Vrlo malo, ili čak nimalo.

Baciti procenu dobijenu sa ulaganjem snage dve i po moždane ćelije i jednog mišićnog vlakna, ali na način koji u sagovorniku budi veliku dozu poverenja u vaše iskusno, izvežbano oko. Procena se daje posle obaveznog uvoda sa tačno utvrđenim redosledom radnji koji pokazuje veštinu vašeg savršenog, skoro pa kompjuterskog mozga.

1. Ruke staviti u džepove i nonšalantno prebaciti težinu tela na jedan kuk
(Preparing to analyse…)
2. Pogled odozdo na gore sa dignutom desnom obrvom
(Analysing…)
3. Muževno-iskusno-namazani šmrk-pljuc u stranu
(Comparing results…)
4. Dramska pauza
(Loading…)
5. Procena izrečena lakonski, upotrebljavajući obično ne više od dve reči

Kad pošalješ samo palac na nozi da izviri ispod jorgana da vidiš koliko je hladno napolju.

Neverbalna reakcija na ultimativnu budalaštinu, kada osoba koja ju je izgovorila/uradila ne zaslužuje ni da joj se skrene pažnja na njenu glupost.

Ljudi od kojih ste saznali neku informaciju, a kojima ne želite da odate imena. Vaši doušnici.

Koristi se kad umirete od želje da se pravite važni što nešto znate a vaš sagovornik ne.

Infantilna zamena za "Šta te briga?!".

Poodmakli stadijum smorenosti u danima kada se dosada, bes zbog dosade, nervoza zbog dosade i iščekivanje da dosada prođe sabiju u vašem temenu i udaraju u taktu kazaljke na satu.

Ta situacija je bezizlazna, jer koliko god da želeli da pobegnete iz svoje kože, ne! Morate da ostanete prikovani za mesto ili predmet dosade i osetite svu slast grickanja usana, opisivanja osmica po sobi i demonstrativnog cupkanja patikom (ili vrhom cipele, da se bolje čuje koliko ste smoreni).

Diplomatski, sa najlepšim i najizveštačenijim smeškom i umilnim tonom glasa. A u sebi mu psujete familiju sve do desetog kolena i sedme kolenice.

Razlog ovakvog pretvaranja je dobro držanje. Ili vi držite nekog keca u rukavu (da mu ga kasnije zavučete)...ili on vas drži u šaci.

Sve one đinđuve i džidžabidže koje devojke imaju u kosi: ukosnice, šnalice, igle, kikice. Njihova upotreba se ogleda u (nesvesnoj) samoodbrani od pripadnika jačeg pola, a posledice su rasečena usna, izbijeno oko, izgrebani ili ubodeni prsti. Epilog tome su rečenice u imperativu praćene sa bar tri uzvičnika.

Devojka sa najpraktičnijim imenom za one sa sluhom (ili bar za one koji misle da ga imaju).
Pogodna da joj posvetiš pesmu u svakoj prilici. I neprilici.

Pao mi je mrak na oči. Nije mi dobro od onog što sam čuo/video.

Biti u stanju krajnje depresije, kada više ni ortaci i ribe, ni mame i tete, ni psiholozi i psihijatri ne mogu da pomognu.

Osoba koja piše poeziju obično svoje tmurno raspoloženje ispoljava odsustvom iz društva a prisustvom u sobi sa spuštenim roletnama, muzikom koja bi raskmečila i patuljka Mrguda i prosipanjem tuge na papiru (ili u novije vreme, u Word-u). U ne tako čestim prilikama kada ipak izađe iz sobe, drži ruke u džepovima i retko šta progovori. Iako rečita na papiru, ova osoba u društvu nije pričalica, nego posmatrač koji posle svoje utiske o groznom i prljavom svetu pretoči u stihove po dolasku kući.

Čak i kada pisanje poezije nije uzrokovano depresijom, drugi smatraju da jeste, pa vam dođe na isto.

Imenica kojom se odbija neki predlog. Zamenica za rečcu ne.