Mitska bića, jer je teško poverovati da postoje. Moderne proročice, čiji su Delfi masne korice Kosmopolitena. Prebivaju na stranama o psihologiji i dijetama, sigurno ušuškane između listova reklama i ''protrljaj (xexe)'' stranicama. Saveti im zvuče kao da su već vekovima ovde, ali su zbog svoje besmrtnosti izgubile orijentaciju (iliti razum), te su im izjave često kontradiktorne. Nekada, kada su ih carevi pitali za ishod bitaka, sibile bi odgovarale: ''Jedna velika sila će biti uništena toga dana'', pa sad ko god najebe, one su bile u pravu, a danas Majke Kosmopolitena ti kažu na jednoj strani: ''Dve sekunde na jeziku, deset godina na bokovima'', na stranici za dijetu, a na sledećoj staramajke tvrde da: ''Muškarci vole toplo i udobno jastuče''. Sve su rekle, a opet ništa nisu rekle.
Kristalne lobanje koje ženama ubrizgavaju gomilu znanja (nećemo spominjati gde se to dešava, neke stvari je ipak bolje zaboraviti), dok na kraju više ne budu mogle da podnesu toliko mudrosti odjednom. Onda gospođe i gospođice, is vi oni koji se tako osećaju izađu napolje, zapale časopis, odluče da od sada razmišljau samostalno i razumno i naravno, nakon mnogo razmišljanja, okrenu se astrologiji ili feng-šuiju.
-Staramajke kažu da samo treba da budem jaka, nežna i slaba žena, debela dole, mršava gore, uz sise, sa stilom i gustom kosom, ali ne pregustom, da stavljam limun na bubuljice i ne jedem krastavac i pavlaku posle ponoći ili kada je pun mesec. ... -E, Ajde ti meni ipak pročitaj horoskop za bika, bolje da mi astrologija kontroliše život kad već neko mora, manje je zbunjujuće.
Je l' znam? Stvarno tako misliš? Mislim, ja iskreno nemam pojma, dođe mi da skrenem i levo, i desno, a bogami nekad i samo da skrenem. Mislim da tebe samo mrzi da mi daš neki, jelte da se tako stručno izrazim konstruktivan savet. Ili se možda plašiš da nešto ne sjebem, pa da te posle okrivljujem. Ma, šta, bre, ja tebe pitam, sam sam svoj gazda, ima da skrenem gde ja hoću, pa kud puklo da puklo. E, a šta misliš gde ima manje blata i lupanja glavom kroz zid? Gde će više da me poštuju? Ma, zabole me, skrećem levo. Najverovatnije.
-E, koje cipele da kupim od ova dva para? -Pa, ja bih ove desne, ali ti valjda znaš šta je najbolje za tebe. -Desne, sigurno? -Aha. -Meni se mnogo više sviđaju ove leve, vidiš kako su.... Leve nekako. -I koje ćete? -Desne.
Mač sa dve oštrice. Kakva knjiga? Kakav film? Neka hororčina? Neka tragedija bljutavo epskih razmera? Neka knjižurina od hiljadu strana gde glavni junak na petsto i nešto piše kako ne zna šta će sa sobom, a na sledećih četristo kako ništa ne preduzima povodom toga? Je li, bre, zašto ja moram da živim kao u nekoj knjizi, samo da bi ti i još neki analizirajući iz fotelje rekli da sam ja stvarno živela? E, pa neće ga majci.
Šta ako ja hoću da živim kao u nekoj knjizi, koju niko ne bi čitao, sem kad ne padne u bedak jer je crk'o frižider, pa se pivo ugrejalo, a i propao sladoled. Znači, nešto normalno, relativno dosadno i pre svega pušteno na miru kao ta knjiga.
