Mitska bića, jer je teško poverovati da postoje. Moderne proročice, čiji su Delfi masne korice Kosmopolitena. Prebivaju na stranama o psihologiji i dijetama, sigurno ušuškane između listova reklama i ''protrljaj (xexe)'' stranicama. Saveti im zvuče kao da su već vekovima ovde, ali su zbog svoje besmrtnosti izgubile orijentaciju (iliti razum), te su im izjave često kontradiktorne. Nekada, kada su ih carevi pitali za ishod bitaka, sibile bi odgovarale: ''Jedna velika sila će biti uništena toga dana'', pa sad ko god najebe, one su bile u pravu, a danas Majke Kosmopolitena ti kažu na jednoj strani: ''Dve sekunde na jeziku, deset godina na bokovima'', na stranici za dijetu, a na sledećoj staramajke tvrde da: ''Muškarci vole toplo i udobno jastuče''. Sve su rekle, a opet ništa nisu rekle.

Kristalne lobanje koje ženama ubrizgavaju gomilu znanja (nećemo spominjati gde se to dešava, neke stvari je ipak bolje zaboraviti), dok na kraju više ne budu mogle da podnesu toliko mudrosti odjednom. Onda gospođe i gospođice, is vi oni koji se tako osećaju izađu napolje, zapale časopis, odluče da od sada razmišljau samostalno i razumno i naravno, nakon mnogo razmišljanja, okrenu se astrologiji ili feng-šuiju.

Je l' znam? Stvarno tako misliš? Mislim, ja iskreno nemam pojma, dođe mi da skrenem i levo, i desno, a bogami nekad i samo da skrenem. Mislim da tebe samo mrzi da mi daš neki, jelte da se tako stručno izrazim konstruktivan savet. Ili se možda plašiš da nešto ne sjebem, pa da te posle okrivljujem. Ma, šta, bre, ja tebe pitam, sam sam svoj gazda, ima da skrenem gde ja hoću, pa kud puklo da puklo. E, a šta misliš gde ima manje blata i lupanja glavom kroz zid? Gde će više da me poštuju? Ma, zabole me, skrećem levo. Najverovatnije.

Mač sa dve oštrice. Kakva knjiga? Kakav film? Neka hororčina? Neka tragedija bljutavo epskih razmera? Neka knjižurina od hiljadu strana gde glavni junak na petsto i nešto piše kako ne zna šta će sa sobom, a na sledećih četristo kako ništa ne preduzima povodom toga?
Je li, bre, zašto ja moram da živim kao u nekoj knjizi, samo da bi ti i još neki analizirajući iz fotelje rekli da sam ja stvarno živela? E, pa neće ga majci.

Šta ako ja hoću da živim kao u nekoj knjizi, koju niko ne bi čitao, sem kad ne padne u bedak jer je crk'o frižider, pa se pivo ugrejalo, a i propao sladoled.
Znači, nešto normalno, relativno dosadno i pre svega pušteno na miru kao ta knjiga.

Suptilni način da izraziš svoje podsvesne želje i to tako da te niko ne osuđuje. Ne osuđuju te jer su ionako same po sebi uglavnom previše nerealne da bi se ostvarile i niko se ne oseća ugroženim. Ali ipak, ostaje neka trunka zadovoljstva, tračak nade da ako je neko uradio nešto nemoguće, možda si ti ipak zaista izgubljen unuk kraljice Elizabete, najstariji i drugi u redu za presto, posle onog njenog matorca od sina, naravno.

