Pandan izrazu da sam žensko bio bih kurva koji najbolje opisuje nepresušne izvore što se slivaju niz predvorja hrama ženskih čeljadi proistekle iz prevelike potrebe za opštenjem.
Prva: Vidi ovog, aaaaah, što je sladaaak!
Druga: Pa zar ne reče da ti se sviđa onaj?
Prva: Ah, pa on ima posebno mesto u mom srcu, ako me razumeš... Joj, a vidi onog tamo...uh, dođe mi...dođe mi svašta nešto...
Druga: Aman, ti baš il nisi čista il si dobro zagorela, da si muško ne bi ti se spušt'o...
On je pokupio svu pamet ovog sveta. Mozak. Sveznalac. Kritičar. Sudija. Drkoš. Serator. Jednom rečju: Jovan Skerlić iliti Skerla. Svemu nalazi manu. Ničim nije zadovoljan. Ništa mu nije dobro. Ništa dovoljno vredno. Sve je apsurd, besmisao, glupost. Patetika upletena s pesimizmom. Skerla. Koeljo mu je smešan, Dostojevski mu dosadan, Pamuk nezanimljiv, a Kafku nije čitao, ali je siguran da ni on nije ništa bolji. Fakultet mu je naporan. Najteži. Država propala odavno. Nema budućnost. Političari su ogromna govna, a sam narod isuviše glup i nesposoban. Oni koji beže "na stranu" su izdajice svoga roda, a oni koji ostaju - pizde i kukavice.
Sve kritikuje. Sve je tužno, bedno, jadno i nema mu pomoći.
Serator. Drkoš. Sveznalac. Mozak. Sudija. Kritičar. Skerla.
Ili pozdraviti se. Prvenstveno podrazumeva proces pružanja ruke osobi sa kojom potom pokrećete razgovor, uz blagi smešak i stiskanje njegove šake, uglavnom desne, a onda sledi i polagano popuštanje stiska nakon čega se ruke rastavljaju.
Međutim, "zdraviti se" poprima nova značenja. Sekundarno može značiti i daviti štrumfa, tj. klanje rese, ceđenje kobaje ili jednostavno igrati rukomet. Dakle, susret vaše Desanke Šakić sa patkom, uz katkad blagi osmeh, i stiskanje.
Iliti kremenčić. Dakle, deminutiv imenice kremen (tvrdi kamen, bitan za stvaranje vatre). U svakodnevnom govoru deminutiv ove imenice može označavati i muškarca koji poseduje kurčić, karicu, penisče, to jeste draškalče, muškarca koji je sposoban da raspali vatru, ali i samo to. Ništa više. Džabe mu to što je tvrd ko stena, što je vatren, kada ''veličina nije bitna''.
Već satima je kod vas. Sedite i ćutite. Blenete u neku emisiju na televiziji ili u kompjuter. Ništa se ne događa. Osećate kako vreme polako teče, nestaje, odlazi u nepovrat. Treba milion stvari da uradite, ali ne, ne možete, on/a je tu! Kad vas nešto pita, odgovarate kratko u nadi da će ukapirati! :Hajde, ukapiraj više da treba da ideš! Ja sam prijatan/na i ne želim da te isteram, ali...zar i tebi nije dosadno?! Zar i ti ne treba nešto da radiš?! Zar ti je zanimljivije ovako da sediš i NIŠTA?!: Počinješ da se nerviraš. Zamišljaš njegov odlazak. Pokušavaš nekom čudnom, samo tebi znanom hipnozom da ga oteraš. Ne, ne ide. Sedite tako i ništa. Opet ništa. I samo ništa. Ali, dolazi taj tren. On/a izgovara čuvenu rečenicu:"Trebalo bi da idem". Osmeh na tvom licu se rađa. Oči sjaje. Pokušavaš da se suzdržiš i ne obraduješ previše pred njim, nije kulturno, jelte. Ali...ALI...nekim čudom vaše usne, van vaše kontrole izgovaraju: "Sedi još malo". U trenutku shvatate šta ste uradili. U trenutku vam prolazi milion ideja kako da se samoubijete, ali već ste to uradili ovom rečenicom. Spora smrt. On/a se smeši: "Pa 'ajd, ostaću još malo"...