Svaki grad ima bar jednu takvu. Ne nalazi se u centru, nije na dobroj lokaciji, na prolaznom delu... ali je tamo gde takva kafana i treba da bude, i gde će je naći svi oni koji i žele da je nadju.

To je mesto gde kampuje samo odredjeni soj ljudi, oni koji su ili izgubili sve ili su na dobrom putu da to urade.

Ljudi koji su stali na pola puta, ili došli do kraja pa se vratili na početak. Naizgled izgubljeni u gomili dima, za ulubljenim stolovima, među praznim flašama i gomili pikavca... oni što jedino tu mogu da se saberu, pronađu sami sa sobom i potraže malo mira u duši.

Bivši fenseri, pankeri, metalci... i dalje mogu da se ubijaju uz Direktore, Slejer ili Sleševe solaže, ali im jedino struganje po žicama i grebanje stare violine može u potpunosti da smiri srce.

Neki vremenom skupe snage i volje da se dignu iz blata, dok drugi na svaki pokušaj da im neko pomogne, samo citiraju jedinu rok legendu čije pesme se vrednuju u kafani i odbruse - tako je sudjeno...

U ovakav lokal se ne dolazi da se pije za pred grad, za "da me malo uhvati", za nepoložene ispite, promašene tikete... to su problemi za neka druga mesta, neke druge ljude, nešto drugačije kafane.

Najbolji opis kafane iz "teške kategorije".

Neretko korišćeno poredjenje za dočaravanje nečije obezbedjenosti i nedostupnosti po običan svet.

Dve povezane ali opet, potpuno različite pojave u saobraćaju.

Ponašanje prosečnog čoveka se menja u zavisnosti od toga u kojoj se ulozi našao u datom trenutku.

Pitanje zbog kojeg često dolazi do nesuglasica kod zanatskih poslova, ukoliko ni majstor nema fiksnu cenu, a ni domaćin ne želi da ispadne nečovek i nameće se svojim mišljenjem... sve dok ne bude potrebe za tim.