Mistični sistem odjebavanja stresnih situacija koji fascinira nurologe, psihologe, psihijatre i sve one koji se tako osećaju.
Ultimativni, poslednji stadijum odbrane organizma od kurca koji ti nudi život.
Tako visoko na evolutivnoj lestvici da je njegova kompleksnost nejasna isto koliko i sam mozak. Dva povezana neurona uz desetine hiljada interneurona oko njih rade zajedno samo da bi tebi omogućili da možeš da se zavališ u stolicu i da te boli kurac. Nastupa nakon pomoći psihijatara, prijatelja, guru vodiča, Blic žena i na kraju njihovog veličanstva bensendina i drugih, kod nas manje popularnih anksiolitika.
Koja je poenta ove neverovatne mogućnosti mozga? Kažu da se onaj ko postigne ovu nirvanu neurologije i psihijatrije lakše nosi sa životom i manja je šansa da se kobejnuje, ali da li je stvarno tako?
I stafilokoke se same kobejnuju iako im je sasvim lepo na hranjivoj podlozi, jer nisu inficirale neko ljudsko biće i izazvale haos, što bi rekli, jeste, imam sve, ali nije to to.

Izgleda da je poenta bola u kurcu je da omogući osobi da gleda u život i da mu se ruga. I da možda izgleda jebački dok to radi.

Lepa je. Ima dečka. Fin momak, naravno. Duga veza. Neke dve-tri godine, nešto tako. On prati fudbal, ona lakira nokte. Voli decu. Drži (uspešnu!) dijetu. Karakter joj je jači od upornosti Bore Drljače, tako da ni pod kojim uslovima neće jesti posle šest popodne. Možda se ne udubljuje u avanturističke crtica ljubavne romane, niti ih čita nešto mnogo, ali zato, brate mili cepa ekonomije i te neke finansijske nauke na ekonomskom fakultetu u Novom Sadu. Ne šali se nešto mnogo, ali ume uvek da prepozna kada da se nasmeje, a mama joj puca od ponosa. Naravno, voli more. I sunce i školjke i to sve. Sve jebeno ide kako treba! S-V-E! Skroz po pravilu. Baš onako kako je neko preterano smoren nekada davno napisao napisao iz ko zna kog razloga. Mislim da se taj samo zajebavao, iskreno. Ono, kontam, ajde da ugradimo neke standarde koje niko neće moći da poštuje, pa onda da gledam ljude kako padaju u depresiju, hehe, ALI PRC, ZA'EBO SI SE, CURA SVE TO POSTIGLA, nadam se ne na račun mentOlnog zdravlja.

Još samo posuti šljokicama, u pozadini pustiti Sergeja i umotati obojenim celofanom iz Turske i dobijete tipičan primer alfa ženstvenosti. Simpli febjulus.

Najjači filmski i bome često i ril lajf afrodizijak za žene. A možda i dokaz da su žene najveći voajeri i sadisti ikada. Ili samo bolesnici koji uživaju da budu pasivni posmatrači kroz istoriju. Prosto nema ništa privlačnije nego kada neki emo lik ili lik koji lepo izgleda (ili još bolje kombinacija oba) svim srcem želi da postigne nešto u životu i uporno, iz dana u dan fejluje, ali se ne da (na kraju često i uspe, ako ništa bar na kratko). Prosto izgleda preslatko dok ubija stotine ljudi, povređuje neke tamo smaračke ideale američkih superheroja i slično, a fora ''pa usvojen je'' izaziva jedno ogromno ''anjnjnjnj''. Ne znam u čemu je stvar, ali stvarno jeste preslatko, još ako se opasno povredi, pa moraš da ga maziš i paziš, anjnjnjnj.
A viiiidi ga mica kako je smotan, hihi.

Tako da vi muški, ne znam šta da vam kažem, ali vi slobodno održavajte tu motivaciju koliko god retardirana bila, ako ništa drugo, slatko je, možda nekom bude i inspiracija, ako bože moj uspete, da l' ćete dobiti pičke to već ne znam.

Politički korektan izraz koji žene koriste kada prekorevaju lika koga muvaju ili žele da nateraju da stane na ludi kamen, a da ne ispadnu psihopate. Kasnije se zamenjuje mnogo slikovitijim opisima.

