Podići za oktavu
Supremacija u obavljanju neke radnje.
1799. Rozeta, Egipat.
Tomas Jang i Fransoa Šampolion u palminom hladu, uz čaj, jeftini lokalni duvan i poslušne Egipćane. Jeftine takođe.
-Fransoa, kukavički francuski nosonjo! Video sam tvoje spise! Ceo svoj korpus dimotiki defragmentacije si preuzeo od mog modela! Francuzi, uvek ste bili i ostaćete vrane! Dodaj mi šećer.
-Netačno. A vi Englezi! Jedna velika porodica. Sigurno si se razočarao, kada si za Božić od tetke, sestre i žene dobio samo jedan poklon? Razmisli, apsurdno je da ti jedna žena kupuje tri dara. Arhetipska podvostručenost ličnosti vam je češća, nego prehlada. Jednu ili dve kocke?
-Baljezgarije, francuska naparfemisana bitango! Dve kocke.
-Dragi moj genetski kockaru, ja sam već poslao svoj prvobitni rad Parizu i izvestio ih o svojim otkrićima. Jesam li pomenuo SVOJIM? Pošto to ne mogu dovoljno da naglasim. Poslao sam i tvoj šarlatanski model. Verovatno ćeš da završi u Blic a la francaise, u sekciji dnevnog humora, odmah ispod nage slike Katarine Makau.
-Touché. Podigao si za celu oktavu, nosati prijatelju.
-Izvoli prijatelju dve karte za Luvr. Povedi ženu. Ili sestru. Ili tetku.
Kupusar
Pripadnik potkulture.
Čovek koji kiseli kupus.
Ako je fudbal, za većinu muškaraca, najvažnija sporedna stvar na svetu, onda je kupusarenje onima koji kroz život postanu, ili onima kojima je kupusarenje ostavljeno u amanet generacijskim zavetom (ostaje da se utvrdi), najvažnija stvar.
Nasledni gen, koji kod muških jedinki budi afinitet prema kišeljenju, je dominantan i u većini slučajeva se prenosi sa muške na mušku jedinku.
Retko se javlja kod žena.
"Nasledni kupusari" iako u manjini, su prema poslednjem popisu, u ekspanziji. Njihovo otkrovenje sopstvenih recepata javlja se najčešće u kasnijem stadijumu života, zbog čega se neretko mešaju sa "Kupusarima krize srednjih godina". Nasledni kupusari beže od pomena tradicionalizma. Za njih je kupusarenje put ka individui.
"Kupusari mesije" ili "Kupusari prvovenčani" su bili začetnici kasti i plemena (zavisno od podneblja). Jedan "kupusar mesija" za života iznedri između petsto i pet hiljada različitih recepata za odnos soli i vode, kao i pozicioniranje glavica.
Za "mesije" je kupusarenje bilo a priori forma.
Prenošenje recepta sa kolena na koleno je najzastupljeniji vid kupusarenja. Kupusare koji pripadaju ovoj gurpi nazivamo "Tradicionalni kupusari" i prepoznatljivi su po pozivanju na superiornost recepata svoje kaste ili plemena.
Tradicionalisti u svojim uverenjima ponekad postaju verbalno nasilni po gastronomskim forumima, pozivajući se na seme i pleme, kao i zatrnuće tuđeg (pripadnika rivalskog plemena).
"Kupusar krize srednjih godina" je produkt postmodernog društva i zapadanjačkog kapitalizma. Poslednji trzaj muške jedinke, nedovoljno radikalne da prevari partnera ili skače iz aviona.
"Kupusar krize srednjih godina" pretvorivši kupusarenje, iliti kišeljenje u hobi (bio taj hobi kratkoročan ili dugoročan), u većini slučajeva ne ovlada veštinom u potpunosti, te postaje predmet podsmeha ostalih jedinki uže zajednice.
"Ćale, batali ovo kišeljenje i idi juri klinke ispred pravnog fakulteta k'o svi normalni sredovečni muškarci. Isprosipao si onu smrdljivu vodurinu po celog kuhinji!"
San
Kroz obamrlost i letargiju progone me špijuni nekih drugih svetova.
Dok ja računam kako matematičku, tako i duhovnu tačnost svoje neizlečive bolesti, preseca me bol lica u tuđini.
Lica mlada i setna.
Ponekad me probudi boja krvavih rukava moje učiteljice za poker aparatom, ili crna kocka u bezvazdušnom prostoru koja prožride moju mladu lobanju.
Katkad se i lavovi odazovu na zvuk trubadura koji odzvanja hodnicima palate, pa tu feštu udostoje svojim ljudskim oblicima. Za stolom oni, ja i epitafi nekih propalih televizijskih zvezda.
Nekada je svaka tranzicija bila nova avantura na čijem kraju se nalazio trofej. Bio taj trofej inkarnacija sreće ili fatamorgana mladalačkog poleta, ostavljao je za sobom zavesu obećanja. Nekada je svaki skok bio toliko opravdan da sam se svakim buđenjem nadao narednom, boljem.
