Naučna metoda kojom osoba A dovodi osobu B u nulti položaj. Naime, osoba A otvorenim dlanom silovito pomazi osobu B jednom, neretko 2 puta, a ako je Srbin Pravoslavac onda uputi i treći pomazaj jer tako je red i volja Božija i ko smo mi da u to sumljamo? Ako mu ne formatira korteks onda ga barem nakratko resetuje.

Znam gde si bila, kurvo, znam! Na drugoj strani porstorije si bila, a tvoje su sise bile poslužavnik za koks debelog Ćomija. Dok sam ja kao pokisli, mali ker stajao sam samcijat za šankom sa čašom Vinjaka u ruci, gledao te u ogledalu i mislio se koji sam ja pacer, ti si se smejala njegovom svinjskom nosu koji je udisao prah sa tvojih dojkara. Njegovi uzdisaju su te golicala, znam to, jer si si izuzetno golicava u perdelu bradaja.

A, sećaš li se, kurvo, kako smo zajedno plesali uz tu pesmu u tvojoj podstanarskoj sobici, delili unuče Vinjaka, pola vekne hleba i jednu Karneksovu pileću paštetu, onu najmanju? Kako si mi pirčala da ti više od toga ne treba dok je Doktor Igi išao sa malog First Austria tranzistora. Sećaš li se toga, kurvo? Ne sećaš se, jer da se sećaš sada bi pored mene bila a ne pored debelog Ćomija, gangstera kome ćeš roditi sina, kralja kokaina!

Persona non grata u životu svakoga ko ima makar malo poštovanja perma sebi. Kako uzeti za ozbiljno bilo koga, pitam ja vas, bilo koga ko ima lajtsejber na avataru na Fejzbuk profilu ili na sliki koja mu je na Vajberi ili Vazapu? Ne, stvarno, to je kao kada stave zastavu zemlje u kojoj se govori najpederskiji jezik (da, francuski je tako gejašt) i onda palču za nekim novinarima i ta sranja a u svojoj palanki se ponašaju kao da su na Boga Oca Sapsitelja zaboravili što i jesu.

Ali stvarno, zamislite taj mentalni sklop osobe koja stavi svetlsoni mač na profil uz svoju facu. I to ne samo onaj gotovi šablon već se baš slikaju sa nekom motkom i onda je fotošopiraju u džedaski dildo. Volim ja da vidim kako Luka Nebesković lema zlikovce, ali to ne znači da posle od svog pimpeka pravim aždaju jer ona to nije niti će biti a ako može da postane onda mi bi verovatno bolelo i niko normalan ne voli daga boli.

I onda vidiš tog likusa sa lajtsejberom (žene znaju da je to blam i one to ne rade) na avataru kako spočitava kako je sve u kurcu u ovoj zemlji zbog ovoga ili onoga. Hej, liče, pa da li si ti normalan? Ti koji šljašteći dildoj držiš preblizu faci svojoj, ti nekome nešto pirčaš? Ko poslednji izađe neka ugasi svetlo.

"Jebeš praznike!"

To je prvo što je rekao. Bio je fin, kao i uvek do tada. I posle toga je uvek bio fin. Fino se najebao majke svima kad god je za to imao prilike. Sada je pogotovo imao razloga za nečim takvim. Kako je hladno vreme došlo tako se i obim posla u sve posrnulijem preduzeću smanjio. Plata je kasnija dva meseca, najavljeno je da će novembarska biti prepolovljena, a decembarske verovatno neće ni biti. Prođe Sveti Nikola, ide doček, a zatim Božić i onaj Pravi doček, Naš! Ženi trebaju ženske stvari. Deci trebaju dečije stvari. Njemu treba puno rakije da se obeznani.

