rekla mi je da je sve bilo slučajno, da su bili pijani i to.
- I? Šta si ti uradio? Oprostio joj?
- Pa ono, u suštini, jesam. Dao sam joj ključeve od vikendice na Zlatiboru, treba joj da razmisli o svemu.
- Daaaj! Heh, još mi reci da će je Miki baciti do tamo, heheh.
- Pa meni su kola na popravci znaš i...
- Au brate, auuu...
___________________________________________________________________
Dovoljno je pogledati njuške koje skidaju naivnost.
Drevna veština lađenja jaja potekla iz svih društvenih uređenja počev od australipotekusnih čopora preko grčkih polisa pa sve do moderne demokratije. Jebiga, uvek je bio neko ko rmbači i neko ko na osnovu tog rmbačenja profitira u vidu besposlenih sati koji se moraju nekako utrošiti, a odvajkada je poznato da je mudrost najveca vrlina, dok je, implicitno, sticanje mudrosti najvrlinija rabota. Stoga, nemojmo se lagati, muda treba laditi zarad opšteg dobra.
- Radim deset sati dnevno, obaram normu k'o Bolt rekorde, u povratku trošim što sam zaradila na tvoju hranu i pivo, kad dođem kući perem tvoje smrdljive gaće i usisavam pod koji si usvinjio. A ti? Izigravaš osveživač vazduha pogrešno napunjen tvorovim govnetom?
- Draga, nešto sam razmišljao, da li smatraš da postoji negativna korelacija između broja crnaca u timu i prosečnog broja kornera po utakmici?
- Zanimljiva primedba. A pošto vidim da si izuzetno obdaren spoznajom stvarnosti, možeš li izračunati verovatnoću da će ti ispasti oči pošto ti nabijem ovu cev od usisivača u dupe?
- Hmmm... Zavisi od toga da li je usisivač upaljen ili ugašen.
- Eto vidiš, sad bi trebalo da ide neki dobar pančlajn, ali pisac ove definicije, čijeg smo primera protagonisti, je jebeni debil i ne može da smisli ništa.
Opštiji pojam od govora mržnje. Govorom pržnje može da se nazove svaki verbalni akt koji kod slušalaca izaziva uzbuđeno emocionalno stanje, bilo da je to strah, tuga, mržnja, radost ili nagon za silovanjem. Motivacioni govor je takođe vid govora pržnje.
Jako me mrzi da pišem primer iako shvatam da bi suština jedino tako mogla da se iznese.
Vrlo često smo u prilici da vidimo i čujemo (a po neko i da oseti, hehe) veoma imbecilne stvari. Da ta imbecilnost ima jedinicu mere i da je maksimalna vrednost na skali imbecilnosti 10, sve preko toga mora dovesti do nekog novog fenomena - nazvah ga genimbecilnost, što bi najkraće prevedeno bilo - imbecilno do genijalnosti. Ali jebiga, nije genijalno, da bi nešto bilo genijalno mora zadovoljavati tri elementa - inovaciju, unikatnost i svrhu. Problem sa genimbecilnošču je što nema ovaj treći element.
1. Jahati konja i umesto biča koristiti kokošku.
2. Srati tokom stoja na rukama koristeći usisivač.
3. Trčati maraton u nazad. Go. Pijan.
4. Pljunuti majku nakon što vam napravi doručak i reći "hvala". Zatim mirno obedovati i razgovarati sa njom o vremenskim prilikama.
5. Skočiti u bunar.
6. Najljubaznije zamoliti pripadnika žandarmerije da vas oralno zadovolji jer eto, digo vam se.
.
.
.
Lista je beskonačna, budite slobodni i pustite svojoj genimbecilnošći na volju u komentarima.
Programerska evaluacija ženske osobe pozamašnog volumena i samim tim, destruktivističkih tendencija ka sitnijim muškarcima.
Ozbiljan = o-zbiljan (zbilja=java, realnost), ozbiljno liči na zbilju(javu) ali nije realnost, to je imaginacija ljudi istripovanih da je to jedino ispravno ne shvatajući da glume uloge koje "bi trebalo" da su adekvatne u tom momentu. Prava realnost je biti zbiljan, ne ozbiljan. A kad si zbiljan onda te ovi ozbiljni shvataju neozbiljno i to izjednačavaju sa lakrdijom, što zbiljnima odgovara, jer ih baš briga i da je suprotno.
Zbiljnost je dakle stanje uma i ponašanje u skladu sa sobom, a ne sa situacijom i očekivanom ulogom u socijalnom kontekstu.
- I kolega, objasnite mi sistem transakcione analize?
- Ma to je sve tupljenje kurca, pravo da Vam kažem.
- Volim kad je student zbiljan. Deset.
Predsednik. Sve posle njega su Vojislavi Koštunice, Borisi Tadić, Tomislavi Nikolić...
- Je l' si čuo da se ne ide u školu?
- Nisam. Što?
- Rekao Predsednik da će jebati majku Amerima i da mi deca treba to da gledamo od kuće.
