Uvek kad se se u Srbiji izgovara ova rečenica mora se voditi računa jer, kao što se kroz istoriju pokazalo,kao što i nad popom ima pop,tako i nad zlim ima grđe. Imali smo jednog diktatora,pa je onda došao drugi. Posle njega su došli neki manje-više nebitni,pošto na vlasti nisu ostali dovoljno dugo da bi bili i okarakterisani,a kamoli upamćeni. Onda su došli lopovi,i na kraju,konačno,budale. Dok je diktator na vlasti prosečan čovek se oseća potlačeno i poniženo. Dok su nebitni na vlasti,ni ne zna kako se oseća. Kad dođu lopovi,čovek sebe smatra prevarenim i opljačkanim,ili bar naivnim,ukoliko lopov ima bar malo šarma (barem koliko Džordž Kluni). E a kad dođu budale,onda prosečan čovek može samo da izvrši sepuku,hara kiri ili neko manje časno samouništenje.Ako posle ljubavi, po Momi Kaporu,ostaju zabrinuti pogledi konobara što vas više ne viđaju zajedno ili navika da se pale dve cigarete istovremeno i ostale stvari,posle budala i lakrdijaša na vlasti ne ostaje ništa. Ili barem nada, da zaista više ne može da bude grđe.Posle svih popova,na kraju je partrijarh, ili diktator,kako ko voli. Možda je to neki naš začarani krug,možda i nije samo naš,a možda i nije baš takav krug realan za očekivati. Jer i protiv diktatora,i protiv nebitnih, i protiv lopova,čovek može da se nekako bori. Budale još niko nije uspeo da pobedi u bilo čemu,pa ostaje samo da budale pobede sami sebe. Šta god da dođe posle njih,valjda konačno neće biti grđe.

Дошао си кући,целодневно рмбачење узело је маха и подсетило твоје гојазно тело да је још увек живо,док пушиш размишљаш како ћеш ноћас спавати добро после дужег времена,као да ти је само то потребно-добар,дубок и дуг сан...
Дневница је била јадна,али имаћеш за цигаре и пиво сутра,можда и за бурек и нову г жицу,можда и не,па да,држава је лоша,воде је сецикесе,бедни гениталци и осредњи лопови,тешиш себе да због тога немаш диплому,живиш с родитељима и повремено зарадиш неку сићу,а онда се помаља стидљиво али и са неким чудним самопоуздањем непознатог извора бљесак-какав народ таква власт,па да,и то смо чули,већ хиљаду пута,ваљда зато нико и не сматра за битно.
Мисли ти некако иду на данашње клинце и мислиш да су чудни,да слушају лошу музику,да су много гори од твоје генерације,али хеј,па и то смо чули,па зар и теби ћале није то реко кад си онда дошао мртав пијан и добрано изударан,зар деда није њему причао како је морао да једе кору с дрвећа кад су онда притерали Немци...
Хм,Немачка,обећана земља празних глава и празних новчаника,као да ће пун новчаник и точак мерцедеса попунити празнине у лобањи...
Палиш радио,Морисон пева и некако ти савршено одговара,кратак прекид,па мораће и велики Џим да сачека мало,да неког убију на Блиском истоку,да негде избије земљотрес,негде поплава,да негде најаве кишу,да неко да гол,па тек онда настави о томе да су људи странци...
У целој тој збрци мисли,почињеш да се питаш ко си и шта си ти? Шта тражиш ту? Шта можеш да урадиш са собом и свим осталим? Закључујеш да не можеш ништа сем да наставиш свој бедни и празни живот... А је л`?

I u bibliji potvrđeno pravilo da para vrti `di ni bog ne mož' da pomogne...

Zivot po sistemu `jebe mi se za sve`.Jedini način da u Srbiji živite po ovoj filozofiji je da se dobro napijete u ranim jutarnjim casovima.

Poslednji argument koji je sredinom 20.veka iznosio mlađani junoša iz atara neke vukojebine svojoj dragoj iz velikog grada, kako bi istu dovukao u svoj zavičaj, oženio, napravio petoro dece a onda je nakon mnogo lepih i srećnih godina poljoprivrednog života sahranio odmah pored dede Solunca.