Svi ga mrze. Mrze ga oni koji su singl jer nemaju sa kim da ga proslave. Mrzi ga i onaj koji je škrtica, jer mora da troši usteđevinu na poklon. Mrze ga i pasivni likovi, jer bi radije ostali kod kuće. Mrzi ga svaka nekreativna osoba, jer mora da isplanira gde će da odvede partnera. Dan zaljubljenih mrzi i onaj koji za sebe kaže da je patriota i rodoljub, jer je ovo u stvari američki praznik, pa što bi ga onda slavio neko ko je Srbin? Mrze ga i oni koji su nedavno raskinuli dugogodišnju vezu, jer ih za ovaj dan vežu lepi trenuci, kojih više nema. Mrze ga impotentni, jer ne mogu da u njemu uživaju 100%. Mrze ga babe i dede, jer u njihovo vreme sve je bilo bolje. Mrze ga konobari u restoranima, jer moraju da uslužuju parove i gledaju ih kako se krljaju. Mrze ga i prostitutke, jer su im mušterije tog dana dostigle krajnji stepen nemoći. Mrze ga i oni koji imaju alchajmera, jer ga se nikad ne sete. A mrze ga naravno i hejteri, jer oni mrze sve.
Postoje naravno izuzeci koji potvrđuju pravilo, a to je ono kad se nađu dve romantične duše i uživaju u svakom trenutku ovog dana.

Ubedljivo najbolji osećaj prilikom nemilosrdne borbe sa matematikom ili fizikom. Dobijete neki kilometarski izraz, malo ga tu i tamo sredite, a onda cap-cap-cap i ostane vam da saberete 2 broja i pomnožite to sa nekim koeficijentom!

Onaj osećaj kada ste u društvu i počnete da pričate neku totalnu izmišljotinu, a onda vaš najbolji prijatelj od prisutnih to primeti i ubaci se, otklanjajući svaku sumnju da lažete.

Kada smo bili prvaci, svi su nas terali sa fudbalskih i košarkaških terena. Kada bismo se i pobunili rekli bi nam onako iskusno: "Sine, stariji smo". A onda u jednom trenutku dođe i naše vreme. Nezamenljiv osećaj kada te nakon godina i godina konstantnog teranja želja za fudbalom gotovo i napusti. Spuštaš se do terena, vidiš klince, i kao da je teren prazan počinješ da šutiraš na gol. Tvoja ekipa polako stiže. Neki klinac koji ima brata četvrtaka, pa je zbog toga faca u društvu ti se drsko obraća: "Aloo, zar ne vidiš da igramo?" A tebi fleševi prolaze kroz glavu, setiš se u sekundi svakog puta kada si na fizičkom morao da igraš između dve vatre sa devojčicama umesto da ko čovek glumiš Ronalda ili Dekija Stankovića. A onda nabaciš stav i kroz zube prozboriš:"Sine, stariji smo".

Koliko god cigara glavni pušač u društvu do tada popušio, obavezno će zapaliti još jednu kada neko (ili on sam) predloži fajront.

Cena koja vas primorava da ostavite bakšiš. Retko se dešava da ovakve cene plaćate tačno, već imate okruglo, platite i onda kažete "ma u redu je", a u stvari nije u redu kada shvatite koliko se na tome samo zarađuje, a vi gubite stotine i stotine evra godišnje.

Svi volimo da pre posla ili fakulteta poslušamo ujutru vesti i pijemo kafu. Ipak, dođe dan kada sutradan nemate nikakvih obaveza, pa onda zaglavite uveče sa ortacima čak do 7 izjutra (kada bi se inače maltene probudili). U tom slučaju, spavate do 15h, izležavate se do 15 i 30 h, umijete se, napravite tu kafu, i promenite radio stanicu na vesti, uživajući u svojoj rutini.

Situacija u razređenom srpskom selu. Neasfaltiran put. Selo se dogovori da uloži nešto novca kako bi izgradili put i time spasli svoje automobile i traktore od konstantnog truckanja. Najčešće se obavlja na nagovor supružnica, koje iz svoje kuće jedino izlaze na Svetog Nikolu, Đurđevdan ili neku drugu slavu kada treba da idu u goste , a ukoliko pada kiša ili sneg-ne žele da se isprljaju. Kažemo da se onda popločava put do slave.

Dve nauke koje prosto jedna bez druge ne idu, a o kojima svaki Srbin misli da zna sve-a opet nigde para niti boljeg života.