- Jebiga. A taman sam uspeo da sa Milicom stanem u red za užinu, pitanje je časa kad će mi dozvoliti da je poljubim u obraz.
- Ne budi tužan. Predsednik kaže da nema mesta pesimizmu.
Bog. To sam ja. To si ti. To je čak i Toma Nikolić kada se ne smeje - lagano govoreći neke panteističke mudrolije pokušao je da me uteši starac kome sam ležao u krilu sveže ranjen sačmom u koleno.
Sve mi je više imalo smisla to što je govorio.
Bog stvori mene, ja stvorim govno... Obojica smo stvorili, istu stvar. Kako sam mogao da odem? Da ostavim toplinu doma i krenem u sizifovski rat protiv protivnika većeg od mene gomilama puta, a opet nedovoljno jakog da me slomi do kraja.
Probudih se. Prozvali su mene i starca da pristupimo prostoriji za mučenje iz koje su svi izlazili iskolačenih očiju, sede kose i bledog lica. Bojali su se te prostorije. Ja nisam, mislio sam da nema ništa strašnije od tri godine samoće i boli koju sam do tad preživeo u ovom kazamatu prikladnom samo najgorim horor filmovima japanske produkcije.
Ali, čekalo me je iznenadjenje, "uvek može još" - reče stražar dok sam mu sasuo u lice kako mi ne mogu više ništa.
Užasan prizor me je čekao. Gomila mrtvaka nasumično odsečenih ekstremiteta ležala je na sredini dok su ostali zarobljenici pod pretnjom oružjem i bičem vukli polužive vrišteće spodobe ka istoj toj gomili.
Gospodin stražar mi se osmehnuo i rekao "spremi se za susret sa onim svetom". HA - pomislih - kakva budala, pa jedva sam to čekao. Al' ne lezi vraže, izdvojiše jednog mrtvaka sa one gomile, pa ga vezaše za mene. Goli obojica, on mrtav sigurno već tri dana a ja pritisnut o njegovo mekano smrdljivo telo puštam suze neverice, suze gadosti, suze Božije. Bacili su nas u jedan kovčeg i zatvorili, da bi mi obezbedili pun ugođaj ubačena je i jedna upaljena baterijska lampa. Smrad je bio nepodnošljiv, povratio sam ono malo hleba i vode što sam taj dan pojeo što je samo pogoršalo situaciju. Vezanih ruku, nogu, ali otvorenih očiju gledao sam u lice na kojem se već nazire lobanja dok crvi mile između zuba.
Probudio sam se, ošamućen, lice mrtvaka mi je postalo poznato, počeo sam da mu pričam o mom domu, ženi, deci, ocu, majci... Prirastao mi je za srce. U prenesenom značenju, ali i bukvalno, jer je moja koža počela da srasta sa njegovom. Gušio sam se. Usrao sam se, i bukvalno i u prenesenom značenju.
Pribijeni jedan uz drugog postadosmo jedno, mrtav i živ. Ponovo sam počeo da mu pričam, satima, mada bi nekome ko to gleda sa strane više izgledalo kao tiho mumlanje bezubog idiota.
Nakon neke dve godine, mada su mi rekli da je prošlo 24 sata, kovčeg se otvorio. Izašao sam iz prostorije dok je masa zatvorenika blenula u mene kao u nekog duha. Spazio sam starca kome ležah u krilu, sklupčan beše u nekom ćošku, prišao sam mu i dotakao mu rame, a on je pobegao u drugi kraj dvorišta.
Kleknuo sam, pogledao u baru gde videh odraz nepoznatog lica, iskolačenih očiju i sede kose tad rekoh toj nakazi - Ti si Bog, ja sam Bog.
Pošalica kojom posada pokušava da popravi atmosferu na brodu tokom dugih putovanja.
- Čarls! Gde se dadnuo Stiven?
- Severojužno, he he.
- Jeb'o sam ti majku tužno! Opaaa!
- Pusti to sad. Pazi tamo je santa leda.
- A zavuko joj i moj deda! OPAAAA!
- Ma budalo gledaj napred dok kormilariš!
- Sipam ti u gaće Veniš!
Nakon cirka sto godina snimili su loš soft pornić kako se neka riba jebala sa Leonardom di Kaprijem u nekim starinskim kolima na tom brodu. Neznajući da je ova stara šega uzrokovala potonuće tadašnjeg diva među plovilima.
_______________________________________
- I?
- Šta i?
- Ti si mi govorio gde da skrećem ceo put. Kuda sad iz ove njive draga moja humanizovana navigacijo?
- Ma piči severojužno pa šta bude.
- More sad ću da ti jebem mater, i tebi i Ruskom Krsturu i seoskoj slavi, i Vidovdanu, i Kosovu Polju, Vuku Brankoviću, Barandi i avanturama i onom tvojem "ićemo tvojim golfom manje troši" jaoooo!
- Opušteno brate, samo severojužno.
