Svi kojima je Srbija na srcu imaju danas zadatak, dužnost i obavezu da razmišljaju i osmisle najbolje što mogu svoj odgovor na goruće pitanje: kako odbraniti Srbiju?
Kako da je odbranimo posle svega što joj se dogodilo? I, ne manje važno: kako da je odbranimo posle svega što nam se dogodilo?
Jer smo svi mi, bez obzira na naše međusobne razlike, već toliko puta prolazili kroz ono nepodnošljivo osećanje tuge i razočaranja, dok smo nemoćno gledali strašno osiromašenje i uniženje naše zemlje, sve užase takozvane tranzicije našeg društva, rasparčavanje i opšti raspad naše države, propast i stradanje naše domovine, stradalnički put i nestanak naše otadžbine, sve zapuštene i beznadne pejzaže naših zavičaja, međusobnu mržnju i nepoverenje.
To osećanje smo svi doživeli. Svi do jednog.
I bez obzira na to kojoj ideologiji pripadamo, kakvoj politici verujemo i koga priželjkujemo za predsednika i premijera - svi smo, redom, prošli kroz ovo razočaranje stanjem u kome se nalazi Srbija koju volimo, ona čijoj se obnovi nadamo.
I bez obzira na to da li nam je bliži Peti oktobar ili Vidovdan, da li glasamo za ulazak u Evropu ili za približavanje Rusiji, da li živimo u Beogradu ili Čikagu - nema nikoga među nama ko se nije bar nekad upitao: ima li još nade za neku drugačiju, bolju i lepšu Srbiju.
Jer problem nije više u tome da li nam se dopada Srbija u kojoj živimo, da li smo zadovoljni krunom na njenoj glavi i da li nam smeta njen jugoslovenski ili republikanski oblik. Stvar, već odavno, nije u tome da li Srbija naših snova liči na onu čiju sudbinu delimo.
Ne uznemiravaju nas, u ovom trenutku, samo ona već klasična pitanja: da li srpski tenkovi na vojnoj paradi pred Skupštinom imaju ucrtanu petokraku ili dvoglavog orla, da li srpski fudbaleri igraju u plavim, crvenim ili belim dresovima i da li srpsku prestonicu prepoznajemo po Hramu svetog Save ili Meštrovićevom Pobedniku.
Ne, sad nas proganja i prati neko mnogo jače i starije pitanje, koje od nas zahteva iskren i hitan odgovor.
Da li ima nade za bilo kakvu Srbiju?
Da li ćemo, za svojih života, ikad više videti realnu snagu i ponos jedne nezavisne, suverene, vedre i bezbrižne Srbije? Da li će kaldrma i asfalt ponovo odjekivati pod ujednačenim ritmom čizama ma kakve srpske vojske? Da li ćemo ikad još na licima naših sugrađana videti znake bilo kakvog entuzijazma, ma kakve energije, nekakvog optimizma i vere u bolje sutra?
Da li ćemo doživeti da vidimo ikad još ljubazne i požrtvovane srpske medicinske sestre, fine i strpljive srpske službenice na šalterima, dobronamerne i normalne srpske policajce, nepotkupljive srpske sudije i profesore, srpske tajkune koji su spremni da s drugima podele makar mrvice sa svog prepunog stola, srpske ministre koji daju ostavke iz moralnih razloga, srećne srpske brakove pune uzajamnog poštovanja i obostrane trpeljivosti, srpske političare koji ispunjavaju ono što su nam obećali na izborima?
I da li zaista želimo da naša deca studiraju i žive u Srbiji - pa ma kakvo bilo njeno buduće uređenje, ma kako se zvale srpske ulice i bulevari, ma čiji spomenici krasili njene trgove?
Da li ćemo ponovo osetiti solidarnost i pripadnost zajednici, a da nas na to ne primoraju strašna narodna stradanja i uspesi naših sportskih heroja?
Da li ćemo prisustvovati čudu neviđenom: osećanju da je neko još uvek spreman da podredi svoj lični onom zajedničkom, srpskom interesu?