Neki svet, nešto. Pa još njen. Ženska prisvojna zamenica dodaje neku flafičastu notu. Ili je možda senzualnu? Nebitno. To je neko ogromno mesto koje ne mora nužno da postoji. Možda je hologram, imaju i te neke teorije. Možda ima granice odakle se posle nastavlja nešto peto. Verovatno ima sto dimenzija. ALI, to je njeva vaseljena. Relativno sve je moguće. Ili je sve relativno? Nebitno. Vasiona je njena, pa šta bude biće. Tako to obično ide. Poneki spoljni uticaj ipak dopre do te vaseljene. Na žalost, ne može se čovek potpuno izolovati. Na žalost. A možda ima i stvarno toliko uporno smornih ljudi koji pokušavaju nekako da se uvuk u taj svet, da ih nekako i prihvatite. Društveni smarači. Samo bi da se socijalizuju. Šta ćeš ti tu, smaraču? Dobro, ajde, uđi, kad si već tu. Ali igra i dalje ide po mojim pravilima. Dobro ajde, ne mora baš uvek. Uglavnom. Dobro, ponekad. Samo ti ostani tu iako te mrzim, naravno.

Magična reč. Tri sloga koja rešavaju sve. Tehnički sporazum, energetski sporazum, vojni sporazum, sporazum za dilovanje kajmaka, sve je to kul, sve je to sjajno i sve to tera prosečnog srbendu da klima glavom pun strahopoštovanja. Spooooooraaaaaaazum! Baš tako. Sa kratkim ''u'' na kraju. Prosto odiše nekim minulim vremenima kada smo bili normalna država... Dobro, normalna država za naše standarde. Tu negde se milozvučno širi i nekakav osećaj (demokratske) pripadnosti ostalom normalnom svetu. Sporazum je kul! Sporazumevanje će nas spasiti, obući, nahraniti i menjati pelene našoj deci. Sporazum ftw!

Kada treba da se sporazumevate, navodno treba da budete smireni, staloženi i da vešto iznoseći argumente sklopite što bolji dogovor.

Ne znam kakva je to mađija koja izaziva da svi, kojima je dokurčilo sve, spas vide u čuvanju ovih pufnastih, sporih, glasnih biljojeda koji su na granici retardiranosti. Ultimativna neostvarena pretnja jadnika koji više ne može da sluša o velikomučeniku Andreju, ne može peti put da polaže statiku ili (uspešno) smuva ribu koju muva tri godine. Zato su tu te ovce. I ta neka planina. I neki pašnjak na kome će iste pasti, a koje će dotični morati da brani od vukova, proverava na antraks i posle šiša i šta sve ne. Nemam pojma šta sve tu mora da radi, ni ja ih još nisam čuvao. Verovatno ni taj isti nema pojma kolika je to petljancija. Ali čuvanje ovaca je neka sigurna luka svakog gradskog deteta. Poslednji trzaj protiv sistema. Naravno neuspešan. Ali ipak, opcija uvek postoji, jer samostalno isključiti komp i televizor pa onda spaliti redakciju Blica i Kurira zahteva hrabrosti koju prosečna srbenda ima samo na internetu. Zato, sve je kul, trpeću ja još malo, a kad mi stvaaaaarno dokurči, odoh da čuvam ovce. Ali stvarno.

Čujete priče o farmaceutskoj mafiji? Oni likovi sa fensi kravatama koji su prodali dušu đavolu kako bi im pomogao da prodaju lek sa jednom izmenjenom supstitucionom grupom deset puta skuplje? To je ona sekta, o kojoj svi znaju samo da se okupljaju u ogromnim korporacijama, prekrštaju ruke u a la Vučić stilu i viču ''IIIIVIIIIIL''. Ultimativno zlo.
Naravno, tu je uvek i superheroj koji se bori protiv ovakvih grozota čovečanstva. To je njeno visočanstvo alternativna medicina! Agenti alternativne medicine ne nose kravate, obučeni su kao svaki prosečan čovek, nisu uštogljeni, imaju mio pogled i ono najbitnije- ili izgledaju prejebeno ili su zdravi kao prosečan dvadesetogodišnjak. To sve naravno bez plastične hirurgije i drugih IIIIVIL korporativnih izuma.
Da li je zaista tako? Naravno da jeste, sve tako, crno-belo! Bar tako kaže internet. I ''Treće oko''.
Realno, to su sve ista korporativna govna, koja bi samo da zarade na tuđoj nesreći.