Istina je da je sam i da nema ni žene, a kamoli dece, da živi na tavanu porodične kuće, da ga svako jutro bude golubovi i da mu ćale tokom svakog obroka kenja. Zato je samo rekao: "Jebeš praznike!" ustao od stola, obuo cipele, obukao iznošenu perjanu jaknu, izašao iz roditeljske mu kuće i uputio se putem od kabistra, usput psujući imenom i prezimenom ministra. Prvo vojnog, posle obrazovanja, onog bez portfelja i onog preskakača.

Svratio je do lokalne radnje koja nije "Lidl", već je "Pere Istine mehana", bircuz u kome pošten, radni čovek može naći utehe u brlji sumnjivih sastojaka i još sumnjivijeg kvaliteta, kao i privida ljubavi od strane krčmarica po tarifi "daj šta daš". Seo je za šank, rekao gazda Peri da otvori novo poglavlje i da će mu sve što popije, pojede i pojebe od tog trenutka, pa sve do fajronta, ispltiti istog dana kada mu legne prva zaostala plata. Pera, čija gostiona nikada nije imala fajront, je bezizražajnog izraza lica samo klimnuo glavom, na praznoj strani upisao njegovo ime, datum i vreme, te mu potom sipao jednu čašicu od 0,03, potom drugu, treću, a onda se smorio i ostavio mu ceo litar. Častio ga je sa 0,8 litara izvetre kisele koja mu se vukla od Svetog Ilije, kada mu ju je zatražila neka rđa od čoveka rekla da ne pije i ne jede masno.

"Jebeš praznike!"
Ponovio je to na pola flaše. Pogledao je ka prozoru u kome je video svoj odraz. Hteo je da pljune u tom smeru. Predomislio se jer mu je baš tada zazvonio telefon. Majka zove, brine se jer je kasno. Nonšalantno je odbio poziv, nasuo još jednu čašicu, drmnuo je i iz jednog gutljaja popio. Sipao je sledeću i onda je opet krenuo sa gustiranjem. 31. je decembar, 14:30 na časovniku, a njemu se ne slavi kao drugima - njemu se uopšte ne slavi. Cilj mu je da pije dok se ne usere ili makar obeznani toliko da mu faca izgleda preparirano kao kod redara koji je prdnuo glasno u trenutku kada je počeo da odgovara na učiteljicino pitanje ko je odsutan.

Došla je Rada, pitala ga kako je. On je samo nezainteresovano podrignuo. Sela je na stolicu pored njega, pitala ga da li će je častiti pićem. U svoju čašicu je sipao malo rakije, dodao joj, te potom nagrnuo iz flaše i popio ostatak. Rada ga je pogledala uvređeno. Znala je da od budala koje tu obitavaju i koji se užele malo rvanja u toaletu u stilu "Omaldinske radne akcije 1974" može sve da očekuje, ali ne i ovo. Dobijala je šamare za loše pušenje, dobijala ih za dobro pušenje, dobijala ih bez ikakvog razloga, ali je u tome bilo barem neke emocije. Ovaj odvratni nihilizam kojem je upravo bila izložena je bio šok za njeno, u biti, nežno i krhko biće.

On je podigao ruku, pucnuo glasno prstima kako bi gazda Perinu pažnju dobio, a potom kažiprstom napravio dupli krug. Pera je klimnuo, dogegao se do šanka, polusavijen posegao za novom staklenom litarkom koju je potom stavio ispred njega. Staru flašu je brzo sklonio, za svaki slučaj. Rada je ponovo zatražila pića. Peri je klimnuo kratko i odsečno. Ovaj mu je isto tako odgovorio i na šank stavio još jedu čašu. Nasuo je u obe i ostavio ih. Rada ga je gledala, on nju jok. Samo je piljio pravo. Rada je počela da pije. Pio je i on.