Da li ćemo se podsetiti, uživo, razloga zbog kojih su uopšte građeni Studenica, Hilandar i Visoki Dečani; zbog kojih su se spremali u vojsku svi oni golobradi dečaci i najbolji među muškarcima uoči cerske i kolubarske bitke; zbog kojih su se žrtvovali, propovedali, slikali, trpeli i u Srbiju se vraćali svi naši veliki prethodnici; zbog kojih su svoje stihove posvećivali otadžbini i onako iskreno pevali Rakić i Dučić, Rastko i Vinaver; zbog kojih je Vuk Karadžić špartao Austrijom na drvenoj nozi, a Dositej pešice obišao čitavu Evropu? Sve to u potrazi za odgovorom na isto ovo pitanje. Pitanje odbrane Srbije.
Jer je to pitanje svih pitanja. To da je najvažnije odbraniti Srbiju.
Ne razapinjati je zbog naših sopstvenih grešaka. Ne poistovećivati je sa onim što ju je skoro uništilo. Ne odbacivati sve druge Srbije osim one u koju verujemo. Ne mrzeti, unapred, sve one koji je brane i vole na drugačiji način nego mi. Ne izjednačavati politiku sa životom. Ne tražiti krivca samo na nekoj drugoj strani, već se dobro pogledati u ogledalu onoga što smo mi uradili i propustili da uradimo. I nikako ne gubiti nadu.
A to ćemo postići samo ako budemo imali snage da svoja uverenja, svoja osećanja, sve svoje rane i ožiljke podredimo interesima svoje zemlje. Svoje Srbije.
A to će opet biti moguće samo ako budemo znali osnovnu formulu svakog istinskog patriotizma.
A ona glasi: ne možemo braniti ono što ne volimo. Ljubav prema Srbiji je zato i jedini uslov prava na njenu odbranu.

Ko se ne seća one antologijske scene iz filma „Žitije Brajanovo" čuvenih Pajtonovaca u kojoj Brajan sa još dvojicom nevoljnika stoji razapet na krstu, a jedan od njih, onako zakucan, počinje da peva „Uvek gledaj lepšu stranu života"? Srbi su od svih nedaća u istoriji bar uspeli da izbegnu razapinjanje, mada ne i nabijanje na kolac.
Ipak, postoji jedan bol koji čitave generacije ovog malog, ali zato žilavog naroda strašno muči - zove se, kratko i jasno, besparica. Slikovito, u razgovoru lajavih komšinica - nema pas za šta da ga ujede. U razgovoru tinejdžera iz više klase - ma pusti ga, klošarčina. U narodnoj izreci - sirotinjo, i Bogu si teška. U formi kritike društva - i zeka diže kurac na siroče. I tako dalje.
Svaki Srbin, od kolevke pa do groba, osim ako nije član stranke, istaknuti Crnogorac ili tajkunov sinčić treba da bude spreman na mogućnost da će u jednom momentu iskusiti šta znači razvlačiti 200 dinara mesec dana. Pod uslovom da ima platu. Zato iskoristimo ono što imamo. Evo predloga za razonodu sirotinje, u stilu gorepomenute montipajtonovske pesme:
--------------------------------------Uživanje u prirodi--------------------------------------------
Srbija je siromašna zemlja, prepuna gnevnih i nezadovoljnih ljudi koji samo kukaju kako nemaju para i osim onih koji lažu da su sirotinja, većina njih ima razloga za kukumavčenje. Za to vreme građani pokorni koji se inate državi i ne daju ni za TV pretplatu od ogromnog ličnog dohotka koji je u proseku oko 150 evra, izgleda da zaboravljaju činjenicu da je Srbija zemlja bogata - prirodnim lepotama.
Dunav, Sava, Tamiš, Tisa, Morava, lepi proplanci i šume na svakom su koraku, ali pored svih nedaća i dnevnih obaveza mi uporno zaboravljamo da uživamo u predelima koje nam je Bog podario u amanet. Pod uslovom, naravno, da međunarodna zajednica ne proceni da te reke i proplanke ipak treba oduzeti Srbima, a zatim ih pripojiti nekoj bogatijoj zemlji u regionu. No, dok se to ne desi, sve što normalnom čoveku treba je jedna klupa sa drvetom iznad nje i reka koja romori vekove.