Ne! Stani! Odmah tu stani, prijatelju, ako 'oćeš da ostaneš srećan.
Makar do pubertetske, adolescentske, postadolescentske ili krize srednjih ili posle srednjih godina. U principu do neke krize.
Želiš bolji auto, da proputuješ malo više od Srbije, da naučiš nešto novo, da budeš na boljoj poziciji... Ništa ti to ne valja, ortak. Ništa!
Kad uđeš u taj začarani krug želje za usavršavanjem, nikad ti neće bit' dosta. E, mogao bih malo da popravim svoj odnos sa komšijom, mogao bih malo da probam da izgledam bolje, mogao bih ovo, mogao bih ono i tako radiš i trošiš se da bi na kraju skontao da ti to ništa ne valja, jer, jebiga, evolucija nas tera da budemo stalno nezadovoljni, naročito kada stigneš do onog čuvenog: ''Teo bi ja, ali ne mogu''. Sad od karme zavisi kada će ti to biti servirano, kad napuniš 20 ili pedeset. Podjednako je zajebano.
Zato, samo sedi, kada osetiš potrebu da treba malo da ideš u napred sa životom, upregni svaku preostalu vijugu u mozgu i ostani na fotelji ili lezi da spavaš. Kada baš ne možeš da izdržiš, stavi neki buntovan status ili sliku na profil, napiši šaljivu defku na Vukajliji i ZAUSTAVI SE TU. Prošetaj kera, odigraj neki roul plej pa tamo spasi svet, zaustavi se sa ispunjavanjem očekivanja drugih kod dece i bole te kurac. I bukvalno i mentalno.

Uvek bilo i biće. Na matematici će ti prvo videti da li je rešenje dobro, pa tek onda kako si do njega došao. Da li si skratio tri reda jer nisi uspeo da prepišeš, ili si se znojio više od sata da bi pošteno ispitao funkciju.
Hoće ljudi da vide da si uspešan, da si ostavio traga, a onda posle da vide da li si to odradio kako treba.
Dok si još u procesu razvoja, naročito ako to ide postepeno dok pratiš sva pravila, niko od starijih nije tu da ti kaže: ''E, super, samo tako nastavi'', već: ''E, klinac, vi š'o sam kupijo novu mašinu za sudove''.
Posle klincu dokurči, jer hoće i on tu jebenu mašinu za sudove, pa reši da malo ubrza postupak, i naravno se zajebe.

Blagoslov od Boga koji te sprečava da ne pošandrcaš, flipneš, skreneš, dobiješ besplatnu košulju i kako se još sve to kaže. Ima ih raznih, od onih pravih za ljude koji imaju luksuz da imaju prostor veći od prosečnog stana od 60 kvadrata, do onih imaginarnih po nekim tamo Japanima, gde ljudi i u kući sede jedni drugima na glavi. Nije ni čudo što je tamo u trendu meditacija.
Neko ode da čuva ovce, neko postane uticajan tviteraš, a neko se umoduje. Sve zarad opšteg dobra.
Zato pustite ljude da malo budu sami, makar u glavi, ako već nemaju hobi. Ne želite da uđu u trajni Nikolas Kejdž mod.

Miran, staložen i jebački ton osobe koja je ubedila sve na lestvici da ona treba da bude na vrhu. Ton pravog vođe. Međutim, kako je izgleda skoro komplet društvo još negde posle osnivanja prvih većih zajednica zaboravilo da skrene levo kod Albukerkija, današnje figure koje se smatraju autoritetima su sve, samo ne to, pa moraju da pribegavaju drugačijim metodama kako bi se održali na vrhu i smirili strasti onih na nižoj lestvici.