-Šta se juče desilo? -Evo, ništa. Otišla sam kod Gabrijele da naručim kostim, usput sam naletela na Atilu, koji je onda oborio kante, u njima je izgleda boravio onaj drugi mačak, koji je onda skočio, pa sam onda ja vrisnula, pa je onda žena pored vrisnula, pa je onda Gabrijela vrisnula i otvorila vrata i upalo joj đubre. -Kao u nekoj kvazi romantičnoj ''komediji''. -Znam! Hoću da se izvučem, hoćuuuuuu! -Pa, čujem da planiraju da izbace film o tetrisu, pa ako si zainteresovana... -Neka, hvala. Sve ima svoje granice.
Suptilni način da izraziš svoje podsvesne želje i to tako da te niko ne osuđuje. Ne osuđuju te jer su ionako same po sebi uglavnom previše nerealne da bi se ostvarile i niko se ne oseća ugroženim. Ali ipak, ostaje neka trunka zadovoljstva, tračak nade da ako je neko uradio nešto nemoguće, možda si ti ipak zaista izgubljen unuk kraljice Elizabete, najstariji i drugi u redu za presto, posle onog njenog matorca od sina, naravno.
-E, Bane, pitao sam je da izađemo posle tri godine. Odjebala me je ali ipak sam kralj! -Pa ne verujem, ako si ti nju išta pitao, onda sam ja trideset pet godina mlađi Hju Hefner. -Dobro, nisam pitao, ali sam hteo! _________________________________________________________________________ -E, Cune, juče sam sreo Džona Titora! On je stvaran! Ponovo se vratio kroz vreme i baš došao ovoga puta iz 2059. u Srbiju duzme neke tehnike, kaže da su skoro uspeli da oprave atmosferu za 30 procenata. -Aha, a ja sam onda Šeri koja voli da nosi kariranu suknjicu i to samo uz crne, lakovane viskoke potpetice, uz bež, NE BELU košulju! -E, ali stvarno mislim da je to bio on, čekaj, jesi se ti to depilirao? -E, vidi avion!
Mistični sistem odjebavanja stresnih situacija koji fascinira nurologe, psihologe, psihijatre i sve one koji se tako osećaju. Ultimativni, poslednji stadijum odbrane organizma od kurca koji ti nudi život. Tako visoko na evolutivnoj lestvici da je njegova kompleksnost nejasna isto koliko i sam mozak. Dva povezana neurona uz desetine hiljada interneurona oko njih rade zajedno samo da bi tebi omogućili da možeš da se zavališ u stolicu i da te boli kurac. Nastupa nakon pomoći psihijatara, prijatelja, guru vodiča, Blic žena i na kraju njihovog veličanstva bensendina i drugih, kod nas manje popularnih anksiolitika. Koja je poenta ove neverovatne mogućnosti mozga? Kažu da se onaj ko postigne ovu nirvanu neurologije i psihijatrije lakše nosi sa životom i manja je šansa da se kobejnuje, ali da li je stvarno tako? I stafilokoke se same kobejnuju iako im je sasvim lepo na hranjivoj podlozi, jer nisu inficirale neko ljudsko biće i izazvale haos, što bi rekli, jeste, imam sve, ali nije to to.
Izgleda da je poenta bola u kurcu je da omogući osobi da gleda u život i da mu se ruga. I da možda izgleda jebački dok to radi.
Neki veseli neurolog se igra sa miševima.
Veseli neurolog: Okej, mišići moji, ja ću sad vas dubacim u ovaj lavirint, onda ću da pustim alarm, pa posle deset sekundi puštam elektrošokove (ništa strašno, naravno, samo dovoljno jako da vas ubije od bola, ali da vas ne ošteti), dok ne naučite da treba da pređete na drugi kraj lavirinta posle alarma da vas ne drmne struja, može?
Posle nekoliko dana, kada čuju miševi zvono, šta će kako će, skače puls, jure oni ka drugom kraju, gaze jedni preko drugih, sve da stignu za deset sekundi na bezbedno mesto, i tako dok kod su u mogućnosti da nešto preduzmu protiv elektrošoka.
Veseli neurolog: Ehehehehe, a sad ću da pregradim ja ovaj zid, tako da ne možete da stignete do kraja lavirinta. Ahaha, kako sam pametan!