Tu građanin dekintirani, sa kojim ni žena više ne razgovara zato što joj majka svaki dan ponavlja: „Rekla sam ti da se ne udaješ za tu gologuzu barabu", može da sedne i udahne život punim plućima. Može da, najzad, posle dugo vremena, sa neke prašnjave police uzme knjigu i ponese je u prirodu. Da malo čita.
Ono što čovek koji nema ni dinara mesecima uporno zaboravlja jeste da je upravo čist vazduh, bez otrova koji unosimo u sebe, u ovoj božjoj bašti koju zovemo domom nešto najlepše što nam je podareno. U povratku kući, građanin može da ubere kakav stručak lepog poljskog cveća. Nije tajna da žene vole udoban život i muškarce sa mnogo para. Međutim, žene su takođe i dobrodušna bića, koja veoma cene male znake pažnje. Lep cvet sa izleta sigurno će doneti osmeh na ženino lice.
Osim toga, osama u prirodi je višestruko korisna. Viđanje sa prijateljima može da bude kontraproduktivno u situaciji kada se po gradu pročulo da na računu imaš minus od 30.000 dinara. Oni koji su bogatiji od tebe trudiće se da te ubede kako nemaju ni dinara i glumiće sirotinju, iako vrlo dobro znaš da su kupili nova kola i to u kešu, zlikovci! A oni koji su isti nule kao i ti, teško da mogu da ti plate turu u nekoj birtiji. Što neminovno vodi u pljuvanje predsednika, premijera i sve u svemu vladajuće koalicije, a to nije dobro.
------------------------------------Uživanje u pirateriji--------------------------------------------
Kad smo već kod jeftinih, gotovo besplatnih uživanja, treba imati u vidu da je Srbija i dalje meka za sve vrste piraterije i sitne krađe tuđe intelektualne svojine, u čemu nam svesrdno pomaže internet. I to nas, između ostalog, drži podaleko od Evropske unije, samo što imamo većih muka za razmišljanje. Ako već nema para, uvek ima filmova koji besplatno mogu da se pogledaju na mreži. Pod uslovom da građanin golja ima pristup brzom internetu, što u Srbiji često nije slučaj, iako je u mnogim zemljama proglašen za osnovno ljudsko pravo.
Al' da ne mračimo.
Dakle, uz minimalne troškove, moguće je lepo veče uz monitor tvog kompjutera. Posebna prednost ove vrste skoro pa besplatne zabave je u tome što je posle gledanja filmova (o pornićima da ne pričamo), moguće primeniti većinu gorenavedenih uživancija za sirotinju - dobro društvo, ako se projekcije filmova gledaju sa prijateljima, ili uživanje u samoći i analizi umetničkih dela sedme umetnosti.
---------------------------------Uživanje u lepom društvu----------------------------------------
Naravno, najgore što čovek može da uradi kada nema prebijene pare, a što se veoma često dešava, jeste da se potpuno otuđi i uništi svoj društveni život. Nije kod kuće uvek najbolje. Žena zvoca, televizija pušta filmove i emisije o slavnima, bogatima i uspešnima. O hrvatskim pevaljkama koje prvo vode ljubav na jahtama sa oženjenim muškarcima, a onda se udaju za srpske bogatune. A tebe, golju, ne bi ni pogledale, ko te jebe! Zato je lepo, prijatno društvo istomišljenika kojima je ekonomska kriza izbušila džepove sasvim pogodna i jeftina zabava u kojoj treba uživati.
Treba se okupiti u nečijem stanu, a s obzirom na to što mi, kao država, žudimo za zapadnim standardima čak i u druženju, svako od gostiju treba da donese ono što će pojesti i popiti. Dva-tri soka, kesa kikirikija i kokica, možda i nekoliko sendviča sa pečenicom, koju bi napravili i doneli imućniji klošari iz društva, garantuju lepo veče puno smeha i zaborava na brige koje nas očekuju već koliko sutra. Štaviše, lepo druženje je čak i među imućnim slojevima srpskog društva postalo retkost, jer svi ceo dan vise na Fejsbuku ili bulje u televizor.
Zaboravili smo na špilove karata koji godinama skupljaju prašinu u fiokama. Turnir u preferansu ili tabliću učiniće vaše veče ispunjenim, veselim i zabavnim.