Najiritantniji vid misja u igrama. Obično ti utrape nekog totalno nesposobnog lika koji ne ume da se stara o sebi, da se skloni od pucnjave, ima malo života i nikakav oklop. I tvoj ''jedini'' cilj je da se brineš da ta debilčina nekako preživi do sledećeg čekpointa.
Isto se dešava u stvarnom životu kada ti utrape specijalnog rođaka, maminog i tatinog princa koji nume ni da veže pertle. I treba sa njim da odigraš survajvl misiju od dva-tri sata.
Zato ljudi, lemajte svoju decu čim primetite da postaju nesposobni, jer će možda baš oni nekom drugom zagorčavati život na nekoliko sati, ili, ne dao bog nikom, neko će se zaljubiti u njih. Decenijska eskort misija. To je tek horor.

Tako neka viša sila ili kako se to već zove, život valjda, krene da te ubaci u neki film koji je namenio za tebe. Često niskobudžetski i bez kul specijalnih efekata. Pa se ti posle sam snalazi kako znaš i umeš. Sad tu se umešaju i korežiseri, tipa roditelja, bližih i daljih rođaka, najbližih prijatelja koji nekako misle da najbolje znaju kako ti tu treba da se ponašaš i koliko loše da glumiš u raznim situacijama. I tako ide to režiranje, a mi, što smo tu, jebiga pratimo instrukcije. Mora nekako da se zaradi za leba. Ili bar da ti kažu da si osoba za primer. To je jako bitna stvar.
Ali tebe boli uvo, to što ti je život namenio ''Klovnove ubice iz svemira'', ne znači da ti ne možeš da zamišljaš da si u ''Začaranoj Eli''. I ko zna, ako se budeš dovoljno trudio, možda i se i taj život nekako smiluje, pa ti preda palicu da sam sebi sve sjebeš onako kako si planirao nekada davno.
Tipa, plot tvist, nakon venčanja ubiješ princa, smestiš sve nekom sumnjivom reptilu sa britanskim naglaskom (ionako su oni predviđeni da budu negativci) i postaneš kraljica.

Ali, otom potom, prvo treba zaraditi pravo za sopstveni scenario.

Prostim jezikom rečeno zašto neki ljudi malo više umiru od nekih stvari. Umireš? Pa šta? Umirem i ja. Od povišenog holesterola. Ali nas sa povišenim holesterolom ima dve milijarde, a vas ni za jedan veći grad. I još ne biste da plaćate da vas lečimo. Kako ja da zaradim pare na vašem umiranju? Ma ajte, molim vas. Ja nisam osnovao kompaniju da bih bio human, već da zaradim koju paru. Ionako bi trebalo da je posao države da plaća istraživanja za neprofitabilne bolesti. Država duradi nešto! Nakon što se i svaka sekretarica vrati sa drugog godišnjeg odmora u Dubaiju, naravno. A vi umirite, šta da vam radimo, poslaćemo vam tople reči podrške i po koju molitvu (molitva ide na vrlo povoljan kredit).

Lik koji apsolutno nigde ne pripada. Od svega je prisvojio po nešto, ali ništa od toga nije sasvim dovoljno da bi se smatrao delom neke grupe ljudi. Od tate nasledio ljubav prema prirodnim naukama tek toliko da je upoznat sa većinom fenomena, sa bratom ponekad pogleda neke od najpoznatijih enim serija, malo ima ljubavi prema metalikama i dugim kosama u genima, a oblači se sporcki. Prija mu kežual stil na plus trideset bez lanaca. Jebiga. Opšt je kao miks Politikonig Zabavnika i opšteg smera gimnazije zajedno. Slagalica bi se otimala za njega.
Zato luta tako sam svetom, bez mnogo nekih realnih prijatelja, kao i Frankenštajn, pardon Frankenštajnovo čudovište, očekujući da mu ipak neko padne sa neba. E pa ne može kolega, moraš da se trudiš! Jebiga, i čudovište je pripretilo kreatoru da mu napravi mladu, ako ništa drugo, probaj i ti nešto. Nakalemi to znanje, specijalizuj se.