Najmlađe vrste dijalekata koje počivaju na istoj kulturnoj podlozi: nepismenosti. Zanimljivo je to što se, za razliku od ostalih, mogu primetiti samo u pisanom obliku. Evolucija našeg maternjeg jezika dovela nas je do ovih spektakularnih fenomena i pokazala da mogućnosti istog nemaju granice.
Nebi - dijalekat koji je ime dobio po nepravilno napisanom odričnom obliku glagola biti u prvom licu jednine aorista u kojoj se sparivanju rečce ne sa glagolom dodaje i nemarno isključivanje h, karakterističnom za aorist. (naime, ispitanik je želeo da napiše "ne bih") Princip ove kategorije zasniva se na nepoznanicama. Ispitanik NE ZNA da piše i NEMA pojma sa gramatikom. Tako se nivo izopačavanja jezika proteže od "relativno u redu" (npr. nepoznanica je da je treba bezličan glagol) do "ne dao bog" (nepoznanice su osnovne pravopisne norme, koji-koi i slično) Najčešće izmene ipak su ne i glagol, bespotrebno sparivanje, bespotrebno razdvajanje (ne moj), apostrof gde ti je ćef (s', nikad') i književni daltonizam koji ih sprečava da uvide razlike, nijanse i smisao nekih reči (jer-je l')
Xwala je složena mutacija. Naziv je, prema tome, nastao od mutacije reči hvala u kojoj se h pretvorilo u x, a v u w. Po mišljenju stručnjaka, ovo nije ni približno najdalje dokle je ova reč mogla da dopre (krajnji rezultat bio bi, najmanje, xw@llx@). Ova reč je izabrana kao predstavnik, jer je najčešće ponavljana, kao skromno pozdravljanje komplimenata atributima ispitanica.. Ova mutacija je toliko složena, i toliko se razvila da ima potpuno novo pismo(debilazbuku) i bezbroj varijacija. Međutim, najlakše ćete je prepoznati po podržavanju replike "mašta čini svašta", tako da, nemojte se zbuniti, svako slovo može biti bilo koje, pa čak i najmanje očekivano, sve to u cilju uvlačenja zapadnoj kulturi. Česte su i američke skraćenice (lol, omg, wtf). Ova vrsta ima i specifičan ksaksa smeh koji kod kucača sa drugih područja budi strah poput krika upozorenja. Najčešće mutacije: mawi, swatko, wepo, wooojim tee, extra, itd.
Primenjuju se i kombinovane metode.
Oba dijalekta se koriste na području idiotizma.
Ako se pitate koji od njih je gori, imajte jedno u vidu: Nebi je samo rezultat nesrećnog slučaja, Xwala je lični izbor.
U mom kraju, naziv za ribe koje žive blizu površine vode i tako su lak plen, jer ne zahtevaju preterano bogat mamac. U društvenom okruženju, ribe koje žive u plitkim umnim vodama, ali su blagoslovene površnošću, a mamac je podrazumevan kao bogat.
-Baš nam je bilo lepo u šopingu, devojke! Nego, znate šta sam razmišljala, ne znam kako je sa vama, mislim, nemojte pogrešno da me shvatite, ali ja nikada ne bih bila sa dečkom koji ima novčanih problema! Mislim, koliko je to gluuupo! Ne bi mogao nigde da me vodi, ništa da mi kupi... realno, bilo bi neprijatno i meni i njemu...
-Realno, Anči je sama kriva što je u novoj školi ne gotive.. Čim je ušla, slepila se sa onim luzerima, onom debelom ružnom Viki, a onda još i sa onim malim gejom. Mislim, nije u redu da se druži sa tako ružnom decom. Naravno da niko drugi neće hteti da priča s njom onda...
Neeeeeću da ideeem!!! Ne zanimaa me, nemam istu nijansu ljubičaste da nosim uz ovo, ne mogu da verujem, neću, neću, ne interesuje me! Vidi, vidi šta je ovo, ovo je totalno tamna noć nijansa, a ovo je boja jorgovana! SVI će mi se smejati na ulici! Sad baš neću da idem!!!
Savršeno probran atribut uz okruglastu žensku osobu, samim tim, i jedini atribut koji ovu damu krasi. Kao što bi Joca bila Droca, neka Marina poznata kao plava, ne-baš-elegantno popunjena gospođica, na njenu nesreću, bi mogla zadobiti ovaj pridev i tako se proslaviti u užim društvenim krugovima.
-I pazi sad, kad sam čula da je Peca bio sa onom Sanjom! -Kojom Sanjom? -Pa ooonooom, znaš bre, plavom Sanjom. -Plavom Sanjom? Nemam pojma. -Ma znaš, ona luda Sanja. -Ona mala? -Ma ne breee, ona lujka Sanja, što stavlja pirsinge i tetovaže i sve... -Ne znam ja za takvu! -Sanja koja se kresnula sa pola sela! -Idi, takvih ima puno. Ne znam. Stvarno. -Eeee, eno je tamo, u zadnjem delu busa! -Aaaaaaa..... DEBELA Sanja! Pa što ne kažeš!
Početak predskazanja do kojeg nas je dovela naša bezgrešna intuicija. Početak koji najavljuje duboko mračno proročanstvo i pokazuje da smo, bez sumnje, nasledili vidovnjačke moći iz porodične loze. Ili se proseravamo.
-Ah! Kako je mačo onaj Deki! Njegove očaravajuće pločice, a tek te zavodničke zelene oči! Skoro da vlažim na njega! -Mhm, nije loš, ali ipak... Osećam da u slobodno vreme oblači roze majicu sa cirkonima i igra uz hitove Riki Martina.
-Uf, ubi me ovo učenje! Valjda neće dati neka teška pitanja... Neće valjda? -Ma neee... Kakva je baba-žaba, osećam da će prvo pitanje biti kakav je donji veš nosila njena babatetka sa stričeve strane prve bračne noći.
-Šta ja to čujem, nemoj mi reći da ti je uspelo kod male plave Marine? -Ih, uspelo. Osećam da će se, čim se vidimo, baciti na mene sa sve: Oplodi me!
Kreacije koje bi, ako se priroda pita, trebalo biti pripadnici jačeg pola koji će, kao i svaki drugi, zadobiti mnogobrojno potomstvo na planeti. Kreacije, koje bi, ako se razum pita, bile sumnjive seksualne orijentacije, jer, koji muškarac zaboga, ne poseduje dovoljno muškosti da se pri samom pomenu roka užasava, kostreši i izričito podvlači da je to muzika za sataniste, dok na svom telefončiću pušta stihove Sergeja Ćetkovića u komplilaciji sa ljubavnim hitovima domaćih rep pesama ? Taj vala ne zaslužuje da oplodi bilo koga. Definicija se odnosi isključivo na one u primeru navedene.
-Što sam danas lipsao u teretaani, neviđeno…a ono bile neke riiibe. Jao, kakve ribe, Ne znaš koja je bolja! -A zato se ti tamo stalno napucavaš, je li? Šabane! -Tebra, ajde pusti neku ziku, ovo-ono, nešto za alkoholisanje… -Evo može ovo “Dođi da piješ s nama ove noći” od Elitnih Odreda? -Tooooo, braaate! -Ajd ubaci na plejlistu ovako…Ikac “One Love” i onda nešto od Ćetkovića, recimo… -Samo kad bi htjelaaa tiiii, ja bih te doodiirom od sviiile viiidioo… -E tu! Što me ta pesma dirne, onako…u srce! -Aleksa Jelić, jebe mu novi album, ubaci i to. -A da ne bude sve domaće, turi i onu… “Only girl” od Rijane… -Vidi šta ovaj šaban postavlja, ponovo neke drekavce. -Rekao sam ja, ne valja mu to, nijedna ga neće hteti. -Ja se držim one kevine…rok i tako tu muziku slušaju samo ateisti i satanisti! -Taj rad, brate! Mis'im ono, zar im se to ne dere malo previše... -Dranja, dranja, a ne nešto ovako...harmonično... -Ajmo sad zajedno! -Dođiiii da piijeeš s nama ove noći, pusti ljubav ona vreeemenom će doćiii...
Urođeni instinkt svakog iole razumnog čoveka izgubljenog u magli svakodnevice. Usred neminovne ružne istine da se jezik unakarađuje i uništava, osoba sklona lepom govorenju dobiće prirodni nagon da zauzme odbrambeni stav prema zabludelima koje čine i najmanje lingvističke prestupe. Dabome, i ja se slažem sa tim da takvim grešnicima treba odseći prste i zabraniti im razmnožavanje. Ovo nije sarkazam.
Jao, stwarno? Pa dobro, mozemo da se widimo, nemam nista protiw. :))))) xD -Da! Mislio sam da je normalna devojka! Pa stvarno, preslatka je, i jako pametna, u životu nisam bolju video! I pričali smo onaj put dva sata bez prekida...mislim, stvaaaarno je iznad proseka, mislio sam da baš ona takva odgovara ovakvom intelektualcu kao što sam ja! Razmenimo mi brojeve, pošaljem joj poruku, kad se suočih sa najvećom izdajom istorijskih razmera! Zla otrovnica me je ujela za srce, ne rekavši mi užasnu istinu koju je krila! ONA PIŠE W UMESTO V!!! A još, kao so na ranu, stavila mi je taj ziljavi iks deeee, kako se već zove, majke li mu!!! Koliki kreten neko može biti?! Brišem broj!
-Pa ne znam, predpostavila sam. -Dođi, majke ti, da vidiš! Našla sam njegovu bivšu devojku! Em što je gabor nad gaborima, em vidi ovo! Oh, gospode bože, da li je ta MORONKA u životu čula za JEDNAČENJE SUGLASNIKA PO ZVUČNOSTI??? Očigledno je tada čuvala ovce. Zamisli, ona je preDpostavila. Pre-D-postavila! A onda čujem ona, kao, piše pesme. Piše pesme, kurac moj! Kako neko može da piše pesme, a da ne zna za jednačenje suglasnika po zvučnosti? Idiot. I to nije sve, nemaš pojma koliko ova škrtari sa zarezima. To mu dođe jedan zarez na dva reda, u proseku! Sad ne znam ni šta o njemu da mislim, kad je bio sa OVAKVOM.
Vrsta čije su jedinke uglavnom ženskog pola. Životna priča dotičnih vrti se oko toga da su negde u šesnaestoj godini otkrili da slova zapravo nešto i znače, ne stoje tu samo kao ukras. Iako u životu nisu pročitali ništa ozbiljnije od sabranih dela Isidore Bjelice, oni su književni stručnjaci, ma ne izbijaju iz knjige, spavaju i jedu u biblioteci, prosto genijalna deca. Kada se uporede sa drugom decom koja su balvani, je l' te, jer su propustili bilo kakvu literaturu, kvazičitatelji uhvatiše boga za muda.
-Jeste čule novu Jecinu pesmicu? -Daaaaaa, straaaava je. Totalno ekstra! -A meni kaže ona štreberka iz mog razreda da je pesma glupa. Ej! Pa Jelena je žena književnica, njene kolumne su vrhunac genijalnosti! -Tako je, sestro! Eto, na nju se može ugledati. Karleuša ČITA. I PIŠE. Ja prosto ne razumem kako neki seljaci ništa ne čitaju! -Ja obožavam da čitam! Ne izlazim iz biblioteke! Biblioteka je nova diskoteka! -A ja sam se učlanila u čak tri grupe "Volim da čitam" na fejsu. -Eeee, kad smo već kod knjiga, treba da ti vratim šesti i sedmi deo "Angus, tange, i ljubljenje s vatanjem". -Ne moraš da žuriš. To je fenomenalna KNJIGA! -Da, da, da...a znate, ja sad čitam i klasiku. Upravo čitam sve knjige od Mir Jam. -Ekstra! -Nećete verovati šta sam uzela iz biblioteke juče. Alhemičara! -Uuuuuuu. Da to nije malo preteško? Mislim, to je ipak Koeljo. -Da, ali mislim da sam spremna za ovakvo duboko i smisleno delo. Koeljo car! -Lična legenda i te fore! Svatko! -Ne razumem kako neki seljaci ništa ne čitaju. -Šabančine raspale. -Oćemo do bibilioteke popodne, da vidimo je l' imaju "Grabljivicu"? -Važi, a uveče idemo na neki splav.
Apsolutno neopisivo čudna i umobolna stvorenja koja predstavljaju tebi bliske osobe, tvoje družbenike na spetljanoj zemaljskoj kugli. Nepobedivi mamlazi, izvor provala bez dna, ljudi koji su takvi kakvi su i baš tako im ništa ne fali. Ekipa za natprirodne avanture, kada bi one postojale. Kreature sasvim drugačijih shvatanja od tvog. A bez njih se ne može. Gospode bože, baš se ne može.
-Oće l' ovaj bus skoro? -Nemam pojma, nešto ga nema. Evo, uzmi slušalicu, vidi šta slušam, baš je super. Jao, što sam se naložila na ovu pesmu! -Šta je bre ovo? Rođena s vukovima? Pokušavaš da me ubiješ, priznaj! -Što, baš je ekstra! Znaš, neke pesme te podsećaju na tvoju trenutnu životnu situaciju, pa prosto obožavaš da ih slušaš! -Baš si kapetan očigledni. Nemoj da mi kažeš, ova pesma opisuje tvoj život? Hmmmm, kad razmislim, to je krajnje uznemirujuće. -Bolje to nego ono drogeraško što si slušala danas kad sam došla kod tebe. -Pobogu, dete, ti baš nemaš pojma. To su najobičniji Partibrejkersi, a neću da ti kažem koliko je to daleko od drogeraškog. -Svejedno, glupa pesma. -Nemaš pojma o čemu se govori u tekstu. Znaš, ako se obavi književna analiza, dolazimo do upravo tvog zaključka... -Glupa pesma! -Nije glupa pesma, bre! -Jeste, samo se ponavlja jedno te isto, i to je dosadno. Glupa! -Aaarghh, nemaš pojma! Imaš potpuno pogrešan... -Baš me briga, neću da se svađam. -A i mene zabole. -......................................
-Izgleda da nas ispalio ovaj bus, a? -Izgleda, nije ni čudo. -Aj daj tu slušalicu, možda imaš neku normalnu pesmu, ahahahahaha. -Važi, da dođeš sutra do mene? -Samo nemoj ponovo da mi puštaš novi Dinčin CD.
Sindrom koji se najčešće javlja kod ženskih osoba i to osobito mlađih. Ljudski primerci ženskog pola koji su uspeli da stave šape na određenog mužjaka u nekim slučajevima, usred neidentifikovanog slepila, dobijaju čudnu ideju da je njihov izabranik neviđeni šmeker, baja i planetarno neodoljiv. Rekla bi da mu sve pripadnice njene vrste, naročito željne, šalju ljubavne pozive, besomučno ga progone, vlaže na njega i, moguće, jure za njim ulicama vičući da osećaju želju da ih oplodi.
-Eto tako! Sad sam mirna! Od 800 prijatelja sam mu izbrisala 300! Riiiibeeee neke! Ne može to tako! Sad će da mi kaže što sam to uradila, ali baš me briga. Ne može on tako da se dopisuje s njima i da im lajkuje slike. Misli da ja ne znam! Sve bi htele da ga aduju, ali šipak sad! Svet je PUN drolja, kažem ti!
-I zamisli, idemo mi tako, kad prolazi Joca Droca, najpoznatija u našem selu. Zamisli šta mu je rekla! Rekla mu je: ĆAO. Zamisli samo, kako sme da mu kaže ćao? Šta ima ona njemu da kaže ćao? Da si joj videla oči! Samo što ga nije zaskočila! More, neće moći on tako svakoj seoskoj da se javlja!
-Kaže da sprema rad s nekom Tatjanom. Ne znam ništa o njoj. To me zabrinjava. Neki rad je uvek dobar povod, a sve bi htele s njim. Kladim se da su igrale na sreću. I tako, kaže on meni da radi s tom Tatjanom. Nadam se da je ružna i debela! Ali ko će ga znati, to mi ime zvuči nekako profuknjački! Oh, svet je tako beznadežno i bespomoćno PREPUN drolja.
Gorčina koja obuzima i zaplenjuje čula... okusiš je, utapaš se u gorko, curi ti na nos, bališ. Na neki način prija. Radosno pružaš zagrljaj podu. Ne znaš koji je sat, dan, pa i mesec. Ne želiš da znaš. Postavljaš se van sebe, lebdiš, kerebečiš se na priliku koja se previja. Hranljiva. Malo jasnije: način na koji osećaš neki bol, gorak je, gorak, a na neki način i sladak, uživaš i hraniš se njime.
Ne znam zašto silazim na kej. Možda zbog čamaca. Uvek ima toliko puno čamaca, načičkanih i raznobojnih, sve tako veselo, u blizini onaj mostić sa cvećem prikačenim na visoke stubove. Oduvek me je interesovalo ko to cveće zaliva i zašto bi se neko bavio tim. Jedna od večitih misterija. Reka miriše na prljavo i na ribu, sasvim fin miris, ako se čovek navikne. Razmišljam da li da sednem na betonsku klupu, ali ipak ne, 'ladan je to beton. Vrpoljim se. Pored mene prolazi neko mečkasto pseto, podosta pitomo za svoju zversku pojavu. Vrši nuždu u blizini, šapom zakopava svoje delo. Pobogu, pas koji zakopava izmet. Zar nisu mačke te koje to rade? Kao da dan ne može biti dovoljno skenjan. Idem uz kej, pa niz kej, i tako u krug, hodam, tapkam svojim malim starkama, navlačim kapuljaču svoje male karirane jakne, bez razloga. Toplo je, nema kiše. Samo mi se stavlja nešto na glavu. Ljudi verovatno misle da mi nije dobro. Glupavi parovi. Kroz noć se šunjaju glupavi parovi. Neka devojka sedi na klupi, dečko stoji pored nje, i on je navukao kapuljaču na glavu, priča nešto dozlaboga interesantno, nema sumnje. Druga devojka hoda uz ivicu, onu uzvišenu, onako kako rade deca, dečko je drži za ruku. Uf, ala smo zabavni! Bedak. Ma, priznajem, lepo je to. Momci, moguće, spuštaju svoje šape na svoje devojke, neko kuče, manje, avće u prazno, automatski, bez smisla. Ja stojim i samo sišem gorčinu, dišem gorčinu, proždirem gorčinu. Ona proždire mene. Obuzimamo se pipcima, tupi udarci mi biju u lobanju, svaka pora je obuzeta i svaka tačka, i svaki sastojak ovog sklepanog tela. Ako, neka je. I gorko je, gorko, gorko. I slatko, slatko. I isto nema smisla. Živela patetika!
Opštepoštovana disciplina današnje omladine, kojoj, na moju sreću ili nesreću, pripadam. Cilj je, naravno, ne pokazati ni najmanju trunčicu kulture ili pokušaja obrazovanja, jer možete biti zauvek društveno obeleženi. Vrednost i popularnost dobijaju se po skali: što si nepismeniji, to si veći baja(ili riba).
Veče se spustilo i vazduh polako iz svakodnevnog dobija na mladosti i svežini. U parku, svaka klupa je zauzeta...parovi, grupice prijatelja, sav taj šarmantni zadah seoske omladine koja nema gde da ode. Na prvi pogled, sve je tako lepo i sveže i mlado i živo i sedeći na klupi, pomišljam da bih se mogla stopiti s atmosferom. Svetlost je varljiva, puno smeha, hod je lepršav i svi oni seku život nemarno, zapravo, bez straha, grabe se i prežderavaju slatke srži. Simpatična grupica poznanika prilazi mom društvu i počinje razgovor. Ne razgovor, takmičenje. "Spremate se za školu, knjige, čitate nešto?", počinje debeljuškasti mladić uz smeh. "Hahahaha, svašta, naravno da ne, kakve knjige!" "Ozbiljno, ja sam vukovac i u životu sam samo jednu knjigu pročitala!" Usklici oduševljenja mase, sedim i smeškam se, ali niko me neće naterati da se okrenem protiv mojih najvećih saveznika, knjiga i pisane reči. "Ja čitam nešto! Statuse na fejsu!" Još jedan usklik odobravanja. "Ozbiljno, ko još čita!? Ti, je l' čitaš nešto?" Gotovo zapovednički, čopor se okreće prema mojoj prijateljici koja ponekad pozajmljuje knjige od mene. Očekuju odričan odgovor, to je dužnost koju društvo nalaže, i čujem je kako licemerno kaže: "Knjige, svašta! Počnem i smorim se, koja je to glupost! Naravno da ne čitam! Mene preskaču, zbog moje knjigožderske ozvaničenosti, ali pitanje su uputili još jednoj devojci. "Da, čitam. Volim da pročitam poneku knjigu, zašto je to nešto loše?" "Ozbiljno?", prvo zbunjenost, a onda prezir na njihovim licima. A šta će im to, šta će im nečije reči, šta će im senke stvarnosti, kada su se sami života prejeli i on im izlazi na nos i uši? Na pore. A ja još jednom ovim što sam napisala dižem glas. Glupost koja me okružuje, nemarnost koja me preplavljuje. Ponekad mislim da je stvarnost previše i da je ne mogu toliko podneti. I kada sam odlazila, opori ukus nije hteo da nestane. Ima li spasa za sve, zar je samo vidljiva i opipljiva slast nešto što vredi? Taj na prvi pogled lep i blistav svet zapravo je pun ludosti i neznanja. Ponovo sam bila svedok jednog blesavog rituala. I garantujem da im nije kraj.
S dužnim poštovanjem onima koji su sposobni da sklope neku iole lepu i vrednu pomena ljubavnu pesmu, lepi običaj pisanja poezije koji je nekada bio odraz nečijeg talenta, ljubavi i kulture sada, u rukama nekog napaljenka kome je do lakog zbarivanja, može da postane obred vredan sprdnje. Uz pomoć krasne kompanije koji predvodi Sergej Ćetković, dolazimo do zaključka da ništa nije lakše od pisanja ljubavne pesme uz koju ćete brže doći do srca i koječega svoje drage izabranice. Batalite svoja osećanja, batalite simpatične detalje, batalite stil, originalnost, batalite posmatranje željenog objekta kao živo biće. Samo uzmite CD nekog kmezavca, dobro osmotrite tekstove, sve prelijte neviđenom patetikom. Željeni objekat, koji je inspiracija za pisanje te ode, što češće nazivajte piletom, bebom ili, najbolje, ANĐELOM! Nema veze koliko je gospođica promiskuitetna, važno je da se ona oseća netaknuto. Metnite tu i tamo w umesto v, da se oseti dah modernih vremena u pesmi. Rima je obavezno detinjasta i banalna. Na kraju, pošto su svi postali pesnici, a mogli bi i da prodaju tekst nekom novokomponovanom pevaču, sve se lepo završi. Pesnik dobija šta je hteo, a inspiracija može da pokazuje remek-delo prijateljicama. Ona je vrlo srećna, s obzirom na to da se u poeziju razume isto koliko se ja razumem u visokofrekventna pojačala.
Otprilike nešto ovako:
Anđele moj, šta ću ja bez tebe, tvoje oči plave ne izlaze mi iz glave, ne ostavi mene, jer rezaću vene, kao polu jačem, nije mi teško da plačem, bebo moja, pile, lepša od Venere, od tvog pogleda zaljubljenog mi se prisere.
A čini mi se da nije toliko loše koliko bi moglo da bude.