Kada čujete ovo od sagovornika, znajte da konverzacija ide u veoma neželjenom toku po vas. U nedostatku zanimljivih priča, ispričaće vam svoj san od sinoć. Može li iko reći da ga zanima šta je bilo ko na ovoj planeti sanjao prethodne noći? NE! San nije istina, priča je nerealna, pritom je sagovornik dopunjuje kako bi vam ga učinio još "zanimljivijim", ali se uvek preterano upetlja, počne da zamuckuje-što tek ispadne dosadno. Ostaje vam da odslušate njegov san, da ga ne prekidate kako bi što pre završio, i eventualno (ako osećate poštovanje prema toj osobi), da pokušate da kao "protumačite" šta taj san znači.

Posrednik preko koga se međusobno ljubilo preko milion ljudi. Ako je crkva novijeg datuma, možete se "hvaliti" da ste poljubili Vojislava Koštunicu, Ružicu Đinđić, Mateju Kežmana, Isidoru Bjelicu ili babu-ciganku sa pijace, dok ako je starija, imate tu čast da kažete da ste poljubili Karađorđa, Svetog Savu, Miloša Obrenovića, Malog Radojicu ili ko god da je živeo blizu vašeg mesta. Da bedak bude još veći, "privilegija" tog žvalavljenja sa sobom nosi sredstvo za otimanje novca siromašnim vernicima, koji za ovo plaćaju.

Tipovi koji svoje slobodno vreme provode u igraonici. Postoje oni koji tamo idu retko, povremeno i oni koji se odande ne vade. Igraju najrazličitije stvari, pa bi bilo poželjno razmotriti neke od najčešćih slučajeva.

Dosledan prevod engleske reči "vacuum cleaner", koja se u našem jeziku upotrebljava za usisivač kineske proizvodnje, lošeg kvaliteta i niske cene. Čistač vakuuma ne usisava prašinu, mrve i ostale sitne stvari koje bi trebalo, već jedino "krade" vazduh iz prostorije, ostavljavši samo vakuum iza sebe, koji održava prilično urednim.

Čuveni svetski putnik. Ova izreka potiče iz sada već davne 1372. godine, kada se mlad čovek po imenu Iguman zaputio u nepoznato. Nezadovoljan životom na selu, i mogućnostima kakve tamošnji život pruža, uzeo je motku, za nju vezao džak, spakovao najosnovnije stvari i krenuo. Susrećući se sa raznim nevoljama na putu, naučio je da je život van sela težak. Najpre, imao je problem sa nekom vrstom carina koja je tada ograničavala protok seljaka po teritoriji kraljevstva. S obzirom da nije imao dovoljno novca, ostajao je po određeno vreme u svakom mestu kako bi zaradio dovoljno da bi prešao tu nazovi unutrašnju granicu. I tako iznova i iznova. Uputio se ka velikom trgovačkom gradu, koji je tada bio pod okriljem manastirske županije. Brada mu je porasla, i organizam oslabio, tako da je rešio da malo primiri telo, ali ne i duh. Služio je kao sitni pomoćnik jednom zanatskom preduzetniku, kako bi zaradio nešto novca, a nakon smene, uvek je voleo da legne u hlad pod okrilje jedne breze, i da mašta gde će i kako će dalje. Nakon 2 godine gotovo istovetnog života, nastavio je svoje pitešestvije. Zahvalio se tom preduzetniku na svakoj pomoći, i zaputio se ka severu. Sada je imao novca za te "carine", međutim, kako je sever poznat po hladnoći, imao je novi problem. Pritom, ova oblast nije dobra za useve i stoku što je u to vreme bilo izuzetno popularno, pa ni mnogo naselja nije mogao naći. Skoro promrzao, konačno je ugledao jednu krčmu u planini. Tu je dao sav novac koji mu je ostao na neke krznene kapute i šubaru, i nešto toplo spremljene kafe, uz naravno specijalitet krčme-kuvano vino. Odseo je tu 2 dana čisto zbog dobre volje vlasnika, a onda je nastavio da se kreće. Hodao je i hodao... Krao je sa obližnjih farmi kako bi preživljavao. I najzad, stigao je u taj grad u koji se i zaputio. Kada je video ljude u njemu, zapitao se: "Da li je ovo vredelo ovoliki put?". Svi uredno doterani, stalno u nekoj žurbi, niko se nikome ne javlja... Iguman je postao očajan. Nije mogao da nađe posao, jer su tu bili najbolje obučeni šegrti i kalfe, pa je zbog slabih kvalifikacija uvek ostajao praznih ruku. Uspeo je ponegde da zaradi za parče vrućeg hleba iz obližnje pekare iznoseći đubre, ali na to se nije mogao osloniti. Seo je na ulicu, i očajan počeo da kuka: "Šta mi je ovo trebalo, zašto sam uopšte kretao bilo gde? Jooooj, šta ću da radim! A imao sam lep i siguran život na selu. Sad nemam ni para, ni volje da se tamo vraćam, kad pomislim koliki put treba ponovo da pređem!". Masa je počela da se okuplja oko njega, i da mu udeljuje svako po nešto novca. Nije mu bilo jasno o čemu se radi, jer se sa prosjačenjem nikada nije susreo. Kada je na kraju dana pogledao koliko je novca imao-zapanjio se. Odlučio je da kupi konja i dosta hrane, i da krene nazad. Otišavši do prodavaca konja, tražio je najboljeg i najizdržljivijeg. Svakom je nalazio po neku manu, jer je životom u selu naučio podosta o njima. Kada je najzad našao naizgled savršenog konja, prodavac ga pita:
-"Pa dobro bre, šta će ti ovoliko dobar konj? Hoćeš li on da ti ore njiva ceo životni vek?
-"Ne, vraćam se u svoje rodno selo na jugu (i objasni mu gde je tačno).
-"Aaaaa, e pa izvoli konja, i PUTUJ IGUMANE!"