Nesigurnost me tera na ponašanje koje pokazuje moju vitalnost. Zatečen na novom tlu, posmatrajući Sedam zlih kraljeva, stalno mislim na ono što sam bio, na ono što neću biti, a pravim svoj identitet negde između. Da su razapeli Dionizija, sada bi sve bilo lakše
Danas se budim mišlju da vreme uništava duh.
Sutra ću se probuditi predočen intarzijskim natpisom:
"Ti si taj koji uništava duh."
Pritaja
Izopštenje iz uzajamne emocije.
Otpočnemo odnos, kakav takav... pa ga održavamo ustaljenom recepturom.
Ja joj se bunim; recepturi jelde, jer sam originalniji od toga, a tebe baš to zasmejava i nazirem ti osmeh. Nazirem ga čak i kad ga prikriješ ustaljenom ozbiljnošću, jer se ti sporadično pribojavaš bežanju od forme.
Ne zameram ti. Ima vremena.
Kad se osetiš dovoljno slobodno, vratiš mi se. Da zajedno pobegnemo nošeni mojom ludošću. Svhataš banalnost našeg odnosa, pa se latiš misli da si lakoverna, te uživaš u njemu.
Ja ti dopuštam da mi veruješ, sve dok mi je u interesu. Iako sam ti obećavao istinu, potvrdio sam tvoju lakovernost.
Sačekaj da ispravim.
Ja se vraćam na formalno i ne dozvoljavam da ti dalje mažem oči nekim lucidnim idejama. Strpi se, znam da želiš nazad onaj stari odnos. Ja ti se javim kojom stilskom figurom, čisto ovlaš. Ovlaš za tebe, a za mene veliki korak. Možda sam preskočio koji stepenik, ali kasno sad.
Kako si?
Zatim ti vremenom nudim scenario. Ti ga prihvataš sa oduševljenjem, dok meni zvuči kao odlična zamisao. Hajde zajedno da je režiramo, hajde da se međusobno dopunjujemo. Ne dozvolimo da to zvuči kao kliše. Kliše je, uostalom, tako glupa reč.
Ipak u tu predstavu koju smo režirali smo zaboravili da implementiramo nas.
Zapravo, ja sam zaboravio, pa sam zaboravio da ti kažem, pa je vremenom postajalo sve tegobnije da išta izustim.
Pritajio sam.
Intervju sa Amitielom Malahom
Zatvor Masijahu kraj Tel Aviva, velika zgrada, vidi se, skoro obnovljena.
Lepo okrečena i osvetljena prostorija, u kojoj se može osetiti miris Mediterana i još toplog peciva, posluženog u velikoj ovalnoj činiji na sredini stola. Pored su uredno složeni papiri, jedna hemijska i dve čaše vode, za stolom dve stolice, od kojih je jedna bila zakovana za patos.
Znojavi dlanovi su odavali moju nervozu, kao i nesrećom, ubrzan rad creva. Sada mi je kasno da idem do toaleta, moraću da trpim. Ni na vrućinu nisam navikao.
Otvaraju se vrata i div u čuvarskoj uniformi uvodi izrazito sitnog čoveka, ne starijeg od 30 godina. Setih se priče iz Prve Knjige Samuilove.
Pružih sitnom čoveku ruku pa napravih kriv i veštački osmeh, kada videh da je u lancima i da ne može da uzvrati pozdrav. Čuvar mi se samo cinično naruga, veže momka za stolicu i reče da ga pozovem ako nešto ne bude uredu.
Izvadih nesigurno diktafon iz džepa, stavih ga na sto i priča poče:
-Dobar dan, gospodine Malahom. Ime mi je Šimon Mejerovič Dubnov, iz Sankt Peterburga sam. Upravo radim članak za novine...
-Mislite Lenjingrada?
-Ovaj... Da... Mislim, tako se nekada zvao.
-Palata sovjeta? Da li je i dalje tamo?
-Palata sovjeta? Hm... Moram vam priznati da ste me zbunili. Ne, već više od 20 godina je to Dom kulture.
-Sergej Kirov! Voleo sam tog čoveka, umeo je da popije! Uvek raspoložen za društvo. I žene su ga volele. Znao je za Damoklov mač i nastavio da drma tavanicu. Ne rađa se mnogo takvih.
-Kirov? Partijski funkcioner? Ali on je ubijen prošlog veka. ’35, ako se sećam.
-’34.
-Voleo bih da nastavimo.
-Izvolite, dragi Dubnove. Za koje beše ono novine radite?
-Sankt Peterburg Danas.
-Lenjingrad Juče. Oprostite, loša šala.
-Khm… Zbog čega ste osuđeni na 7 doživotnih robija.
-Jer sam porodio 27 žena i 3 muškarca. Zašto se, pobogu, vrpoljite?
