S obzirom na to da Vukjalija još uvek nije uvela repliku na nečiju definiciju (pod replikom se, normalno, ne podrazumeva reprodukcija/plagiranje, već ono estetičko popovanje na poslaničku prozivku – kao u skupštini), rešio sam da korisniku DimitrijeSombor objasnim neke stvari i pritom povećam konto svoje zaostavštine na sajtu.

Pomfrit kao kod Meka? Je li tako nesto moguće? Pa, naravno!

Kako bih te uverio da dalji tok definicije ima nekog smisla, napominjem sledeće: da Dositej nije prošvercovao tu plemenitu biljku!, tu kulturu nad kulturama!, tu krtolu na krtolastim povrćem!, moj želudac ne bi imao nikakvog smisla, niti bi se pri današnjoj suši Leskovčani hvalili jednako dobrim prinosom kao i lane, niti bi ga možda najveći medj’ slikarima, Van Gog, obesmrtio na svojoj slici!

Evo kako: Odeš na pijacu. Od seljaka išteš krompir tipa: crveni, jer krompir tipa beli je isključivo pogodan za kuvanje, osim ako se pred seljakom nisi zatekao na početku sezone u kojoj je i beli tipa: mlad, jednako spreman da razgrne. Pošto si ogulio krtolu i tako ogoljenu oprao (da se ne zaraziš), rasečeš je na pola. Po ravnom delu polutku postavljas na dasku ili, u nedostatku daske, na astal! Opasno naoštrenim sečivom noža, sada prepolovljenu krtolu sečes na kriške sirine 5mm, a zatim, dobijene polu-elipse na štapiće iste širine (5mm). Ukoliko je krtola duža od 10cm štapiće ćeš, sine moj, preseći na pola, jer tako si u mogućnosti. U šerpu ćeš sipati četiri petine flaše ulja, ili je izrazito napuniti svinjskom mašću, jer pomfrit mora, pošto je potisnuo fluid jednak svojoj sopstvenoj zapremini, da cvrči: Eureka! - kad ga ubaciš u vreo bazen. A bazen je spreman onda kada šaku više nisi u stanju da zadržiš na poklopcu šerpe, jer se napeko’ u tri lepe!

Završna faza: trpaš Crvene u kontejner; užarene kapljičice iz njega podmazuju svaki rub kuhinje (čuvaj oči!). Odmah promešas da bi sa dna odvojio one zalepljene i sedaš za komp. Pomfrit ne treba mešati dok ne postigne izvestan stepen tvrdoće, a onih nekoliko na dnu koji su pritom postradali za bratiju, na kraju baciš psima. Ako nemaš pse, samo baciš. Kada se konačno budeš rastao sa kompom (circa 15min), primetićeš da zlatotorzi plutaju iznad Koralova. Da li sada želiš da budu kao u Meku ili još krckaviji (+5 do 10min), na tebi je da odlučiš. Sve u svemu pred sobom imaš pomfrit a la “boli glava” (od ribanja kujne)!

Sintagma koja svoj besmrtni život započinje još u najranijem detinjstvu, u aktivu. Istraživaču otpornom na sve (uključujući boginje, difteriju, tetanus i uputstva za sastavljanje Lego kockica) trabunjanja odraslih o ne-šaranju uvodnih i odjavnih belih stranica knjiga nemaju nikakvog smisla. Kad istraživač malo poodraste i sam zameni apstrakne crteže fudbalskom loptom, jednako nije u stanju da razume popovanja o djavoljem poreklu zelenih, tj. odranih kolena. Da je screća koju doživljava prilikom podizanja ženskih suknjica zlo i naopako, svršeni prvak negira nevinim primislima. S istim nerazumevanjem sa kojim budna mama u ponoć dočekuje pubertetliju, i pubertetlija dočekuje njen sprinterski puls. I tako se nedovoljne ocene u skoli, zaostali ispiti, lenje snajke, kontrol frikovi i kontrolisani frikovi doveka ganjaju izgovorima i instrukcijama čiji se aktiv prihvada tek pošto biva upasivljen iskustvom. Da citiram Marčela: “Matori shvate da si car tek kad im drugi kažu da si car.”

Ima ih na ulici. Ima ih u klubu. Ima ih na Studiju B, u Beogradskoj hronici, na Prvoj… Ima ih na tone! Kad se baškare u solarijumu, one se ne baškare samo, već pod neonkama čitaju i Dučića. Dučića, rodjaci! Te kvarcuše izgledaju kao da ih je veštica upravo izvukla iz furune (verovatno previše čitaju), još kad stave puder 15 nijansi svetliji od ostatka razgolićenog tela, stra’ da te u’vati.

Glavni moto sportskih ribolovaca pred kamerama.

Urbani samuraj koji, iako zatrovan ideologijama, ne priznaje ničiju vlast nad sobom. Rasista čije srce postaje meko pred cigančicom koja u stanju hibernacije prosi na oktobarskoj nuli. Neenviromentalista koji, dok svi ostali bacaju smeće po ulici, prevaljuje kilometre do kante u koju će sručiti najobicniji opušak. Homofob koji ne prebija pozadince duginih boja zbog toga što nije u stanju da zamisli Hrista kako osobenost bolesnih daruje oštrim kamenjem. Nacionalista koji rodoljublje ne posmatra kroz prizmu pobeda u fudbalu i ratu.

Fotoaparat kojim murija štancuje anfase za lična dokumenta gradjana.

Pušnica natrpana nepoznatim sibolima u kojoj, spazivši te, sva zadrigla gospoda nemuštim jezikom opisuju siluetu u magli. I dok razmišljas o tome koliko to zmijski car ima sinova u smrtnim opasnostima i treba li iz tamnog vilajeta uzeti jedan ili možda nijedan čokanj rakije, predskazanje o “otcepljenju” novog dela Srbije guzi te iznutra.

