Песме које су обележиле крај веселих деведесетих и почетак још веселијег 21. века. Ове песме су углавном биле у извођењу репера и хип-хопера, најчешће група из Београда, који су саосећали са народом и слали поруку истом да је режим лош, да је живот и систем вредности још гори, да смо у курцу и да нам треба спас. Ове групе су махом имале и подршку најпознатијег независног и слободарског медија, тако да су увек имали добар одјек у јавности. Међу њима је предњачио Београдски Синдикат, а песме и поруке су већини познате.
Данас, међутим, да ли због тога што нам тече мед и млеко, што смо на корак од ЕУ, што живимо у правној држави где нема криминала, а још мање корупције, оваквих или сличних група нема. Поред Наполеона, Добермена, Шонета и Неше и сличних, који представљају нуспроизвод овог нашег интегрисања у цивилазицију, можда једину наду за оздрављење анти-владине реп сцене представља:

Демонстрације које спроводе студенти незадовољни приликама на факултетима које су махом створили такође студенти демонстрацијама пре неких десетак и кусур година. Водећи се провереним рецептом старијих колега претходних година покушали су, а и даље покушавају нешто да промене само што су сметнули са ума да је надлежнима образовање девета рупа на свирали. Водећи људи овог спектакла који се користе провереним методама као и њихове старије колеге, лупањем у добош, дувањем у пиштаљке, играњем фудбала на улици... који су врло често одавно прешишали 25. годину, верују да ће имати просперитетан и берићетан живот као и старије колеге пропали студенти (Јовановић, Тадић), тако да за испите не брину.

Поворка у којој шачица девијантних, полу-голих длакавих мушкараца и зрикавих мушкобањастих жена, користећи разне врсте музичких инструмената убеђује остатак света у своју нормалност. Евентуално неслагање остатка света са њиховим поступцима доводи до аутоматске осуде од стране мањине за хомофобију, нетолеранцију... и друге видове кршења људских права.

Цео живот гладујеш да би умро дебео.