Uglavnom su pričali sa njom, govorili kako je ona previše dobra za to mesto i kako će je izvući odatle i napraviti poštenom ženom. Posle guženja u smrdljivom toaletu su plaćali račun za piće, meze i dodatne usluge. Sutra je nisu ni poznavali kada su pili prvu jutarnju kafu u podne. Uveče joj ništa više nisu pričali, samo bi joj govorili: "Dolaz!" dok su se klimavim koracima vukli u pravcu vrata na kojima je rđavim slovima pisalo "WC".

On je ćutao, nakratko zaškrgutao zubima pre nego što bi u sebe sasuo još otrova. Prijalo mu je. To je bilo gorivo za njegovu vatru koja je plamtela kao najgrandioznija salemska lomača. Taj požar ga je iznutra celog uzeo, zagrlio ga kao najgracioznija ljubavnica koja je iskreno volela grozotu njegovoga bića i potpuno joj se predala. Zato mu nije trebala niti Rada, niti bilo koja Perina mučenica - samo je ova mutna tečnost imala ono što mu je trebalo.

Podne i veče su odmicali brzo, pevalo se, igralo, dupence konobaričino štipkalo. "Dogodine u Kninu!" je neko povikao. "Tako je!" - odgovarali su. Pera ih je prekrštenih ruku gledao. Svaku razbijenu čašu kao dodatni trošak zapisivao. Može sve da se radi, što da ne, ali sve mora i da se plati. Razbijena čaša, piksla i konobarice vilica. Nema murije, nema suda, ali ima da te boli više nego šut u muda.

Pera je pogledao u Radu koja je tužno gledala u njega. Džaba sedi samo, para biti neće. Nesuđena mušterija samo pije i preda se bulji. Plaši se ona, plaši se i Pera. Zna mu strica i kakva je to, kada dobrano popije, bio zlica. Ima koga da zove ako bude belaja, al' dok on dođe ima da u kafani bude zateknuta celokupne klijentele pogibija.

"Jebeš praznike!" Razdrao se i sveg glasa. Ustao je naglo, uhvatio Radu i bacio je na najbliži slobodni sto. Dok je otkopčavao pantalone, slobodnom rukom je uzeo flašu. Grlić u usta, kitu u Radu. Teslačio je dok je radžu na iskap ispijao. I gazda Pera i klijantela su nebo i u čudu gledali. Čula se samo Rada kako mazno stenje. Kako je kapljice nestalo, tako se i sa rabotom prestalo. Masa je od oduševljenja zapljeskala, ime mu glasno uzvikivala, legendom ga nazivala. Na rukama ga ponesoše, od jednog kraja do drugog ga vodiše. On je samo kao Patrik Zvezda tupo gledao u lusterske sijalice nadajući se da su to svetla lomača u daljini.

Stipsa od milja. Nije baš da ne želi da učestvuje u prikupljanju fonda za pivo iza dragstora, ali bi mu najbolje bilo da priloži neku siću, eventualno ništa.

Likus koji sve ostavlja za sutra.

Pičke malene.

Onaj ko igra za život.

Svaka žena koja ne daje ni pet para na moderne novotarije (ah, taj pleonazam) drži svoju šumicu međunožnu u nečural fazonu. Nikako podšišano, još manje izbrijano, već samo bujno i kosmato. Kakav Vin Dizel, kakvi bakarči.

Mesto gde su Ustaše ispušile 1945. godine.

Ono kada počnete da se gušite od pervelikog zalogaja, pa počne da preljeva.

Intravenozna ljubavna bajka sa tužnim krajem.

Preljepo i apsolutno po svim dorljastim standardima.

Ivica koji je zapatio neku bloeščinu pubične regije usled seksa bez zaštite.

Hvatanje devojke za jednu od dojki, uzorkovano loše procenjenim signalima koji su dopirali od strane dotične, a koje je rezultiralo šamarčinom.

Kada vidiš šta si p'jan k'o majka priveo veče pre.

Svi dani pre i posle onih dana.

Prognani karjišnik rođen carskim rezom.

Incest bajka za ekstremne edipovce.

Satviš prst - upadne cela ruka.