Bio je vreo julski dan. U jednom malom selu, u Pomoravlju, vredan seljak Rade sedeo je ispred seoske prodavnice. Rade je imao samo 20 godina. Ceo svoj život proživeo je kao seljak. Jeste on završio neki zanat tipa autoelektričar, automehaničar ali posla nije bilo posebno u malim mestima. Zato je Rade od jutra do sutra težačio na njivi. Baš danas je ceo dan proveo utovarujući seno koje je sada bilo spakovano u prikolici stare "Rakovice 60" parkirane tu, ispred prodavnice. Rade je pio Jagodinsko pivo. Pio ga je zato što je bilo jeftino, zato što je bilo iz njegovog kraja, a možda i zato što ga je čiča na flaši podsećao na pokojnog dedu. Jebem li ga... Prijalo mu je posle napornog dana. Rade iz prvog cuga popi pola flaše... i podrignu. Nije ga bilo briga. Iovako u selu je bilo malo ljudi a sve manje će ih i biti. Pogleda u plakat zalepljen za izlog prodavnice. Prikazivao je neku mladu polugolu pevačicu koja nastupa u lokalnoj diskoteci u obližnjoj varoši. Rade uzdahnu, pitajući se da li će on moći nekad da ima tako zgodnu, našminkanu i lepu devojku. Do sada je samo dva puta ušao u ženu... Jedna je bila pijana konobarica kafane iz susednog sela, dvostruko starija od njega, a druga njegova velika ljubav iz sela koja ga je prejebala i udala se za Zorana samo zato što radi u Austriji i vozi "Mercedes" iz 2004. godine, naravno polovan. Sada mu je najbolja šansa za ženidbu debela Zorica sa razrokim očima, na dva sela od njega, za koju njegov iznemogli bolesni otac kaže da je dobra prilika. Rade se strese pri pomisli na debelu Zoricu. Pogleda u flašu i vide da piva više nema, samo mu se čiča, gladeći brk, smešio sa etikete... Rade porazmisli još malo o svom životu, uzdahnu i reši da popije još jedno Jagodinsko....

Negde kraj obala Morave mlad artiljerijski poručnik Mile ležao je pod jabukom... Bila je 1914. godina i samo što je završio akademiju. Rodio se tu, u tom malom selu. Otac mu je bio običan seljak, kao i majka. Nikad novca nije bilo, nikad luksuza da se svaki dan jede meso. Jeo se pasulj i luk, bar je toga bilo u izobilju. Dana kada je odlazio na akademiju majka mu je plačući dala pleten džemer, da mu ne bude hladno, a otac mu je sa tugom u očima samo stisnuo ruku, dajući mu ono malo para što su imali, da mu se nađe. Prošle su 4 godine i Mile se vratio kući kao oficir. Otac je tog dana zaklao prase i sada se lagano peklo. Međutim, Mile je želeo samo da vidi nju... Milenu... Bio je zaljubljen u nju još od detinjstva, a ipak nije je video 4 godine... Ko zna, možda se i udala. Ležao je tako grickajući slamku kada je ugleda. Išla je ka njemu smešeći se, odevena u u usku belu košulju i jelek, koji su jedva obuzdavali njene bujne grudi, koje su poskakivale sa svakim njenim korakom. Prišla mu je polako i poljubila ga. Zaustio je da joj kaže nešto, međutim ona mu stavi prst na usne i reče mu da ćuti... Ubrzo je došao rat. Mile je odmarširao na Drinu gde je poginuo dobivši austrougarsko tane u grudi. Padajući krkljavo je rekao:"Jebem ti moju ratnu sreću". Sahranjen je u svom selu kraj obale Morave ispod one jabuke pod kojom mu je došla Milena. Ona se nikada nije udala. Živela je sama i posle smrti Miletove majke i oca, samo mu je ona stavljala cveće na grob. Kada je umrla sahranili su je pored Mileta i sada počivaju zajedno u senci stare jabuke...