Tip osobe, koji, malo je reći, na sve gleda sa vedrije strane. Bilo da se radi o tome šta će biti za ručak tog dana ili je u pitanju nešto ozbiljnije - neka životna prilika, posao, fakultet i slično, ova osoba će biti stopostotno sigurna da će sve ispasti okej.
To apsolutno ne bi bilo iritantno po njihovu okolinu da su sva ta - pa, recimo - predviđanja potkovana nekim realnim argumentima. Razlika između običnog optimiste i onog degeneričnog je baš tu; dok obični optimista veruje u to da će sutra biti sunčano i pogodno za bleju po kraju, degenerični optimista ide korak dalje.
Degenerični optimista bi, sa nečije tačke gledišta, bio naivac, lezilebović, osoba koja veruje u to da će dobiti na lotou iako nije uplatio svoju kombinaciju, i ona koja ne nosi jedne, već deset pari ružičastih naočara u isto vreme.
To je lik koji bi ostavio otključana kola u sred Harlema, jer, jebote, on je optimista, ko će sad baš njemu da diže auto!? Osoba koja bi igrala na kartu optimizma u situacijama u kojima je to nezamislivo. Lik koji bi pajdomanu rekao da će se skinuti sa dopa samo ako pozitivno razmišlja, zajebi ti te psiho-fizičke krize i pizdarije, bitno je da budeš optimističan. Degenerični optimista bi izašao na ispit bez jedne pročitane strane i mislio da će položiti, jer sigurno mora nešto dobro desi, ipak je on optimista. Čovek čiji je racio jednak količini istog koji poseduje dvomesečna beba, osoba koja misli da se pozitivnim mislima može odagnati svako zlo na ovom svetu, a i prizvati svako dobro.
Takođe, degenerični optimista ne samo što voli optimizam i smatra ga svojom zvezdom vodiljom, nego i u istoj tolikoj meri mrzi pesimizam. Sklon tome da preuveličava stvari, ovaj nadasve iritantni čovek će svako realno razmišljanje nazvati pesimizmom i šta koje pičke materine ti sad tu zračiš pesimizmom i ugrožavaš moj ružičasti svet!?

Izaziva podjednake emocije kao kod trudnice koja je pod dejstvom gonadotropnih hormona - svi nešto jedu, jedino ona ne jede.

Sa svitanjem novog dana i svim jutarnjim ritualima koje donosi, susrećemo se i sa neizbežnim pranjem zuba. Tako i naši raznovrsni junaci - preko crnaca iz Bruklina, dadilje sa Menhetna, ili pak tinejdžerke iz imućnog predgrađa Los Anđelesa - praktikuju da svako jutro operu zube.
E sad, kako!?
Radnja se odvija, pa gde bi drugde, nego u kupatilu - neka su socijalna (bez đakuzija, sa tuš kabinom), dok neka zrače luksuzom sa egzotičnim cvećkama koje stoje na komodama kojima se ni ne zna namena.
Kada priđu ogledalu, mahinalno se hvataju za četkicu koja stoji sa desne strane lavaboa, stavljaju je u usta i trljaju, trljaju pa zastanu - da bi izustili nešto svom sagovorniku, ili, ako ga nemaju, samom sebi ili pak fiktivnom liku.
Izveštačeno se trude da čudno govore dok im je četkica u ustima - neki početnici mogu zazvučati kao da se guše ili kao da u grlu imaju poveću šlajmaru koja prosto želi da izađe.
Još jedan fenomen je veoma interesantan - gotovo je neizostavno da se zubi peru 'na suvo', što znači da je korišćenje paste za zube striktno zabranjeno. Ukoliko pogledate ka licu junaka, shvatićete da u ustima ima samo parče plastike, nikako i kalodont koji, složićete se, i nije toliko potreban za ovaj proces. Ni četkica nije verodostojnija - kada napusti usnu duplju gorepomenutog, na sebi nema ni trunke paste za zube, pa je samim tim automatski vraćena u četkico-držač, bez ikakvog kontakta sa vodom, u koji bi trebalo da stupi.
Da bi proces (ne)pranja zuba bio potpun, posle ostavljanja četkice u stalak, glumac ili glumica pokušaće da otužno dočaraju gledalištu da oni zapravo jesu prali zube, i ispljunuti nešto malo šlajma koji im se motao po ustima što zbog četkice, što zbog problema sa disajnim organima. Izostavljajući ispiranje pene koja se nije stvorila u toku pranja, nastavak scene je raznovrstan. U nekim filmovima, sceni po svršetku pranja zuba odmah dođe kraj (presek snažnim pljuvanjem u slivnik), dok u nekim sledećih pet do deset sekundi se nastavlja razgovor sa sagovornikom ili sobom.