Pišti alarm, jure miševi kroz lavirint, vide put blokiran, paniče kao ludi, pokušavaju da pređu, nema prolaza, đe je prolaz?! Ništa se ne dešava, piči struja kao luda, udara ih sve redom.
Posle nekog vremena, uključuje čika struju i gleda u miševe. Ni jedan se ne mrda sa mesta. Čuli su alarm, znaju da nema izlaza, sede na mestu, čekaju da ih drmne struja i u principu ih bole kurac.
Ono što znam je da je svaki miš posle zvona, pogledao negde gore, možda u neonsku lampu u laboratoriji, zavalio se i rekao jedno jebačko: ''Jebiga.''
Lepa je. Ima dečka. Fin momak, naravno. Duga veza. Neke dve-tri godine, nešto tako. On prati fudbal, ona lakira nokte. Voli decu. Drži (uspešnu!) dijetu. Karakter joj je jači od upornosti Bore Drljače, tako da ni pod kojim uslovima neće jesti posle šest popodne. Možda se ne udubljuje u avanturističke crtica ljubavne romane, niti ih čita nešto mnogo, ali zato, brate mili cepa ekonomije i te neke finansijske nauke na ekonomskom fakultetu u Novom Sadu. Ne šali se nešto mnogo, ali ume uvek da prepozna kada da se nasmeje, a mama joj puca od ponosa. Naravno, voli more. I sunce i školjke i to sve. Sve jebeno ide kako treba! S-V-E! Skroz po pravilu. Baš onako kako je neko preterano smoren nekada davno napisao napisao iz ko zna kog razloga. Mislim da se taj samo zajebavao, iskreno. Ono, kontam, ajde da ugradimo neke standarde koje niko neće moći da poštuje, pa onda da gledam ljude kako padaju u depresiju, hehe, ALI PRC, ZA'EBO SI SE, CURA SVE TO POSTIGLA, nadam se ne na račun mentOlnog zdravlja.
Još samo posuti šljokicama, u pozadini pustiti Sergeja i umotati obojenim celofanom iz Turske i dobijete tipičan primer alfa ženstvenosti. Simpli febjulus.
-E, bubim te, idem sada na hor, posle na faks, pa onda na ples, pa onda u svemirski brod da pozdravim mog bubilija, pa onda da se spremim, ništa, onako na brzinu samo i onda da upišem one dve desetklice, pa na aerobik. Ti? -Evo..... Idem da sedim u kući i gledam onu epizodu sa Molderom kad se neki lik ubaci u njegovo telo i onda krene da živi njegov život i uzme da se kida kad vidi kakav je Molder neviđeni jadnik. Mnogo volim tu epizodu.
Najjači filmski i bome često i ril lajf afrodizijak za žene. A možda i dokaz da su žene najveći voajeri i sadisti ikada. Ili samo bolesnici koji uživaju da budu pasivni posmatrači kroz istoriju. Prosto nema ništa privlačnije nego kada neki emo lik ili lik koji lepo izgleda (ili još bolje kombinacija oba) svim srcem želi da postigne nešto u životu i uporno, iz dana u dan fejluje, ali se ne da (na kraju često i uspe, ako ništa bar na kratko). Prosto izgleda preslatko dok ubija stotine ljudi, povređuje neke tamo smaračke ideale američkih superheroja i slično, a fora ''pa usvojen je'' izaziva jedno ogromno ''anjnjnjnj''. Ne znam u čemu je stvar, ali stvarno jeste preslatko, još ako se opasno povredi, pa moraš da ga maziš i paziš, anjnjnjnj. A viiiidi ga mica kako je smotan, hihi.
Tako da vi muški, ne znam šta da vam kažem, ali vi slobodno održavajte tu motivaciju koliko god retardirana bila, ako ništa drugo, slatko je, možda nekom bude i inspiracija, ako bože moj uspete, da l' ćete dobiti pičke to već ne znam.
