Kad su ti ruke zauzete klanjem svinje a zazvoni ti telefon gde te zove kum Božo. Ne možeš prestati klati na pola, ne možeš kumu odbiti poziv. Onda drekneš na sinovca da ti metne telefon na uvo, a ti zadigneš rame pridržavajući ga, što stvara sliku koja u oku posmatrača izaziva neodoljivu asocijaciju na zvonara bogorodične crkve.

Vrhunski odjeb vozača autobusa na dužim relacijama.
Neće ti stati kada si tražio, a izbegao je dalju raspravu.

Ljudi konzumiraju crno vino sa ciljem otklanjanja socijalnih stega i postizanja lepšeg subjektivnog doživljaja okoline, ali uz posledično smanjenje kognitivnih sposobnosti i racionalne procene stvarnosti dolazi i do kontakta ostataka sitnih čestica fermentisanog grožđa i epidermisa usana.
Zbog činjenice da crno grožđe sadrži element gvožđa koji mu daje ružičastu do crnu boju, stiče se utisak da je osoba muškog pola primenila tradicionalno žensku tehniku ulepšavanja, šminkanje. Usled svega navedenog došlo se do izraza u naslovu ove izuzetno duhovite i emocionalno obojene definicije sa minimumom preseravanja autora.

За разлику од невиности много се теже губи. А за сличност са невиности, пожељно је да се што пре изгуби. У сваком случају потребно је да те неко добро изјебе да би изгубио наивност и схватио да не треба баш свакоме веровати и да не говори баш свако истину без обзира што има тако добре намере и искрен осмех.
Многима се то деси у раној младости а многи цео живот остану наивни док их упоредо јебе ко стигне, док сваких пар година, држава организује колективан тест наивности, чисто из зајебанције, да види да ли може да јебе народ и даље, и колико дубоко.

Drevna veština lađenja jaja potekla iz svih društvenih uređenja počev od australipotekusnih čopora preko grčkih polisa pa sve do moderne demokratije. Jebiga, uvek je bio neko ko rmbači i neko ko na osnovu tog rmbačenja profitira u vidu besposlenih sati koji se moraju nekako utrošiti, a odvajkada je poznato da je mudrost najveca vrlina, dok je, implicitno, sticanje mudrosti najvrlinija rabota. Stoga, nemojmo se lagati, muda treba laditi zarad opšteg dobra.

Opštiji pojam od govora mržnje. Govorom pržnje može da se nazove svaki verbalni akt koji kod slušalaca izaziva uzbuđeno emocionalno stanje, bilo da je to strah, tuga, mržnja, radost ili nagon za silovanjem. Motivacioni govor je takođe vid govora pržnje.

Vrlo često smo u prilici da vidimo i čujemo (a po neko i da oseti, hehe) veoma imbecilne stvari. Da ta imbecilnost ima jedinicu mere i da je maksimalna vrednost na skali imbecilnosti 10, sve preko toga mora dovesti do nekog novog fenomena - nazvah ga genimbecilnost, što bi najkraće prevedeno bilo - imbecilno do genijalnosti. Ali jebiga, nije genijalno, da bi nešto bilo genijalno mora zadovoljavati tri elementa - inovaciju, unikatnost i svrhu. Problem sa genimbecilnošču je što nema ovaj treći element.

Programerska evaluacija ženske osobe pozamašnog volumena i samim tim, destruktivističkih tendencija ka sitnijim muškarcima.

Ozbiljan = o-zbiljan (zbilja=java, realnost), ozbiljno liči na zbilju(javu) ali nije realnost, to je imaginacija ljudi istripovanih da je to jedino ispravno ne shvatajući da glume uloge koje "bi trebalo" da su adekvatne u tom momentu. Prava realnost je biti zbiljan, ne ozbiljan. A kad si zbiljan onda te ovi ozbiljni shvataju neozbiljno i to izjednačavaju sa lakrdijom, što zbiljnima odgovara, jer ih baš briga i da je suprotno.

Zbiljnost je dakle stanje uma i ponašanje u skladu sa sobom, a ne sa situacijom i očekivanom ulogom u socijalnom kontekstu.

Predsednik. Sve posle njega su Vojislavi Koštunice, Borisi Tadić, Tomislavi Nikolić...

