Moja trauma koju vučem iz detinjstva, rak rana i horor pojava koja i dan danas menja izraz mog, uglavnom, apatičnog lica u teror i zgražavanje na sam njen pomen, bilo video ili audio formata. Elitni isprdak našeg, već odavno, previše sjebanog društva.

Shvatio sam da me krajnje boli dupe za domaću vip marvu i teško mi je da navedem nekoga koga posebno mrzim od sve te mentalne sirotinje, ali gospođa Zorica ipak prednjači debeleo. Mozgom je difolt svega toga u čemu je, nije vredno pomena.

Ne pamtim da sam ikada čuo, za sve moje godine, da je ikada išta rekla da iole podseća na korisnu, logičku, pametnu rečenicu, ni obris toga, ništa. Samo sve dublje i dublje zakopavanje u tu crnu rupu u koju sam je turio prvi put kad sam video njenu retardiranu njušku na teveu i pobegao kod dede vrišteći i pereći prstom u taj isti teve. Danas je razlika u tome samo što nema dede i što je taj strah, kao i kod svake horor pojave, ipak nekako manji tokom dana. Noću sam malo više open minded.

Par puta sam sebe pokušao da preispitam odakle mi iracionalni strah i gađenje ka toj roze spodobi, šta mi je ona jebeno skrivila, računam, ajde, klinački trip, uhvatila te na prepad sa svojom facom, kosom i glasom dok si bio mali i neiskusan i funkcionisao samo na instinkt preživljavanja i bez predsrasuda.

Al ' kurac.

Ne mož', ja se nje jednostavno bojim, bojim se njene kose, njene pudlice boje njene kose i same njene pojave, a ako, ne daj bože, to upari sa audio nasiljem, tačno u mislima vizualizujem kako mi se pred očita otkriva drevna kladrma, obavijena nekom roze maglom, a oko nje anđeli sa heklerima, dok glavni anđeo drži znak gde piše - ovuda ka Brejviklendu. Svaki put kad, sticajem nesrećnih okolnosti, zaglavim na lokaciji gde su krenule mrtve Avlije i svaka defektna jedinka oko mene počne da se dernja iz lobanje na - dramska pauza - TO..

Ja sam u principu jako nesrećan čovek.

Fudbalsko vatreno krštenje.

Momenat kada više nisi padawan koji drka na sajtsejbere svojih mentora, koje je godinama gledao i divio im se. Prestaju kvestovi za reputaciju, ovo je tvoj momenat!

Igrao si fudbala sa svojim vršnjacima do te neke post-učiteljica faze i skontao da nije to taj level više.
Njihovi startovi su jadni, najjači šut od debelog Dalibora peče samo par sekundi, pod uslovom da ne pogodi Sarajevo umesto gola ili nekog (sa)igrača, prolaziš ih k'o odbranu na PES-u na jednoj zvezdici.

Treba ti izazov.

Možda si San Marino po konstituciji još uvek, ali Sovjetski Savez ti vri u srcu i duši, želja za dokazivanjem na terenu k'o u Vučitelja u prirodnim katastrofama.

Ostao si da gledaš starije kako piče fudbal, diviš se svim tim mesarima, startovima kao da se zapravo igra u nešto, čak i onom defektašu što imitira Ronalda, a hibrid je Gratuza i Gravesena po kontroli lopte.

POVREDIO SE GOLMAN JEBOTE.
TO JE TO.

Bogotac svih bunker formacija koje jedan smrtnik može da vidi u prelepoj igri zvanoj fudbal.
Formacija korištena za ultimate odbranu rezultata i trolovanje protivnika, da ne kažem Murinjovanje, jer je od njega nekako i potekla.

Zakopavanje u svoj kazneni u formi 9-0-1, gde i taj kukavni špic igra zadnjeg veznog a centralni bekovi 'lade muda na gol liniji zajedno sa golmanom, gde svako ima isti zadatak - stisni kocku iz sve snage čim ti priđe lopta u tvoj radijus, jednostavno, pišaj po sirotinji koja je na prvom mestu i dozvolila da povedeš, pa sad nek' puši kurac, jebiga. Ako te još usere ovako nešto, e onda si lord sveta, nepopularan, ALI LORD.

Apsolutno omražena od strane svakoga ko iole voli fudbal gde se bore dve ekipe, a ne da se piči Viktorija na jedan gol.
Iako naizgled lako izgleda, nije ni malo naivna za postavku, jer pre svega ne može pustiti umetnike sa loptom da rade to, ne umeju oni to tako kao što umeju najbitnji članovi fudbalske komune - a to su mesari.

Njihovo postojanje je temelj atomskog skloništa, armatura i nukleo-izolacija protiv bombi koje neprijatelj šalje ka njihovim vratima. Samo pravi šampioni mogu da izdrže sve to postojano i još uvek stojeći psve svega.

Verbalni fatalit na fiktivni telesni organ.