--------------------------------------Uživanje u seksu---------------------------------------------
Dobar šlagvort. Sirotani koji u skorije vreme nisu videli žensko, jer nemaju para da plate ni inicijalno prvo piće u nekom fensi kafiću, ne bi trebalo da čitaju ovaj deo. Oni i dalje mogu da nastave da se zabavljaju sa samim sobom, što takođe nije toliko loše za ubijanje vremena u dobu besparice i nemaštine.
Dakle, seks. Mladi bračni parovi koji žive zajedno u nekoj iznajmljenoj garsonjeri, mladići i devojke kojima roditelji ne mogu da daju pare za užinu, pa čak i stariji supružnici kojima je već svega dosta, uvek mogu da se okrenu jedni drugima i vode ljubav. Možda je pravi trenutak da se isprobaju sve one poze koje upražnjavaju bogati, slavni i Severina. Ne košta ništa, a vredi.
Posebnu čar vođenje ljubavi ima u lošijim uslovima, recimo, u kućama i stanovima koji zbog neplaćenih računa nemaju grejanje. Ništa lepše, a ni jeftinije, nego da se dvoje mladih ili starih, goli zavuku pod ćebad i jorgane i prepuste se raznim seksi igrarijama, dok im ne zakrče creva. Dva-tri sendviča i malo putera se uvek nađe da se prezalogaji, čak i u najsiromašnijim domaćinstvima. A posle okrepljenja, opet nazad u krevet pa Jovo udri nanovo.
Čak i najnovije vesti iz Amerike govore u prilog činjenici da je seks jeftin, a dobar način da se izdrži besparica. Kao što je nedavno objavljeno, a na osnovu istraživanja izvesnog Timotija Ferisa, četiri kuvana jaja mogu da obezbede jako dobar seks. A četiri kuvana jaja koštaju samo 40 dinara (zavisi koliko ko ceni svoja jaja). Dakle, cena - sitnica, zadovoljstvo - veliko.
-------------------------------------Uživanje u tišini-----------------------------------------------
Buka može jako loše da utiče na nerve, pogotovo ako čovek nema para da plati račune, a ženu nije izveo na večeru i vino dve godine. A za godišnjicu braka joj je poklonio lepo šareno pismo u kojem je krasnopisom napisao: „Volim te, ženo moja!", misleći da ljubav sve pobeđuje. To zna i žena, koja ga voli još više otkad je našla bogatog švalera.
Treba prihvatiti činjenicu da su sve te stvari, koje te izluđuju i skraćuju ionako jadan život u besparici, sasvim nebitne i prolazne. Čak i ako su iz „Elektroprivrede" već došli po svoje i isekli struju građaninu pokornom, to još uvek nije razlog da se on prepusti očaju. Ponekad je i svetlost sveća, lepa knjiga i tišina jesenje noći sasvim dovoljna da budemo mirni i raspoloženi.
Televizor ne drnda pa nema političara koji gnjave sa novim izborima i lepšom i svetlijom budućnošću, u kojoj ćemo svi biti bogati, lepi i srećni. Možda je pravi trenutak da se posvetimo samima sebi i razmislimo kako ovaj svet može da bude lep čak i ako smo bez para. I kako nije sve u novcu, jer on kvari ljude i čini ih sebičnima i pokvarenima. U takvim trenucima najlepše je prisetiti se svih onih koji su u mnogo gorem položaju.
Deca koja umiru od gladi u Africi, ljudi i deca koji rade u neljudskim uslovima po 20 sati dnevno da bi neki debeli Amerikanac mogao da kupi novi ajfon, muke u nedemokratskim režimima tipa Severne Koreje. Sve to će pomoći da se, bar za trenutak, pojavi osmeh na licu građanina pokornog.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------
Zaključak? Samo nam je ljubav potrebna.

Postoji mnogo onih koji jedva čekaju da zapale preko granice. Postoji mnogo onih koji će reći da nema goreg mesta za život od Srbije. Ali čak i najgori među takvima - u koje, ponekad, spadaju - moraju da priznaju da naša zemlja uopšte toliko loša
Zašto treba živeti u Srbiji ili zašto je super biti Srbin za mene je pitanje nad pitanjima. Recimo, ako bi postojao vremeplov i mogućnost navigacije ptica, sigurno je da bi mnogi od nas poželeli da ona roda koja nas je onomad donela na to i to mesto u Srbiji promeni kurs i sleti na neki dimnjak u Danskoj ili Švedskoj.