Bog. To sam ja. To si ti. To je čak i Toma Nikolić kada se ne smeje - lagano govoreći neke panteističke mudrolije pokušao je da me uteši starac kome sam ležao u krilu sveže ranjen sačmom u koleno.
Sve mi je više imalo smisla to što je govorio.
Bog stvori mene, ja stvorim govno... Obojica smo stvorili, istu stvar. Kako sam mogao da odem? Da ostavim toplinu doma i krenem u sizifovski rat protiv protivnika većeg od mene gomilama puta, a opet nedovoljno jakog da me slomi do kraja.
Probudih se. Prozvali su mene i starca da pristupimo prostoriji za mučenje iz koje su svi izlazili iskolačenih očiju, sede kose i bledog lica. Bojali su se te prostorije. Ja nisam, mislio sam da nema ništa strašnije od tri godine samoće i boli koju sam do tad preživeo u ovom kazamatu prikladnom samo najgorim horor filmovima japanske produkcije.

Ali, čekalo me je iznenadjenje, "uvek može još" - reče stražar dok sam mu sasuo u lice kako mi ne mogu više ništa.
Užasan prizor me je čekao. Gomila mrtvaka nasumično odsečenih ekstremiteta ležala je na sredini dok su ostali zarobljenici pod pretnjom oružjem i bičem vukli polužive vrišteće spodobe ka istoj toj gomili.
Gospodin stražar mi se osmehnuo i rekao "spremi se za susret sa onim svetom". HA - pomislih - kakva budala, pa jedva sam to čekao. Al' ne lezi vraže, izdvojiše jednog mrtvaka sa one gomile, pa ga vezaše za mene. Goli obojica, on mrtav sigurno već tri dana a ja pritisnut o njegovo mekano smrdljivo telo puštam suze neverice, suze gadosti, suze Božije. Bacili su nas u jedan kovčeg i zatvorili, da bi mi obezbedili pun ugođaj ubačena je i jedna upaljena baterijska lampa. Smrad je bio nepodnošljiv, povratio sam ono malo hleba i vode što sam taj dan pojeo što je samo pogoršalo situaciju. Vezanih ruku, nogu, ali otvorenih očiju gledao sam u lice na kojem se već nazire lobanja dok crvi mile između zuba.

Probudio sam se, ošamućen, lice mrtvaka mi je postalo poznato, počeo sam da mu pričam o mom domu, ženi, deci, ocu, majci... Prirastao mi je za srce. U prenesenom značenju, ali i bukvalno, jer je moja koža počela da srasta sa njegovom. Gušio sam se. Usrao sam se, i bukvalno i u prenesenom značenju.
Pribijeni jedan uz drugog postadosmo jedno, mrtav i živ. Ponovo sam počeo da mu pričam, satima, mada bi nekome ko to gleda sa strane više izgledalo kao tiho mumlanje bezubog idiota.
Nakon neke dve godine, mada su mi rekli da je prošlo 24 sata, kovčeg se otvorio. Izašao sam iz prostorije dok je masa zatvorenika blenula u mene kao u nekog duha. Spazio sam starca kome ležah u krilu, sklupčan beše u nekom ćošku, prišao sam mu i dotakao mu rame, a on je pobegao u drugi kraj dvorišta.

Kleknuo sam, pogledao u baru gde videh odraz nepoznatog lica, iskolačenih očiju i sede kose tad rekoh toj nakazi - Ti si Bog, ja sam Bog.

Pošalica kojom posada pokušava da popravi atmosferu na brodu tokom dugih putovanja.

Nasuprot uvreženom mišljenju da su najveće vrednosti kojima naši jugozapadni susedi streme - čojstvo i junaštvo, dugogodišnjim istraživanjem i semantičko-lingvističkom analizom na univerzitetu na Lovćenu došlo se do zaključka da je ipak savršenstvo i izbegavanje greha, ono čemu teži svaki pripadnik ovog iako malobrojnog, opet velikog i prkosnog naroda.