Podjednako jadne i vredne pomena kao i same klinke.

13 godina - otkriva malo 'jači' zvuk (Guns N' Roses, Deep Purple i ostale rok bendove) i shvata da će biti apsolutno i savršeno kul ukoliko se ne uklapa u sredinu. Ukoliko, nažalost, živi u sredini gde je vrhunac dobrog ukusa Doktor Igi (a to se dešava u većini slučajeva) biće surovo odbačena od strane svojih poznanika iz odeljenja i povremeno padati u depresiju, ali i dalje neće odustati od ideje da bude drugačija.
14 godina - kada je izlazak po kraju i parkovima smori, odlučiće da sa drugaricama koje takođe gotive rok i pank (sad je počeo i pank da se sluša) ode malo do grada i otkrije nove stvari, što je čini uzbuđenom. Otkriva čari 'bleje na Konju' i 'bleje kod Muzeja' i shvata kako prosto obožava ekipu koja se skuplja tamo, a naročito one malo starije momke, srednjoškolce. Ubeđena je da je savršeno kul sedeti napolju i cirkati pivo (prvi put se 'napila' od pola limenke piva).
15 godina - upisuje srednju školu nadajući se da će tamo upoznati normalne ljude iliti one koji slušaju istu muziku kao ona. Baš kao i 'raspale fenserke' sklona je predrasudama prema istim, iako još uvek nije svesna toga. Uspeva da namoli roditelje da ode na svoju prvu svirku i tamo upoznaje dečka u koga se momentalno zaljubljuje - ima dugu kosu... I da, ima dugu kosu. Započinje vezu sa njim, ali ona propada posle tri do četiri meseca, jer zbog prevelikog problema koji je nastao (nisu mogli da se dogovore da li će da bleje u Studenjaku ili na Muzeju) shvata da jednostavno nisu jedno za drugo i da nemaju svetlu budućnost.
Sa toplim vremenom dolaze i pčelice koje donose novog dečka, ovog puta se stvarno zaljubljuje i smeje se kako je pre samo par meseci mislila da će se udati za Dečka 1.
16 godina - polako otkriva nove pravce muzike. Shvata da je goth metal 'hc' i počinje da fura korsete i suknjice koji otkrivaju njeno mlado telo u dovoljnoj meri da bi isti oni 'kul' momci sa Trga balili. Sada oni više nisu zanimljivi, pa bože, to su obični pozeri i prljavi pankeri. Ona je sad fina riba, ide na Gothic-Doom večeri po klubovima.
I dalje je zaljubljena i shvata da je krajnje vreme da izgubi nevinost sa dečkom koga voli.
17 godina - Smorio je goth metal. Sada je prešla na experimental. I dalje je sa dotičnim dečkom, ali je i on nekako smorio. Više ne misli da će se udati za njega, kao na početku veze. Ocene joj opadaju enormno, i 'matorci' joj zabranjuju da izlazi dok ne popravi keca sa polugodišta. Mrzi ih. Oni su tu da joj upropaste život. Oni vole kad je ona nesrećna.
18 godina - Ostavlja dečka sa kojim je izgubila čednost i shvata kako su svi muškarci govna i nek se teraju u tri pizde materine. Zaključuje da muškarci svakako kasnije sazrevaju od devojaka i da nema vremena da se bakće sa balavcima. U obzir dolazi samo dečko koji studira ili je završio studije, jer ipak ona želi da priča sa njim o nekim ozbiljnijim temama (smislu života; da li živim da bih radila ili radim da bih živela!?).
Što se tiče muzike, sluša sve što ima veseo ritam, gade joj se i pankeri i rokeri i gotičari, jer su to, jebote, i dalje deca koja tripuju neki fazon.
19 godina - postaje studentkinja i više joj nije bitno da li joj je sagovornik metalac ili okorela splavaruša. Bitno je samo da može da se ispriča uz kafu i cigare. I dalje nema dečka, ni jedan nije dovoljno dobar i ni jedan je ne uzbuđuje dovoljno da bi mu posvetila dva sata svog dragocenog studentskog vremena.
Sa dvadeset godina prestaje da bude tinejdžerka i setno gleda na svoje 'mlade dane' - njeno doba zajebancije i uživancije je prošlo, sad je ozbiljna devojka.

