Na maternjem jeziku:
A> E, Mile, daj doteraj mi onaj tvoj najbolji crep jedno 2500 komada.
B> Uf, al’ kad će platiš?
A> Ma ću ti platim.. tu…tako ..za 10-inu dana…
B> Eh pa nemoj k’o prošli put da te čekam 6 meseci. Ja bre to plaćam za tebe! Šta misliš
odakle meni pare?
A> ’Ajde, bre, samo ti je do para....Tebi uopšte nije do posla!.E neću ni da radim s tobom
ako me tako ucenjuješ a znaš ti dobro ko ti pravi pos’o!
B> Dobro,dobro… evo sad ću da vidim…
A> E al’ vidi za odma’, može? Ma drugar si, hvala ti.E, i naravno, u kafanu neko veče...

Na stranom, najčešće engleskom tzv.tarzan-ingliš jeziku:
A> Alo, bre, ženo! Pa jesi li normalna?!?! Pa kamion ti stiže prekosurta na utovar a još ti to nije izašlo iz proizvodnje a trebalo je još pre 4 dana! Pa ko sad da plaća penale za transport? Gde da nađem to u Srbiji? (nego to na eng.zvuči veoooma prijatnije> We kindly ask you to inform us…bla,bla,bla)
B> I'm informing about the delivery.....(ovo je c/p,odgovor na gore postavljeno pitanje o
preciznom datumu isporuke, i nšta više nema u mail-u ni draga Klementina ni pozdravi ni
potpis…a trebalo je da znači> obavestiću vas… jedino je will negde zagubila….)

Ima dosta primera a vrlo je česta situacija gde u istoj rečenici upotrebe 2x istu zamenicu pa se ne zna ko kome treba nešto da prosledi. Omiljena zajebancija su im skraćenice: pls, Thnx & brgrds, abv ackn, asap, don’t, we’re….
(I gde se izgubi ona moja prof. sa faxa koja je obećavala 100% pad ispita ako u poslovnoj korespodenciji upotrebimo skraćenice> NIKAKO ALI NIKAKO I NIKAD da mi niste napisali don’t ima da bude samo do not i nemoj da mi je neko zaboravio kako se piše Džon! I šta da joj kažem kad je sretnem: ko ti dade penziju ili dobro mi dade 8 kad mi treba 3,5 minuta da provalim da pls nije pcs!? No, brzo se živi pa ko da kuca sva slova kad nema kad od ljute brzine! )

Opšta klasifikacija gazde:

I tip - tzv. Dobrica. To je čovek koji je napustio neku propalu društvenu firmu ili je u najgorem slučaju pobegao od ozloglašenog poslodavca - gazde (vidi tip III), skupio nešto para i pokrenuo sopstveni posao. Pošten, ležerno obučen, autić star 10-15 godina, brižan. Za saradnike bira svoje rođake ili osobe po ’’toploj’’ preporuci prijatelja. U preduzeću je on zadužen za širenje topline i pozitivne klime ali i za najveći deo odrađenog posla. Njegov moto je: neka ja ću, a ti samo prati šta se dešava i obaveštavaj me. S jedne strane, idealan, za psihički mir ali s druge, svakako nije jer ne može da mu se ’’ukrade’’ znanje pošto insistira da sve radi sam – sam svoj majstor.

II tip – tzv. Senka. Čovek kome je tata otvorio firmu a on preuzeo ili je sam otvorio, opet od tatinih para (iz tatine slamarice ili je rasprodao imovinu). Samouveren, obučen po poslednjem kriku mode, vozi uvek nov auto, sebe smatra za vrhunskog top menadžera belosvetskih razmera (ima konsultanta ali ga vešto krije), ima izgrađen sistem vrednosti samo njemu jasan. Vrbuje saradnike isključivo preko HR agencija. Mnogo radi ali i proverava efikasnost svojih saradnika ne direktno već iza leđa, uz pomoć sopstvene krtice. Ćuti i ne priča mnogo, niti hvali niti kudi, već presuđuje - daje otkaze ili povišicu bez većeg obrazloženja. Moto mu se teško može definisati ali bi mogao da bude: kad izmerim ću ti kažem. Pozitivna strana rada kod/za njega je to što traži rezultate ali ne opterećuje, dok s druge strane postoji večita dilema i neizvesnost: da li je nešto dobro ili loše i da li sledi otkaz ili povišica.