Skinula je brus i gađice i obukla najtesniju haljinu što je imala tako da su joj se bradavice ocrtavale u punoj svojoj veličini. Našminkala se i stavila parfem. Bila je prava dama.
Debeli kamiondžija je jedući burek mrsio užegla muda kada je pomislio da bi mogao nešto da baci pod jaja, i gle čuda baš kad je prolazio tu negde oko Kaća primeti autostoperku koja je nedvosmisleno bila kurva.
Ona je obula svoje štikle, ušuškala sina i krenula na posao. Pozvala je taksi, on je bacio do petlje. Nije imala da plati. Popušila je. Posle je popušila i cigaretu, vezala kosu i pružila prst, spremajući se da zaradi za 'leba.
Kočnice su zaškripale i kamion je stao. Čuo se zvuk otpuštanja pritiska a za njim i zalupljenih vrata.
"Pošto?" pitao ju je trljajući još masnu bradu i brkove.
"Šta želiš, lepi?"
"Možda sam kamiondžija, ali nisam toliko nesamokritičan da ne primetim svoju ružnoću i tvoju profitom indukovanu potrebu za laskanjem."
"Okej, samokritični, šta ćeš, pušenje ili da jebeš?"
"Da me jebeš" reče vadeći strapon.
I jebala ga je. Jako. A on je uredno platio po tarifi pušenja.
Seo je u svoj kamion, opet se čuo zvuk otpuštanja pritiska, zatrubeo je i uputio se ka Horgošu. Mrsio je svoja muda i pomislio kako ga je tata milovao kad je bio mali. Ali tata nije imao strapon.
Dok je gledala za kamionom koji odlazi u mrak pokušala je da se seti odakle joj je poznat taj čudni debeljuca. Nije mogla. Odmahnuvši rukom protrljala je novčanicu od deset evra o bradu i stavila ju u džep. Pružila je palac.

U erekciji.

"Marš u pizdu materinu!" je jedina misao koja mi se nameće kada pročitam tako nešto. Zaista, da li stvarno misle da će se važnost i dubina onog što su citirali uvećati time što su to napisali na engleskom jeziku? A ako je cilj biti originalan i poštovati jezik pisca onda ga već napiši na jeziku na kom je i pisao.

Deo osigurača, jako tanka žica. U žargonu se koristi za jako mršavog čoveka.

Nagon za slikanjem svega i svačega. Zaista iritantna pojava, skoro hipsterska, koja se ogleda u ljudima koji nose one jebene foto-aparate od tri kile i tripuju da su neki umetnici i da njihove fotografije imaju poseban kvalitet i stvaraju pravi estetički dojam.

"Možda je bilo brže okolo?" zapita se on trljajući izderano koleno ali ne pomišlja da skine pogled sa objekta koji prati kroz gustu šumu i gudure već duže vreme. To je naređenje komande, koje on namerava da ispuni do kraja, jer ako uspe to znači čin, a čin znači raširene noge Mile, kćerke potpukovnika Radosavljevića.
Pogledao je na sat, sada je 2 posle ponoći. Kada je vratio pogled shvatio je da je objekat pratnje nestao. Uhvatila ga je panika, izvadio je kurac i izdrkao ga da bi smanjio napetost. Jer neobavljen zadatak znači dijametralnu suprotnost Milinim raširenim nogama, a to su njegove raširene noge. Obrisao je kitu gaćama i nastavio da tumara sve do jutra, bezuspešno pokušavajući da locira izgubljenu metu. Zaspao je premoren naslonjen na tužnu vrbu, koja je bila nagnuta nad močvarom. "Alo!" Probudio ga je glas iz šumarka. Skočio je u vodu i plivao koliko je mogao. Naišavši na nekakav stari čamac zavučen u trsku ušao je u njega i skinuo svu odeću. Sunce je bilo u zenitu pa je ležeći na drvenoj klupi čamca počeo da drema škiljeći kroz trepavice, i baš u trenutku kada mu se činilo da će zaspati ugleda svoju metu kako pere ranu na kolenu nedaleko odatle. Sa olakšanjem se pridigao i nastavio da posmatra, meta je pogledala na sat, a zatim izvadila kurac i izdrkala ga. Kitu je obrisala svojim gaćama. Postajalo mu je jasnije. Pa on nije glupi redov Maljković na glupom zadatku. Zašto bi bio? Mila bi dala Čerčilu. On je Čerčil!

"....ane.."
"....bodane..."
"...koviću..."
"SLOBODANE!" Dreknu medicinska sestra Mila pri psijatrijskoj bolnici Kovin.
"JA SAM ČERČIL BRE, A TI ŠIRI NOGE!" Odgovori Čerčil ljututo, kako pristaje njegovom ugledu i statusu. Ali mlada ćerka potpukovnika Radosavljevića nije imala poštovanja prema ovom gospodinu i pozvala je čudne ljude koji su ga obukli u XXL košulju i bacili u tapaciranu sobu. "Pa da! Kolaboracionisti! Isprva su mi tako izgledali! Neće oni tako sa mnom, ne... Samo da dođem do Tita nekako. Tito! Ja sam Tito!"

Jedina profesija gde se uvek osećate ispunjeno.