-Jao, draga vidi malog Adolfa kako je sladak, kako se sav izgubio u govoru, hihi. -A stvarno je presladak sa tim brčićima, voli životinje, mica mala. -Hihi. -Hihi. _______________________________________________________________________ -Pa pogledaj ga kako je smotan! -Znam! Ali Stiv Blum mu je pozajmio glas! -Koliko puta je fejlovao do sad? -Znaaam, preslatko, je l' da? -Ali ova verzija nosi ŠTIKLICE! -Preslatkoooooooo!
Politički korektan izraz koji žene koriste kada prekorevaju lika koga muvaju ili žele da nateraju da stane na ludi kamen, a da ne ispadnu psihopate. Kasnije se zamenjuje mnogo slikovitijim opisima.
-Hihi, Branko, blesane, moj, šta to radiš, treba da skreneš levo kod Albukerkija. Hihi.
dvadeset i kusur godina kasnije
-Joj, Branko, stoko jedna, i dan danas ne znaš šta radiš, idiote. Farba je bakarno crvena Švrackopfova, a ne Garnierova! Natrag u prodavnicu.
Neki svet, nešto. Pa još njen. Ženska prisvojna zamenica dodaje neku flafičastu notu. Ili je možda senzualnu? Nebitno. To je neko ogromno mesto koje ne mora nužno da postoji. Možda je hologram, imaju i te neke teorije. Možda ima granice odakle se posle nastavlja nešto peto. Verovatno ima sto dimenzija. ALI, to je njeva vaseljena. Relativno sve je moguće. Ili je sve relativno? Nebitno. Vasiona je njena, pa šta bude biće. Tako to obično ide. Poneki spoljni uticaj ipak dopre do te vaseljene. Na žalost, ne može se čovek potpuno izolovati. Na žalost. A možda ima i stvarno toliko uporno smornih ljudi koji pokušavaju nekako da se uvuk u taj svet, da ih nekako i prihvatite. Društveni smarači. Samo bi da se socijalizuju. Šta ćeš ti tu, smaraču? Dobro, ajde, uđi, kad si već tu. Ali igra i dalje ide po mojim pravilima. Dobro ajde, ne mora baš uvek. Uglavnom. Dobro, ponekad. Samo ti ostani tu iako te mrzim, naravno.
Neko sad tamo negde muti Veliki Prasak, a galaksija mu malo zagorela. Jebiga. sve je za ljude.
Magična reč. Tri sloga koja rešavaju sve. Tehnički sporazum, energetski sporazum, vojni sporazum, sporazum za dilovanje kajmaka, sve je to kul, sve je to sjajno i sve to tera prosečnog srbendu da klima glavom pun strahopoštovanja. Spooooooraaaaaaazum! Baš tako. Sa kratkim ''u'' na kraju. Prosto odiše nekim minulim vremenima kada smo bili normalna država... Dobro, normalna država za naše standarde. Tu negde se milozvučno širi i nekakav osećaj (demokratske) pripadnosti ostalom normalnom svetu. Sporazum je kul! Sporazumevanje će nas spasiti, obući, nahraniti i menjati pelene našoj deci. Sporazum ftw!
Kada treba da se sporazumevate, navodno treba da budete smireni, staloženi i da vešto iznoseći argumente sklopite što bolji dogovor.
-Moooooolim te kupi malo fiata, mooooolim te! Pliiiiz!
Ne znam kakva je to mađija koja izaziva da svi, kojima je dokurčilo sve, spas vide u čuvanju ovih pufnastih, sporih, glasnih biljojeda koji su na granici retardiranosti. Ultimativna neostvarena pretnja jadnika koji više ne može da sluša o velikomučeniku Andreju, ne može peti put da polaže statiku ili (uspešno) smuva ribu koju muva tri godine. Zato su tu te ovce. I ta neka planina. I neki pašnjak na kome će iste pasti, a koje će dotični morati da brani od vukova, proverava na antraks i posle šiša i šta sve ne. Nemam pojma šta sve tu mora da radi, ni ja ih još nisam čuvao. Verovatno ni taj isti nema pojma kolika je to petljancija. Ali čuvanje ovaca je neka sigurna luka svakog gradskog deteta. Poslednji trzaj protiv sistema. Naravno neuspešan. Ali ipak, opcija uvek postoji, jer samostalno isključiti komp i televizor pa onda spaliti redakciju Blica i Kurira zahteva hrabrosti koju prosečna srbenda ima samo na internetu. Zato, sve je kul, trpeću ja još malo, a kad mi stvaaaaarno dokurči, odoh da čuvam ovce. Ali stvarno.
