Većina ljudi u Srbiji ne zna šta je ljubav prema klubu.Pa da krenemo iz početka.
Da bi voleo neki klub,moraš najradije znati kakvu istoriju ima taj klub,kako se zovu navijači.Svakog dana sve više i više na fejsbuku viđam sve više i više dece koji pišu raznorazne gluposti.Kada se igra utakmica,i kada padne gol,za njihov ,,voljeni klub'' kreću statusi:Bravo najbolji ste,ajde pobedite,i onda ide srce i klub za koga navijaju.Onda obično naiđe neki momak koji pita koji je rezultat ili tako nešto i uđe u razgovor sa navijačom,pa onda krene da pita,za koga navijaš,i kada dobije odgovor postavi najbolje moguće pitanje.Zašto nisi na utakmici kada voliš taj klub,a pritom i živiš u tom gradu?Nisu mi dali roditelji ili takva izvlačenja su najčešći odgovor.Nakon toga se naravno post obriše da ne bi ispalo da je navijač ispao glup ili tako nešto.
Želeo bih da poručim svim takvim navijačima,koji bodre svoj voljeni klub,da prvo odu na stadion,samo da gledaju utakmicu,pa posle toga pišu kako vole taj klub,mada ni to uopšte ništa ne znači.Ti ne moraš ići na svaku utakmicu da bi voleo svoj klub,klub se voli srcem.Klub se voli kada štediš pare od užine da bi kupio novi šal,kada redovno odlaziš do šopa da pitaš kako napreduje rad grupe,jel može nekako da se pomogne...
Ima tu još milion stvari koje se mogu reći ovde,ali da ne dužim evo jedna poruka za sve internet huligane i slično:
NE NAVIJAJTE IZ FOTELjE,DOĐITE NA STADION !!!!!
Andrija1986
"Ultras nema ime , samo dobri prijatelji ga poznaju. Ultras nema lice, mnogo puta mu kapuljača pokriva glavu, šal usta. Ultras se ne oblači poput ostalih, ne prati modu, ne voli novitete. Kad šeta ulicom, iako nema obeležja svoje ekipe, on je prepoznatljiv. Ultras napada ako je napadnut, pomaže kad je to potrebno, ne prestaje biti ultras čim skine šal i vrati se kući, već se bori 7 dana nedeljno.
Iskusni ultras daje primer mlađem, mlađi ima respekt prema starijem. Mladi ultras je ponosan dok stoji pored iskusnijeg, uči od kritika starijeg i pocrveni kad mu ovaj pruži ruku. Kad obični ljudi gledaju ultras-a, oni ga ne razumeju, a on ne želi biti razumljiv, ne želi objašnjavati svoje ideale. Svaki ultras je različit: postoje oni koji nose obeležja grupe ili kluba i oni koji nikad u životu nisu imali tako nešto; postoje oni koji se kreću samo sa svojom grupom i oni koji su individualci i koji su sami svoja grupa.
Ultrasi su različiti, ali ih spaja ljubav prema svom klubu, upornost u ostajanju 90 min na nogama po kiši ili na hladnoći, spaja ih toplina koja ih greje dok pevaju iz sveg glasa, dok spavaju u polu-pijanom stanju u vozu koji ih vodi sa gostovanja, spaja ih korteo kroz centar gostujućeg grada, spaja ih jedan sendvič koji će podeliti njih četvoro posle mnogo sati gladi, spaja ih jedna podeljena cigareta, spaja ih ona svađa oko rezervne navale koja je promašila odlučujući penal, spaja ih jedan pogled, jedan ideal, jedan jedini mentalitet.
Sve stvari koje nas međusobno spajaju, u isto vreme nas odvajaju od ostalog sveta: od zabrinutih roditelja, od zaprepaštenih rođaka, od uplašenih školskih ili poslovnih kolega, i od netolerantnih profesora ili šefa. Ultras je izlazak, iznenađenje koje ti ukrade osmeh kad shvatiš da si se izvukao za dlaku. Ultras je i ruka koja te uvlači u voz koji već kreće. Ultras nije vandalizam ili nasilje bez razloga, on je uporna obrana jednog načina života, koji je pao u krizu zbog socijalnih problema, zbog glupe televizije, zbog diskoteka koje privlače sve više mladih, ali najviše zbog NEOPRAVDANE REPRESIJE.
Biti ultras je sve ovo i mnogo više, emocije i strast koje se ne mogu objasniti rečima ljudima koji to ne žele shvatiti, i koji bi svakako rađe jednostavno okrenuli glavu i nastavili živeti iza jednog stakla, ljudi koji ne bi nikad imali muda razbiti isto staklo i ući u naš svet!"