Veliki je paradoks života što baš takav udarac, u, tehinčki, nepostojeće, najviše boli, ako je sproveden po svim pravilima, bilo da je pasivan ili direktan, razara jače i oštrije nego bilo šta drugo, ostavljajući psihu u ruinama svojih verovanja i nadanja.

Usralo te, tako te usralo, da nema tog jezika i vokabulara koji bi rečima mogao da isprati tetra trofejnu količinu usera.

Mali, retardirani đilkoši uzrasta 5-15 godina sa pirotehničarskim arsenalom pred kojim bi na kolena pale i samoubice desno od nas na karti.
Posebna sorta su petardirana deca sa 15+ godina, kojima i dalje, nakon neke, naizgled, moždane progresije. zadovoljstvo i dalje pričinjava paljenje, bacanje i eksplozija pirotehnike.

Kapa dole roditeljima petardirane dece.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Kataklizma.

Najtolerantniji ljudi su najveće zlo koje postoji, kada im konačno pređeš crtu. Bež' tada k'o đavo od krsta. Kad se mentalni skelet slomi u njih, a ti si za to krivac, budi spreman da budeš podignut metar u vazduh, a bačen 5 u rikverc.

Dobričine imaju taj talenat da mogu da trpe enormne količine govana od random ljudi i da sve to apsorbuju kroz osmeh, šalu, anegdotu ili pivo, inteligentnu ideju i analizu.
Sad, postoji caka kod te sorte.

Za razliku od normalnih ljudi, koji imaju kratak fitilj i prekorače mentalni limit svake nedelje, brzo popizde a još brže ishisterišu i vrate se u mrtvu rutinu, dobričine to rade drugačije. To se skuplja godinama, ponekad čak decenijama, negde pod neki tepih u kori mozga. Nema delete opcija, samo se gura na C particiju, megabajt po megabajt, nesvesno. A kad se hard jednog dana zatrpa do poslednjeg bita, e onda ide zabava.

Ako su normalni ljudi kašikara po pitanju eksplozije, dobričine su onda neutronska bomba. Od nasmejanog brke do ludački nasmejanog brke sa nasumično pokupljenim alatom iz radionice u par sekundi.

Ekstremno trpljenje govana dovodi, logično, do ekstremnog pražnjenja nad govnima, što opet, logično, dovodi do zadovoljavanja neke kosmičke pravde, iako ima haos potencijal da u toku radnje bude napravljeno mnogo prekršaja za dugotrajnu robiju.

Odsečno psovanje, po reč-dve, klasične verbalne jebačine nečije keve, gubljenje u vremenu i prostoru od besa i konfuzije, po protokolu, obično svome detetu jer je usralo nešto hardkor, ili u službi objašnjavanja neke proste radnje koju bi i protozoa skontala bar iz četvrte, ali indijancu ne ide.

Golčina na fudbalu u prvih par sekundi tekme, koja dete pauka koji obitava u rašljenom delu gola pošalje u sirotište.
Golčina, koja nije očekivana jer su teške olovne noge tek krenule da se vuku po terenu i nisu spremne na to, ni fizički ni psihički.

Jebena golčina od koje se postidiš kad ti je uteraju.

Žešće malokrvna osoba.

Glorifikovana propast svakog čoveka koji je ikada seo i počeo da igra ovaj serijal igara.
Postoje dve verzije ljudi kod ovoga:

A) Oni koji su ostavili vreme, živce, pare, devojke, posao i ostala zemaljska dobra zarad menadžera:
B) Oni koji lažu.

Užasno malo stvari na svetu imaju tako začaran krug iz kojeg iz kojeg je praktično nemoguće izaći. Niko još nije prestao da igra menadžer. Jeste prestao, na odredjeno.

Ali prc sine, stigla sledeća sezona, eto novog, daj malo da prombamo, mic po mic, opa gle ovo jebote kad pre Novembar gde su mi roditelji?

Ne postoji zlokobniji začarani krug, a u njemu tvoj mozak reaguje na sledeći način:

- Ova igra je prebrutalna.
- Šta je 17 sati na dan, sitnica, taman da nadjem levo krilo.
- JE-BA-ĆU TI MAAAAJKU.
- PA JE L' MOGUĆE DA JE PUKLA IGRA?!
- Nema veze, samo 40 sati da nadoknadim do sejva.
- Opaaaaaaa.
- JEBEM TI MENADŽER DA TI JEBEM MENADŽER!
- PA KAKO U DEVEDES DESETOM MINUTU DA DOBIJETE GOL PIZDA VAM MATERINA PARAPLEGIČARSKA?!
- JEBEM TI IGRICU IDEM NAPOLJE!!!
- Idem kurac. Jeb'o sam vam kevu sada.
- Ova igrica je prebrutalna.

Digitalna droga i sekta kojoj svet istovremeno i kliče i gnuša je se.

Čovek, posle 5 sati kelapanja sekirom po čvornatim panjevima.

Originalni pevač i ko-osnivač kultnog grandž benda Alice In Chains.

