Nije mi dala da dišem. Ali nisam mogao ni da umrem. Nisam mogao da je progutam, ni da je ispljunem. Samo je stajala tu, i nije mi dozvoljavala da mislim ni o čemu... Osim o strahu... Strahu da je to kraj. Nisam mogao da dozovem nikoga, jer nikoga nije ni bilo oko mene. Samo sam bez ikakve svrhe mlatarao rukama nadajući se da će nekako prestati ta agonija. Seo sam na pod i pomirio se sa smrću. Osećao sam da je tu... Visok, snažan, sa kosom u ruci i crnom kabanicom. Tik iza mojih leđa. Koliko je ljudi umrlo na ovaj način? Zar nisam mogao jednostavno da sletim sa autoputa, ili stradam u unakrsnoj vatri? Zašto sam uopšte jeo ovo? Kako nisam video, osetio? Tako bezvezna stvar. Obična kost! Obična kost je načinila da svi moji problemi nestanu u sekundi da mi ništa osim nje ne bude bitno!
"Kako si to dozvolio, Idiote!", urlao je jedan od likova u mojoj glavi.
-"Zar nisi treba da umreš dok jebeš bliznakinje na vodenom krevetu u jahti?! PIČKO!", nervozan je bio drugi...
Dugo sam sedeo na podu i nisam mislio ni o čemu. Samo sam slušao osuđivanja glasova iz glave, i trudio se da ne pomeram vilicu i grkljan. Sedeo sam dobrih deset minuta, kada je počela da pada kiša... Nisam video takav pljusak u životu. Ili je možda samo delovalo hiperbolično, jer sam u njemu video simbol plača neba, kurac, palac..." Voda ispari, kondenzuje se i onda padne, nema tu neke simbolike, dragi moj..." Žao mi je što sam vikao na majku juče... Nisam se ni pozdravio.
"Kao što već rekoh, IDIOT!" urlao je i dalje glas.
Počeo sam da plačem, i odjednom... Ne znam kako ali je skliznula, uspravila se u mom grkljanu, snažno sam se zakašljao i ona je izletela napolje. Kašljao sam još dobrih sat vremena ležeći tu na podu, a nisam ni pogledao u taj... Izbljuvak, ili šta god da je. Popio sam čašu vode, i stao iznad nje... ležala je na podu, bespomoćna i nebitna... Uzeo sam je u ruku i bacio u kantu... Evo, prošlo je neko vreme, a ja i dalje osećam kao da je tu. Tu, baš na sredini grla, kako pokušava da me ubije... Ali navikao sam. A i sve je slabiji osećaj. Zarašće to što je zasekla, i biće kao da je nikad nije ni bilo. Male, nebitne kosti, koja me umalo nije ubila.
Jadac.