Ulazi koracima Rasela Kroua, da ne preteram, Sergeja Trifunovića. Samopouzdanje mu šiklja iz očiju. Ne iz razloga što se tebi znoje gaće od straha ili što čaše i luster zveckaju od talasa drame njegovog prisustva. Ej bre! On zna gazdu dvajes godina, ti si "juče" počeo ovde da radiš!
Tvoj strah je vezan za neizvesnost njegovih reakcija na tvoju uslugu ili samo ponašanje. Ma samo ako mu se ćefne najebo si! On zna gazdu! On ne želi samo uslugu kao drugi, on ne želi ubrzanu uslugu kao gazdin lični prijatelj i fin čovek, ne. On želi specijalnu uslugu odmah!!! On želi da oseti tvoj strah!! On zna gazdu! On ima i taj zaštitni omotač oko sebe koji ga štiti od zemljotresa, udara groma, virusa gripa i eventualno tvog temperamenta. Ti moraš i da ga voliš, jer on zna gazdu! Ko je došao pre njega nije bitan, jer on je tu! A, ako banda pedera silovatelja dođe viknućeš: "Ne, ne njega, jebite mene, on zna gazdu!!!!"
koraci...
On:
Ti: Dobar dan, izvolite?
On: De ti je gazda?
Ti: Nije mi u džepu.
On: A jel'?
Ti:
On: Pa gde je otišao?
Ti: E, ako ti treba zovi ga na mobilni, radim.
On: E, dečko ja tvog gazdu znam dvajes godina. Znaš li...
Ti: Ma šta me briga čoveče, skloni se radim!
...
Gazda: Kakav je to način!? Kako pričaš sa čovekom jutros? Žalio mi se na tebe.
Ti: Znaš li kakvu sam gužvu imao ovde jutros? Šta me briga šta on hoće!
Gazda: Ma, i to što kažeš. Zove me jutros, popeo mi se na kurac. Dileja debela, znam ga dvajes godina...
Ti: Oš kafu?