-Nacrtaj mi jednu ovcu. -Eeeee, znaš kako sam razmišljao da batalim ovo pilotiranje, odem tako na pašnjak i uživaaaaaam... Nabavim jednu keru i zabole me za birokratiju, ratove, kraljove, careve, tiranine, precednike i ostala govna... -Au, kako nemaš pojma sa životom, ovo što si nacrtao je koza, ne ovca! Nacrtaj drugu! -I ono, ceo dan si napolju, u prirodi... Posle odeš u kućicu, spavaš kao top, čekaš sunce i ptice da te probude... -Ova izgleda kao da je slomila nogu, kakav si retard, ne umeš ni na papiru da ih čuvaš. Nacrtaj drugu! -Mali Prinče, evo ti kutija i da se nosiš u tri pičke materine!
Čujete priče o farmaceutskoj mafiji? Oni likovi sa fensi kravatama koji su prodali dušu đavolu kako bi im pomogao da prodaju lek sa jednom izmenjenom supstitucionom grupom deset puta skuplje? To je ona sekta, o kojoj svi znaju samo da se okupljaju u ogromnim korporacijama, prekrštaju ruke u a la Vučić stilu i viču ''IIIIVIIIIIL''. Ultimativno zlo. Naravno, tu je uvek i superheroj koji se bori protiv ovakvih grozota čovečanstva. To je njeno visočanstvo alternativna medicina! Agenti alternativne medicine ne nose kravate, obučeni su kao svaki prosečan čovek, nisu uštogljeni, imaju mio pogled i ono najbitnije- ili izgledaju prejebeno ili su zdravi kao prosečan dvadesetogodišnjak. To sve naravno bez plastične hirurgije i drugih IIIIVIL korporativnih izuma. Da li je zaista tako? Naravno da jeste, sve tako, crno-belo! Bar tako kaže internet. I ''Treće oko''. Realno, to su sve ista korporativna govna, koja bi samo da zarade na tuđoj nesreći.
Neki čika: Jao, imao sam infarkt, ne mogu više da jedem kao čovek. uključuje se telepatsko čulo agenta farmaceutske mafije i alternativne medicine u isto vreme i pojavljuju im se dolari u očima (TRRRR BLINK-zvuk dolara) Agent FM: Dobar dan, gospodine. Je l' se plašite smrti? Želite li da poboljšate kvalitet života? Neki čika: Pa ne znam... Agent FM: Naravno da želite! Krenite odmah sa našom opšte poznatom terapijom za srce. Jeftino, čak i kod nas ga zdravstveno pokriva, i pre svega efikasno. Ali ako želite nešto JOŠ BOLJE, onda kupite ovaj naš ultraturbogigaololo, jebe keve kako je dobar. Ne pokriva osiguranje, ali samo vi kupite! Minorniproblemisaimoptencijom zbog lekova za visok krvni pritisak su nužno zlo. Može? Agent AM: Beži bre! Gospodine... Je l' se plašite smrti? Želite li da poboljšate kvalitet života? Neki čika: Imam osećaj kao da smo bili već ovde... Agent AM: Naravno da želite! Uzmite naše hladno ceđeno suncokretovo ulje, ali hladno ceđeno posebnom metodom preobraćenog zlog farmaceutskog tehnologa, i sada mu je iskoristivost nezasićenih masnih kiselina povećana za čitavih 1,5%! Vaše srce će Vam biti zahvalno! Neki čika: Sve je to lepo, gospodo, ali ja trenutno imam da priuštim sebi samo dnevnu dozu ''Svaka čast Vučiću'' da bih sebi pomogao. Ostavite me sa mojim prasetom.