Smiri se. Čitaj. Govori sebi: Sve ovo ima nekog smisla. Il’ je adminova, il’ moderatorova, il’ ktitorova, il’ je nekog balvana a opet oštroumna. Udahni duboko… Kreni ispočetka… Traži smisao, upregni mozak. Čemu ti služi svo to sivilo centralnog nervnog sistema? Veruj! Ovol’ko spamovanje ne mož’ da ima kakvoću balege, a zdravstvenu ispravnost lanjskog snega. Seti se! Učio si i sociologiju za dvojku. Šta je gore od dvojke iz sociologije? Impotencija! Jes’ impotencija je gora od dvojke. Dvojka u seksu ne znači “dovoljan”, već “suvišan”. Aha, pismen čovek, nema šta... Veliko slovo posle tačke. Razmak posle zareza. Navodnici kad plagira tudje misli. Pametno! Što se ja toga nisam setio? Da vidimo… “Ja mrsim muda, ti mrsiš, on mrsi, mi mrsimo, vi mrsite, oni mrse...” Zna čovek da menja glagole po licima. Nije seljačina… Samo, nesto fali.

Nametljivi krmak koji se ko od stene odvaljenom fizionomijom nameće grupi i kvari njeno duhovno jedinstvo. Ljudi ga ne teraju od sebe ne zato što nemaju srca već zbog toga što im pacifistički duh nalaže da je bolje ostati kastrat nego li imati razbijen nos. Tokom zrelog doba, pomenuti krmak sve više poprima karakteristike menadžera, monopoliste i zaštitnika prava manjinskih represivnih grupa kao što su: investitori, direktori, šverceri i državnici. Voze ga u armiranim hamerima, vozi preparirane kvarcuše, zaudara na šabansku DnG vodicu, cipelama obija pragove hramova, pajserima pragove dužnika…

Paradoksalna fraza kojom još po neka napaćena seoska duša gradskim facama pokušava da objasni svoje besmisleno kulučenje: razlog zbog koga sadi krastavce, pa ih onda zaliva da ne usahnu, pa ih u džakovima na pogrbljenim ledjima tegli do pijace, pa prodaje za 10 dinara po kilogramu, pa se s jeseni vrati u zaseok da plače nad isušenim kukuruzom dok timari rebra vranoj ragi. A snaja bolesna, sin ne radi, unučići gladni i žedni...

Složena moždana operacija čijim se izvodjenjem dolazi do zaključka da je najmanji zajednički sadržilac svih jedinica društva - nula. Shodno tome, društvo u medjusobnoj komunikaciji instinktivno teži zauzmanju neutralnog stava kako bi izbeglo sukob, nesvesno se odričući napretka.

Mesto kod koga se južni i zapadni Urin spajaju u Veliku Mokraću.

Ono što civilizovanom svetu zvuži kao psovka, južno od Save i Dunava (pa još južnije) je zapravo pohvala nad pohvalama. Fraza kojom se opisuje nadljudska veština majstora i namajstoričavih. Arhaizam od “jebe kevu”.

Izdefinisano čudoviste koje uprkos masi od jedne i po kile teži: savršenstvu.

Muškarac sa retkim darom da, bez obzira na devalvaciju, precizno odredi vrednost svake žene. Zovu ga i “makro” jer složene oblike verbalne komunikacije zamenjuje jednostavnom komandom: “Daj još.” Većina ljudi ga prema kolektivno nesvesnom zamišlja k’o baticu u bundi sa tamnim džozlucima, kajlom i šeširom. Nikad ne plaća za seks.

Jin i jang pop kulture. Pseudo pastiri i pastiri. Zaraćene strane u hrišćanskom svetu koje i pored klanjanja različitim božanstvima imaju mnogo toga zajedničkog: fanatično se odriču kratke kose, glatke kože, šarene odeće, urbanih sredina i zemaljskih imena. Drugim rečima, kad na pastoralnom pejzažu sretneš bradatog kosijanera u crnini koji pleni svojom smirenošću i misticizmom, svejedno ti je da li se zove Sava, Simeon, Ghaal, Fenriz il’ Nocturno Culto, jer znaš da će te svaki ponuditi vinom i ‘lebom.

Omiljena disciplina pojedinih reditelja koja odlične knjige pretvara u loše, loše u bestselere, radoznalu decu u debile, a dosadnu u preduzimljive ljude koji imaju pametnija posla nego da čitanjem klasika nabacuju dioptriju.

Svršetak vibratora.

Čovek oko koga su ćutanje i zamišljenost obrazovali harizmatičnu auru. Iako ne preterano nabildovan, introvert redovno guzi ženski libido u zadimljenim prostorijama gradskih klubova. Da stvar bude gora, Kjerkegora, Kafku i Dostojevskog drži u malom prstu, te shodno tome, na svake dve godine ševi inteligentne cure. Kad konačno nji’ov ego zatruje ljubomorom i oboli od nesrećne ljubavi, posesivac narednih 700 dana provodi u ispijanju piva i zavodjenju prsatog osoblja malih gradskih klubova.

Polu-bog, polu-majmun. Primitivne potrebe ishrane, opstanka i razmnožavanja uzdigao do primarnih potreba duhovnosti, ljubavi i destruktivnog brčkanja u nepoznato. Namesto srca od Velikog praska nasledio crnu rupu, od Postanja razum trampio za mržnju. Večno kuca na podzemna vrata, povijene glave prelazi rajski prag i dok nuklearnim probama zamućuje okeanske dubine, on satelitima ponosno u svemir šalje snimke Betovena, Skip Džejmsa i Sikstinske kapele, naivnim marsovcima poručujući: