Dala bi, a ne bi.

Jedini spas u ovoj državi .

Zvanično, apsolvent je osoba koja je na fakultetu saslušala sva predavanja, odradila sve predviđene vežbe, koja svakog meseca položi poneki zaostali ispit i koja već uveliko priprema diplomski rad. U praksi, međutim, osoba koja odgovara ovom opisu najčešće nema ni vremena ni prilike da se predstavlja kao apsolvent, dok je pravi Apsolvent (u ovom slučaju s velikim A) u stvari osoba koja, uprkos tome što je odslušala sva predavanja i odradila većinu vežbi, godinama nije položila nijedan ispit i koja o diplomskom i ne razmišlja. Jer, Apsolvent je istovremeno: 1. osoba koja odavno više nema interesa, želje, mogućnosti ili vremena da radi bilo šta u vezi s naukom koju je onomad toliko volela, 2. osoba koja je na pragu ili na početku tridesetih, pa joj je neprijatno da se po fakultetskim aulama viđa sa studentima za skoro celu deceniju mlađim od nje, 3. osoba koja najčešće radi posao svojih snova, te nema ni razloga da razmišlja o diplomi i 4. osoba koju okolina toliko kritikuje zbog apsolventskog statusa da veći deo njenog slobodnog vremena prolazi u borbi za odbranu sopstvenog dostojanstva umesto u biblioteci.
Priča obično počne krajnje idilično. Uvertira po pravilu pripadne tetki ili ujni kojoj nezavršena osnovna škola nije prepreka da shvati dublji smisao fakultetskog obrazovanja: "Najvažnije je da ti imaš svoj hleb i svoj posao. Sve ostalo nema veze", objašnjava ona, dok večno zabrinuta baka nastavlja s upozorenjem da ni u učenju ne treba preterivati jer je "ona Mara, jadnica, dobar đak bila, na kraju poludela od učenja, pa obolela u glavu i na kraju i umrla". Roditelji, prva komšinica i kompletna rodbina takođe ne štede reči, ubeđeni da će od njihovog čeda jednog dana sigurno "postati neko". U početku, čini se da su očekivanja opravdana. Čedo vredno uči, ne manjka ni desetki, uslovi padaju "godinu-za-godinu", diploma se već nazire. Međutim, dok zaista dobra deca odsede još i to malo što je preostalo, junak(inja) ove priče tu negde pred kraj najčešće izgubi strpljenje i počne da se bavi nečim za šta nikad pre nije pokazao interes i što nema ama baš nikakve veze s fakultetom.(U većini slučajeva)
Godine lagano prolaze, ali tolerancija postoji još izvesno vreme jer "siroto dete treba malo da se odmori". Tek odmoreno, dete još ima status studenta "koji samo što nije"... A onda, jednog dana, desi se da pred svom rodbinom, već pomenuta tetka ili ujna kao usput ispriča priču o "Peri koji studira već osam godina". Prisutni kao po komandi zaćute, brižna majka prekorno pogleda, još brižniji tata hitno mora u toalet, komšinica iz pristojnosti ćuti. (Jedino bi baka možda rekla nešto što bi izvuklo stvar, ali je umrla još dok je čedo "završavalo četvrtu".) Pitanje sad već visi u vazduhu, ko li će ga izgovoriti? "A misliš li ti uopšte da završiš?", upita konačno tetka ne čekajući odgovor.
Upravo tog dana, student postaje Apsolvent. Od tog momenta svako porodično okupljanje biće front, svaki kontakt s bližnjima prilika za pokazivanje dugo skrivanih oružja, svaka rečenica potencijalna opasnost na koju treba adekvatno reagovati da stvari ne bi postale još gore...

Osoba koja laje (psuje). Obično gdje ne treba, inače nikad ne bi rekli da laje. Zbog toga se "lajtara" nerijetko proglašava seksualno frustriranom osobom, zlom i bezobraznom.
To su gotovo uvijek žene. Jer, po nekom nepisanom pravilu, muškarac ne može da bude "lajtara" ma šta god lanuo...

Napada samo muškarce sa velikim polnim organom.

Kad negdje u nekom lokalu sjedim i nerado slušam zavijanje "Umirem, umirem majkooooo...", a nedugo zatim i muškarca koji sedi tik ispod zvučnika "Crkni, pizda ti materina!" :D

Stres je kada pokušavate posle napornog dana da prezalogajite nešto u istoj prostoriji u kojoj vaš muž, ćale, brat (bilo koji muškarac zaluđen fudbalom) gleda poslednje sekunde utakmice. Taman kad krenete da stavite zalogaj u usta, on počne nekontrolisano da urla "Panteliću, jebem te nesposobna! Poserem ti se na noge! Ko te stavi tu?!" I tako, do u nedogled...
I posle preživljenog stresa, odustajem od jela...