Ko bi još birao da se rodi kao Srbin, i to još u Srbiji? Ali treba to odbraniti jer - kako ćeš protiv krštenice. A meni je to često bilo čudno. Dobro se sećam da tamo negde devedesetih godina nisam razumeo pojedine tekstove Mome Kapora. Ne zato što su bili teški i nerazumljivi. Radilo se o nečemu drugom.
On je pisao o svojim nostalgičnim napadima u Njujorku. A nije imao samo u Velikoj jabuci te rafalne ispade nostalgije. Slična stanja i patriotska groznica drmale su ga i u Parizu, Londonu... Gde god da je bio događalo mu se isto. Išao bi on tako i najednom bi ga nešto spopalo, nisu to bili pundravci u dupetu, već ista ta bića u srcu i duši.
Pisao je kako bi u Njujorku kupio sir, onaj pijačni, ali to nije ličilo na onaj na Kaleniću. Pisao je da kad god bi naručio neko jelo u pariskom restoranu, to nije bilo to. Nije brate pasulj tamo daleko, kao ovaj naš.
Mislio sam, matori koji ti je kurac? Pa ko bi tražio sir da mu miriše ko sjenički tamo na Menhetnu? Pa to bi bilo ko da tražiš engleski pims u „Poslednjoj šansi" na Tašu. Koga briga da kao turista osetiš domovinu u instant pakovanju tamo negde daleko. Okej, priznajem napade nostalgije gastarbajterske populacije, ali patnju turiste za otadžbinom...
Ali, nije to bila suština zašto me je nervirao Kaporov tekst. Jednostavno, radilo se o tome da nisam mogao da razumem da neko tokom devedesetih godina iz Njujorka plače za Beogradom u kome su tada ljudi imali platu 10 dojč-maraka. Mislio sam da bih pevao od sreće da su mi ponudili da čistim pisoare na Menhetnu ili da skupljam pseći izmet po Central parku. Takav je bio moj patriotizam u toj deceniji.
Ali priznajem, krvario sam za Beogradom tokom boravka u JNA u Sloveniji. Kada sam prvi put došao na vanredno odsustvo, pustio sam radio Studio B i osetio blaženstvo. Shvatio sam lokalpatriotsku rečenicu po kojoj je znak da si ušao u Beograd to što si na radiju u kolima našao stanicu Studio B.
Bio sam spreman da ljubim beton na Slaviji, popušim Meštrovićevom Pobedniku, bio sam patriota, voleo sam svoj grad i svoju zemlju. A samo nekoliko meseci pre ovog napada patriotizma, patio sam da vojni rok služim u Sloveniji, a ne, nedajbože, u Skoplju.
Slovenija je bila kul, „Mladina", „Lajbah"... Sve je bazdilo na Evropu. Samo nakon par dana uhvatio me je napad nostalgije, i to ne samo što su nas drndali na obuci, već mi je falio kraj, ortaci, Beograd, Srbija. U restoranima i kafićima na Bledu gledao sam Janeze koji bulje u skijanje, a nigde fudbala, uzbuđenja... Nisam kapirao ništa od toga, a i zbog grupe „Lajbah" zaglavio sam kaznu i najgoru karaulu na kojoj sam gulio kao u kamenolomu.
To je bio moj prvi osećaj patriotizma u životu i osetio sam njegovu amplitudu kada sam: zbrzao Makedonskom ulicom i video taksiste koji cepaju šah na haubama svojih odrtavelih „mečki"; otišao na derbi Zvezda - Partizan i čuo onaj huk koji pliva nebom nad Topčiderom; a najviše jer mi se odvratna Slavija činila lepšom od londonskog Trafalgar skvera.
Bio sam tada Momo Kapor, ali ne u Njujorku u poteri za zlatiborskim kajmakom, već vojnik koji u Sloveniji sanja pivo ispred beogradskog dragstora. Tada sam shvatio da srpski patriotizam cveta dok si u prinudnom egzilu. Tada sam shvatio da biti srpski patriota znači patiti za mrvama koje su ti preko noći oduzete.
