Česta rečenica naših roditelja (najčešće majke) kad nešto negde zaboravimo.

Poslovica koja najbolje opisuje naš narod.

Predmet u koji se pakuju bitne stvari, ali penzionerke u autobusu je nose da obeleže "svoje" mesto dok odu da otkucaju kartu.

Zima je, vi cekate voz koji treba da krene u 3 sata, a na vase odrediste da stigne u 8. Voz u startu kasni sat vremena, vi se smrzavate. Voz najzad stize, a vi drhteci od hladnoce ulazite u kupe i shvatate da nema grejanja. Taman uspete da zaspite, a kontrolor vas budi i trazi kartu, dok voz na svakih pet minuta usporava zbog lose pruge. Pocinjete da zalite i shvatate da je bolje ici autobusom, iako je skuplje, ali vas obasjava pomisao da cete se videti sa porodicom koju dugo niste videli.. Voz kasni 4 sata i stize u ponoc na odrediste, vi izlazite srecni, kad na stanici nema nikog, obuzmu vas grozne pomisli kao da vas je zena ostavila ili nesto tako, a ustvari kad su culi da idete SRPSKIM vozom, samo su se samo nasmejali, legli na spavanje i pomirili se s tim da ce vas videti tek ujutru..

Kad hladnim noznim prstom u hodu udaris u neki deo tvrdog namestaja..

Trenuci kad ne znas sta da radis na kompu..