Jedan od onih običnih smornih studentskih dana kad je potrebna sitnica da vas pokrene i razvedri. Elem, jedan od takvih trenutaka najmanje očekujete u menzi, ali možete da se iznenadite kako može da dođe do komične situacije. Priča ide ovako:
Završio se i poslednji jutarnji čas i jedva čekam da dođem do menze i da se počastim, znam da ću zateći neko dobro meso i kolač. Izlazim napolje, a ono kiša počela, mamu joj. Ja naravno kišobran nemam pa prkosno marširam 2,5 km do najbliže menze. Stignem pred menzu i u blizini vidim koleginicu i kako sam se okrenuo da je pozdravim okliznem se na jeene pločice ispred menze i poravnjam dupe do jaja. Onako nadrkan ulazim u menzu i prvo što vidim je kako nestaje poslednje parče kolača. Do kuca, ali nema veze, bitnija stvar je da je jedino što je ostalo od mesa neka riba. Dolazim za pult i teta Rada me ljubazno pita šta ću da jedem. Pogledam šta ima iza pulta pa onako šeretski velim: ''Pomfrit i ribu, gospođo Rado.''
Kad sam skontao šta sam rekao počinjem da se cerim kao poslednji kreten i kul mi je jer sam oduvek hteo da iskoristim neku od opaski iz mojih omiljenih filmova, samo retko se stvore prilike.
(Moguće je da sam samo previše puta odgledao ''Kad porastem biću Kengur'')