Svi se sećamo po mnogima najgore reklame u protekloj deceniji. Ipak, kako na ljude utisak ostavljaju najbolje i najgore, najsmešnije i najgluplje, ovaj izraz se održao do današnjih dana. Koristimo ga kada želimo da motivišemo nekoga da nastavi sa šetnjom po neravnom terenu, ili uopšte-kada od nekoga tražimo upornost, a želimo ispasti duhoviti.

U svakom društvu postoji. Društvo koje voli da se zabavlja, izlazi, popije, bleji do kasno u noć uvek sadrži makar jednog ortaka koji je malo odgovorniji i daje prednost svojim obavezama (škola, fakultet, posao). Kada vas u sitne jutarnje sate pozove majka uspaničenim glasom da vas pita gde ste i sa kim ste, na prvom mestu i naročito izražajno izgovarate njegovo ime kako biste je uverili da je sve ok, odnosno kako vas više ne bi smarala.

Verovatno najveći bedak za neutralne "sladokusce" vrhunskog fudbala. Kada se kvalifikuje, domaća televizija obavezno prenosi njegove mečeve, samim tim uskraćujući publiku za neke druge mečeve koji bi se emitovali u normalnim okolnostima. Tako smo 2003. i 2010. godine bili osuđeni da gledamo mučenje muke crno-belih sa svakim od protivnika, umesto da smo lepo gledali neke atraktivne mečeve koje su igrali Mančester Junajted, Barselona, Real, Milan, Čelsi i ostali klupski velikani.

Fraza sa kojom se svakodnevno susrećete ukoliko imate kučence kada ga izvedete da se "isprazni". Ova situacija se deli na:
A) Dobru-kada osećate satisfakciju zbog hvaljenja vašeg mezimčeta
B) Lošu-kada se konverzacija otegne, a slučajni prolaznik ne prestaje da vas bombarduje podpitanjima (Koja je rasa, koliko je star, jel se linja, jel biste mi ga preporučili)
C) Očajnu-kada je slučajni prolaznik ima identično kučence kao vi sada, a onda krene da vam priča sva njegova iskustva sa njim, koja naravno vas uopšte ne zanimaju.

Gledate nešto na TV-u što vam je veoma važno (to može biti utakmica, omiljena serija, vesti itd), međutim u jednom momentu vam se gadno pripiški. To što gledate vam je toliko važno da nemate nameru da ustanete. A onda se začuje inače vrlo iritirajuća najava za reklame, a vi trčećim korakom idete do WC-a, obavite posao, i vraćate se taman na nastavak vašeg programa, ovog puta 100% zadovoljni.

Najgori mogući odgovor koji možete da dobijete kada vam u kuću dođu majstor, spremačica, poštar, stručnjak za kablovsku, vodoinstalater ili bilo koje drugo lice koje je tu radi usluge, a koga ste ljubazno i sa osmehom pitali "Šta ćete da popijete?". Zašto jednostavno nisu mogli da kažu da hoće sok, koka-kolu, kiselu, običnu vodu ili pivo???