Beše jeben lik taj Lejn, jer je dve stvari radio fenomenalno - pevao i drogirao se. Nije umeo da razdvoji, jebiga, mladost, slava, ludost, sveto trojstvo self-destrukcije.

Uz Nirvanu, Soundgarden, Stone Temple Pilots i Pearl Jam izvodi grandž iz dubina andergraunda pod reflektore mejnstrima, gde mu je i mesto, makar tada bilo. Ipak se Alisa ističe iz prostog razloga što neće biti takvog vokalnog partnerstva kao što je bilo Lejn Stejli / Džeri Kantrel (gitarista). Za upućene je ovo dovoljno, za neupućene - evo putokaz.

Titulu kultnog pevača je stekao još za života, koja, već 11+ godina nakon njegove smrti od droze, samo još više raste, jer ovakav kalibar vokala i mentalnog sklopa više ne proizvode, umro je sa Merkjurijem verovatno.

Kao i svaki kult, u svom prajm vremenu, bio je još koju stepenicu iznad nedodirljivosti.

Pišem tebi, srećan što ne moram da specifikujem ko si tačno, time štiteći sebe od mogućih kontra-pitanja, jer su moja pitanja i odgovori striktno retkorički, i striktno za mene.
Ako me ispoštuješ i igraš po mojim pravilima, onda kul, (s)naći ćeš se već negde medju ovim haosom koji sledi, valjda.

Ja nisam sretan čovek. Moj otac je kreten, još plus svestan toga. Moja majka mi je popuštala previše, pa sad i ja popuštam jer mi je ušlo u dušu da budem dobar prema svima, pogotovo prema onima koji su to najmanje zaslužili. Smatram manom to što nemam srca da kažem ljudima da su ispali pičke, kad ispadnu pičke, i zveknem ih u glavu kad to zaslužuju. Naleti sivoće i ništavila su sve češći, i sve im manje povoda treba za to da se manifestuju. A sve je teže mazati ih kolorom, a još teže očuvati iluziju pred onom šačicom ljudi koji mi znače nešto u ovoj partiji života. Čak i ta nekolicina mi smeta u odredjenom procentu konstantno, jer moja želja za samoćom i mirom često ume da bude prejaka za svu ljubav, pažnju i ostale ''normalne'' emocije kojom me ljudi okružuju.

Ja nisam loš čovek. Naprotiv, znaš me. Znaš koliko stavljam druge ispred sebe, i ne ljutim se ako medju poslednjima stignem na cilj, jer mi je bitno da si ti medju prvima tamo, izvuče mi iskren osmeh na lice. Što kaže Mile - ''Pošten bez ambicija, luzerska tradicija''. Tako nekako. Ljutio bih se, ali nemam dovoljno motivacije i ambicije da promenim, pa samo bude meh. Jebiga..

Ja sam tvoj lični klovn, čuvar, heroj, strah, tvoja tuga i ljubav, sve tvoje što te pokreće. Žao mi je što ti nisi sve to isto kod mene. Ako ti je za utehu, niko nije. I, izgleda, nikad neće biti. Odatle moja sivoća. Voleo bih da znam da će se to jednom samo naprasno promeniti, nešto u mojoj glavi kliknuti, i sve to doći i ofarbati moje sive zidove lepim bojama, uključiti motore ambicije i želje za trudom, umesto ovog stanja u kojem sam sad. Mrzim apatiju, a koliko je mrzim, toliko mi je tu udobno, jeben paradoks.

Mir nalazim u pesmama i muzici koje pišem, i onda posle lažem da nisu za tebe, kad me pitaš. Mada kontam da sam odavno provaljen, samo ti je žao da mi kažeš da znaš.
Ali nema veze, živeli smo u toj medjusobnoj iluziji do sad, možemo i dalje, zar ne?

Verujem da se prepoznaješ do sada već ovde negde, zar ne? Ako je tako, onda mi pomozi da promenimo neke stvari.
Ako se ne vidiš nigde ovde, onda još bolje.
Nisam ni nameravao da ovo baš ti pročitaš, ovo je samo za, meni, nebitne.

Alternativni ultralativ, instant kobjasn nečije nadmoći u nekoj grani života.

Medjusobno popišavanje narod - vlast. Narod sa ulice, vlast sa terase.

Prazna pretnja.
Pas koji najglasnije laje na drugog džukca, pokida svoj lanac, skonta da ga je pokidao, brzo se vrati i traži od vlasnika da ga opet zaveže, da bi mogao dalje da laje, jer za napad muda nema.

Dete razbijene familije, u limbu, izmedju dve, zauvek, makar u nekoj meri, zaraćene strane, koje su do tada bile pod istom zastavom. Ni krivo, ni dužno. Samo nemoćno i nesvesno šta se i zašto sve to desilo. Detinjstvo krasi nemanje predrasuda, iskreni osmesi i suze. Nešto što kod odraslih pretežno dolazi veštački, jer ih život nagazi na bolna mesta i natera ih da nauče to, hteli, ne hteli.

Čist govanac, koji potez dupe-šolja proleće bez ikakve štete.