Sve reklame su veoma slične, a cilj im je da prodaju nešto što ne vredi ni dinara. Tu smo se sreli sa 'Dry cooker'-om (Kolač u tiganju!? Nemoguće!), Kosmodiskom ('Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole!'), raznim Dormeo dušecima, jastucima i ćebićima, kao i sjajnim seckom sa oštricom od hirurškog čelika koju nije potrebno menjati (ali ipak dobijete jednu rezervnu).

Deterdžent za fleke sa simboličnim imenom (vanish - nestati), koji je svojim krajnje duhovitim i originalnim reklamama osvojio srca potrošača u Srbiji. Veoma je zanimljiv način upotrebe.

Uzrečica emo kučki na Fejsbuku ili bilo gde drugde (da, 'mew' upotrebaljvaju i u razgovoru).
Koriste je jer su po njima mačke sveta bića (počev od Hello Kitty, preko dukseva sa mačećim ušima i šapama, do žena-mački po mangama i japanskim crtaćima).
Pokušavaju da budu 'swatke' i 'micaste' kucajući/izgovarajući 'mew' i time privuku što više potencijalnih jebača.

Hvala im što su mi čuvale bubrege i jajnike svake zime. Mogu biti najlonke, vunene, grilonke, mrežaste (neke sa manjim, neke za većim 'rupama'), pa čak i svilene.
Neki ljudi (čitaj muškarci) imaju fetiš prema hulahopkama, a naročito prema mrežastim. Još ako su uklopljene sa nekom ekstra-super-mega kratkom suknjom, pogled im se ne skida sa nogu dotične.
Svi smo mi nosili duge čarape, čak i dečaci, umesto dugih gaća u vrtiću, mama ih je oblačila.
Takođe, ima ljudi (čitaj devojaka) koje misle da je ne-kul i ne-ful nositi duge čarape, jer im, jelte, zadnjica i sve ostalo što treba da bude istaknuto ne vidi lepo, pa nisu u punom sjaju.

Ukoliko vam se pesma neverovatno dopada, a pri tome ima dobar takt i ritam, pokušavaćete da taj ritam ispratite koracima, a da drugi prolaznici ne skontaju šta u stvari radite. Isto tako, ukoliko znate reči, naravno, pevaćete je, ali onako pritajeno, da ne pomisle da ste ludi.

Čovek koji će svojim jezičkim umećem, čak iako nije u pravu, uspeti da vas ubedi da je njegova reč amin. Tipično ponašanje kvazi-filozofa koji od pogrešnih premisa izvode neistinit zaključak.

Sjajna dečja radio drama gde neustrašivi kapetan Džon Piplfoks kreće u pohod protiv sedmoglavog čudovišta iz Kineskog mora sa svojim isto tako neustrašivim gusarima koji u slobodno vreme rešavaju ukrštene reči.