-Izvinjavam se, nešto sam loše pojeo. Kažete, porodio?
-Nemoguće! Ovde i zatvorenici dobijaju sveže pecivo svakodnevno, a svake srede i petka desert iznenađenje. Posle 15 godina i to uspevaju. Da me iznenade, mislim. Doduše, neki poštovaoci religije desert uporno izbegavaju. Kažu da se iskupljuju. Time već nisam iznenađen.
-Lepo. Nego, možete li mi razjasniti šta vam ste mislili ovim "porodio".
-Znate li priču o Kainu i Avelju?
-Znam. Davno sam čitao.
-Ne znate, jer ste samo čitali. Bio je jedan čovek koji je imao nešto na licu što je drugima ulivalo strah. Oni se nisu usuđivali da ga dirnu, on je izazivao poštovanje, on i njegova deca. Ali možda, ili izvesno, to nije bio neki istinski znak na čelu, kao neki poštanski žig. Tako šta grubo, dešava se retko kad u životu. To je mnogo pre bilo nešto jedva primetno i nelagodno, malo više duha i smelosti u pogledu nego što su ljudi na to navikli. Taj čovek je bio moćan, od toga čoveka su se plašili. On je imao "znak".
-Interesantno.
-I nije baš. Kap ne može biti interesantnija od okeana. Ali je dobar početak.
-Optuženi ste za ubistva. Svako na različit način.
-To sada nije bitno. Ja nisam kriv za ubistva, iako im je moja ruka presudila.To nisu ubistva, a ja sam Kain. Oni nisu mučenici, kao što ja nisam zao, svirep i obuzet taštinom. Oni su ponovo rođeni, a ja sam im, poput nežnih ruku babice, pomogao da se ponovo rode.
-Nažalost, bliži se vreme posete kraju.
-Ostaću ovde još 640 godina, ne libite se da i sutra dođete. Voleo bih još da vam pričam. Drugi neće znanje poneti napolje.
-Hoću, rado.
-Još nešto upamtite, ako čovek koji nešto nužno traži, nađe to što mu je nužno, onda mu to ne pruža slučaj, nego on sam, njegova rođena žudnja i moranje odvode ga tamo. Sačuvaću vam malo deserta sledeći put, pošto pecivo niste ni pipnuli. Sad će i Golijat.
Kako sam ugrizao zvezdu
Publika nas je obožavala.
Nisam bio siguran, da li zbog toga što nam je bubnjar medved ili što smo prvi folk metal bend koji se prijavio na "Ja imam talenat", tu sam se lomio.
Nakon nekoliko sekundi tišine oglasio se ćelavac iz žirija, mislim da ga zovu Kilogram: "Virtuozno! Vi deco ste virtuozi! Budući pioniri pravca "animal folk metal", pa već vidim naslove..."
Tu ga izgubih. Nastavio je o tome kako uz pravu reprezentaciju možemo komotno da rasprodamo turneje po dijaspori, bar mi je tako Mićko basista prepričao nešto nakon izlaska iz studija.
Budući da je zebra, imao je bolji sluh od mene, pa je valjano propratio situaciju.
Nakon što nam je ćelavi dao zeleno svetlo, počela je neka žena o ambicijama. Ni nju nisam imao strpljenja da slušam do kraja, gazda je ionako rekao da uđemo, obavimo svoje, klimamo glavama, smeškamo se (ovo je najbolje išlo za rukom Žaretu, severnoameričkom aligatoru, čije su usne već bile razjapljene u osmeh). Gazda je izričito napomenuo da ako išta pođe po zlu, Dare koji je na perkusijama skoči ispred nas i izvede svoju tačku žongliranja instrumentima, koju je naučio u rumunskom cirkusu.
Žena završi o ambicijama i o tome kako mnogi ne razumeju, da ovo što mi radimo je zapravo "ta" prava umetnost koja je godinama zanemarivana na našim prostorima.
Još jedno zeleno svetlo.
Čekala se odluka još samo ovog čupavog, što voda orkestar po Strahinjića Bana.
On nas je od samog početka gledao ispod oka. Možda je u neku ruku posumnjao da naše namere imaju manje veze sa muzikom, a više sa gazda Zokijevom namerom da sponzorišući prvi srpski animal folk metal bend, u saradnji sa Kilogramom iz žirija, probije svoje stajno đubrivo na udarni termin reklama javnog servisa.
Ja kao svinja sam se jako malo pitao u celoj stvari. Imao sam ja svoje ambicije, razume se, čitao sam "Životinjsku Farmu" i maštao o revoluciji i boljem vremenu za sebe i svoju porodicu. Moj deda, koji je bio najmudrija svinja koju sam poznavao, rekao mi je jednom prilikom, da dođe vreme kada svaka svinja mora da postane realista onog trenutka kad se nađe ispred odluke: da bude pas ili da bude pečenje.
Ja sam odabrao da budem majmun.
Čupavi: Vi možda jeste stoka, ali ste bar životinje.