Pa i u devedesetim godinama, kada je Kapor krvario za Beogradom stružući đonove po pariskom Monparnasu, mogli ste i tada sebi reći da je kul biti Srbin. I to jer vas je u toj deceniji ova zemlja oslobodila svakakve odgovornosti i ambicije. Prosečan Srbin je tada imao alibi za svoje luzerstvo. Niko nije od tebe očekivao ništa. Ne možeš, druže, biti Arkan. Slab si za to. Nisi se ušemio pa dobio dozvolu da tvoj šleper prođe granicu dok hrče carina. Dakle, niko si i ništa, i to je baš super. Tvoj fakultet nikome ne treba.
A i koji će ti kada to ne traže na šleperu. Žena nema za šta da ti prigovara jer i onaj majmun što živi pored tebe srče isto sranje od plate i može porodici obezbediti... Ništa.
Čak i u tim godina, koje prezireš i nikada ne bi želeo da se vrate, mogao si skapirati zašto je dobro biti Srbin, a ne Amerikanac koji mora da se jebe sa kreditima, kamatama i svim ostalim sranjima. Tvoje je da gledaš Pink i Palmu i da kresneš komšinicu za boks zlatnog „marlbora".
A zašto je danas dobro biti Srbin kada treba da otplaćuješ iste te kredite kao slinavi Teksašanin u predgrađu Dalasa ili pegavi Englez u Birmingemu? Nemam pojma? Ali, ipak znam.
Moja rođaka živi već deceniju i nešto u Rimu i kaže da su oni odlepili kad je apeninsku čizmu stegla čizma globalne ekonomske krize. Oni se ne snalaze u sranju, a ona im priča o našoj plati iz devedesetih i rafovima tapaciranim paučinom. Što bi rekao Goran Bregović: „Lako je biti tolerantan sa dolarima, ali dajte Amerikancima malo dinare... Pucali bi jedni na druge crnci i Kinezi". Zato je tebi dobro u Srbiji, jer si utreniran da ovde nikada neće biti dobro, pa ti je svaki napad iznenadnog luksuza premija, i shvataš ga kao pauzu između dva siromaštva.
Biti Srbin je super jer se možeš identifikovati sa Novakom, Vidićem, Brakočevićkom... I boli te što nema plate, jer ti zbog njihovog uspeha oblačiš pocepane gaće i ulaziš u farmerke zakrpljene na dupetu i stižeš tačno na vreme ispred Skupštine da urlaš jer su oni na balkonu ti, a ti si oni. Zato se nigde tako euforično ne slave uspesi sportista jer se nigde na svetu toliko ne fotokopira tuđ u sopstveni život.
Super je biti Srbin jer si kao pacov ili bubašvaba otporan na sve nedaće i ceo krvotok ti je nabijen protivotrovom za sve one koji bi da te potamane.
Super je Srbija jer samo se u njoj može roditi Del Boj. Kaži?! Ono kad su komentatori i fensi publika na poslednjem SP u fudbalu pizdeli od vuvuzela ti si ih već posle dva dana mogao nabaviti na pijaci na Vidikovcu. Da je kul živeti u fejk garderobi prvi smo mi saznali, a sad gledaj na Zapadu. Ni oni se ne bune što je „barberi" pruge izvezao neki Kinez.
Super je živeti u Srbiji jer možeš imati snove da je svuda bolje nego što je to tebi. I London ti je lepši iz Beograda, a kada živiš u njemu on te pojede, a i kad dođeš na posao u 10 umesto u devet, nadrkani šef ti kaže: „Good afternoon". Iz Beograda ti je sve na Temzi idilično, ali život je dobar ili savršen samo tamo gde ne plaćaš infostan jer u svakom gradu u kome ti poštansko sanduče puca od računa - sve ti je odvratno.
Super je živeti u Srbiji... Verovatno i zbog toga što ću za dvadeset sati zaparati mermerni pod njujorškog aerodroma JFK. I tamo, među čelično-staklenom scenografijom Menhetna neću, kao Momo Kapor, sanjati zlatiborski kajmak...
I zbog toga nisam ništa manje Srbin ili se manje palim od njega što živim u Srbiji.