III tip – nema tzv. naziv. To je u bukavalnom smislu gazda kako imovine tako i svojih saradnika. Najzastupljeniji tip gazde u Srba. Obučen u farmerke i duks ili omiljenu trenerku, vozi 5-7 godina star auto, većito nadrkan i skeptičan, priča sam sa sobom, za pojasom nosi utoku, čoke ili sličan bič i u sve se živo na ovom svetu razume a zapravo sve pogrešno tumači ili ti ne ’’vata’’ vezu ni sa sopstvenim mozgom. Izuzetno je edukovan i načitan sa svojom jedva završenom srednjom gde mu je svaka druga reč psovka a svaka treća: ’’razumeš?’’. Stalno je pod kreditima i u dugovima, svaki posao sam upropasti a za neuspeh uvek okrivi svoje robove (saradnike). Počeo je 90-ih nešto da ’’mulja’’ noću (benzin i sl.), skupio lovu i sad kad se konačno dokopao poštenog biznisa on ne kapira zašto ’’u subotu u 15h ne radi niko’’ da njemu istog trenutka obezbedi pozamašnu količinu materijala/robe. Saradnike bira sam, jer je najiskusniji u svemu, preko raspisanog oglasa na lokalnoj TV stanici a u najboljem slučaju, ako trenutno ima para, daće oglas i preko Infostud-a. Na samom razgovoru za posao je med i mleko tako da budući radnik pomisli: Bože, kakav fin čovek. Međutim, radnici za njega kratko rade, do 6 meseci jer non-stop nešto ispituje i po 5 puta za jednu istu često nebitnu stvar, expert je (top level) u psihičkom malteretiranju, vrlo često galami zapravo se toliko dere da odjekuje 20km naokolo a uz put izgubi i glas. Za njega ne postoje pravila poslovanja, on zakon sam tumači po sopstvenom nahođenju i nikad mu nije jasno zašto nešto mora tako (čitaj: po zakonu) kad on valjda zna najbolje. Kada udeli platu (minimalnu, naravno, koja ide isključivo na ruke uz kašnjenja od 3-5 nedelja i to samo deo) očekuje da se radi 10-12 sati 7 dana u nedelji i pravi opštu frku ako se u prvih 15-20 minuta na početku radnog vremena pije kafa jer zna se kad počinje radno vreme a kafa se pije kući. Moto: šta bre? Ko bre? Ma jebaću im mater! Negativna strana je toliko očigledna a pozitivne nema.

P.S. Preduzeće koje broji 10 i više radnika ima poslodavca, menadžera, šefa...

A> Jao vidi ovog našeg macana! Izvrnuo se na leđa i džonja li džonja. Vučem ga za šapice, brkove,uši a on ništa! Ne jebe živu silu.
B> Ma pusti ga, on je sad u 9-i san!

Deda, na apsolutno rigoroznoj dijeti, jede pasirano sa 0% masnoće i 2 kalorije, gleda babu koja uzima već treće parče sočne, masne pite pa joj kaže: ’’Dosta više! Koje ti je to po redu? Nemaš kalendar?!’’
Baba, ubijajući se od smeha: ’’Hoćeš još jedan fit jogurt?’’

Sagradite dvorac. Ukrasite ga mermernim skulpturama, slikama, zlatom, pticama rajskim, vrtovima, svim i svačim i uđite u njega. Vi možda nikada ne biste poželeli da izađete…Sve u njemu imate. A od dobra se ne beži. Ali iznenada – jedna sitnica: vaš dvorac ograde i kažu: ’’Uživaj sve je tvoje, samo odavde ne smete nikuda.’’ Budite uvereni da ćete onog istog trenutka zaželeti da napustite vaš raj i prekoračite preko ograde. I ne samo to – sva ta raskoš će još pojačati vašu pažnju. Upravo ta raskoš će vas i vređati. ''Da, samo jedno nedostaje – sloboda. Čovek si, samo ne nekadašnji: na nogama okovi, naokolo zašiljeno kolje palisade, iza leđa bajonet ,ustaj po dobošu, radi po moranju, pod batinom…Eto tako i živi.''

(Tekst dopune koji nikad nije ušao u sastav romana F.M.Dostojevskog - Zapisi iz mrtvog doma)

A> Jao neće ovo da mi stane na jedan list! (radi u Excel-u)
B> Idi na Page Setup pa razvuci margine.
A> Ma neće!!! Šta više da mu uradim? Dođi ovamo! (vidno iznerviran)
B> Evo,evo...sa’ ću ti pokažem koja čarapa na koju nogu ide! :))))

----------

A> Aaaaaaaa jebem ti teglu! (pokušaj otvaranja prošlogodišnje zimnice)
B> ’Ajde, ’ajde zapni,možeš ti to.
A> Kol’ko me nervira! Sad ću da je rsnem o zemlju!
B> He,he...daj da ti pokažem koja čarapa na koju nogu ide.

A> Zamalo sinoć neka budala da me pregazi na pešačkom prelazu. Vozi kao nenormalan! Brzinom svetlosti sam se bacio u stranu i pao baš na neki sladoled.
B> Pa šta tražiš tamo?! He,he..Šalu na stranu, dobro si prošao! Nego ima samo jedna mala začkoljica: brzinom svetlosti se ne meri brzima već razdaljina.

Šef> Izdaj onaj račun na x miliona.
Radnik> Zar nismo rekli da ćemo ga izdati tek krajem godine zbog…
Šef > Ma jesmo nego nemamo više kud. Morao sam da podnesem molbu za kredit pa da popravimo krvnu sliku pošto smo anemični…

Petak, posle radnog vremena stojim u supermarketu i čekam red da platim. Iza mene je par čiji razgovor čujem:
Dama: ''Jao mnogo smo uzeli, nećemo imati para...''
Gospodin: ''Ima,ima.''
Dama: ''Kako? Već smo sve potrošili!''
Gospodin, cedeći kroz zube: ''Ćuti! Imam one pare što sam uzeo da podelim radnicima...ššššš...ma neka čekaju!''