Bez patnje nema igre (zabave). Mnostvo ljudi propusta najbolje trenutke u zivotu bojeci se posledica. Ovo izgovara junak koji ce cak i prst da uvrne zarad blazenog cilja.

Ucitelj zivota, revolucionar ljudskih shvatanja. Menja svet svojim dolaskom, osiromasuje ga svojim odlaskom. Ceka se godinama, stolecima, ceka se od kada je sveta i veka, a kada dodje, postaje jasno da se cekanje isplatilo.

Kada ti riba na koju se lozis posalje poruku aj se smuvamo, a ti nemas kredita. Ona se naljuti, jer misli da si je ispalio i isprica drugaricama kako si pickica.

Onaj drugi

Iskrcavas se iz kapisle, sve ti je novo i strano, plasis se neopisivo, ali prepustas se instinktu i napokon dobijas ono sto si cekao - duboki udah. Oci ti suze, pluca ti se cepaju od bola, nisi navikao na planetu zemlju, svoj novi dom. Pitas se gde ti je porodica, sta sada, kuda? Oni su vec tu. Cekaju te. Smeskaju ti se. Vesele se. Tvoj tata trci po kisi 5 km do sledeceg vozila, ulazi, ugleda svoje roditelje, te iskusne putnike koji mrze sve sto kuca u ritmu vremena, klekne onako mokar i pocepan i suzno kaze:"Dosao je... Moj sin je dosao!!!" I konacno i ti ulazis u taj autobus. Tu je tvoja porodica, ljubav, prijatelji, svi oni koje ces ikada upoznati. Saznajes gde vodi, sta se desava oko tebe. Istrazujes, shvatas. Slusas o svojim saputnicima, kako su neki uspeli da izadju iz autobusa na kratko i iscupaju poneki list, ogrebu neki kontejner, ili ostave otisak stopala u blatu. Saznajes ko je sve zasluzan sto sada ides autobusom, a ne peske. Cudno ti je sto sedis pozadi, pa vremenom prelazis na prednja sedista. Vozac kaze da svako ima svoju stanicu. Postajes svestan koliko ti je lepo, druzis se, ucis, uzivas. Zelis da se putovanje nikad ne zavrsi. Lose stvari ostavljas na sedistu iza, lepe prebacujes napred. Kada si pozadi, hoces napred, kada si na sredini zelis da tu i ostanes, ali ti nezaustavljivo hrlis dalje, na kraju sedas na prednje sediste. Pored tebe je torta sa 65 svecica. Sada vapis da odes nazad. Da vratis vreme. Da budes ponovo... Mlad... Pogledas na sat i po prvi put u svom zivotu... Mrzis... Dolazi tvoja stanica. Saberes se, setis se gde si ustvari posao. Setis se prvog poljupca, tako malog, a tako velikog. Setis se prvog odlaska u zatvor sa najboljim drugom. Setis se kako telo ume da gori, da zudi godinama, a posle splasne u sekundi. Setis se hiljada pijanih noci, hiljada gluposti, osmeha, suza. Setis se noci kada si zaprosio zenu svog zivota pred tri stotine ljudi. Setis se njenog placnog "da". Setis se trenutka kada je tvoj sin dosao i seo na zadnje sediste. Tvoje putavanje u jednom pravcu je gotovo. Setis se kako si u cetvrtom razredu imao uvek isti zakljucak, tako stereotipan da se ljudima gadi. Onda se okreces ka autobusu koji nastavlja dalje i ipak izgovoris:"To se ne moze opisati, to morate doziveti". Drago ti je sto si putovao, postojao, voleo i bio voljen. Ne znam... Neki to neopisivo putovanje u sigurnu smrt zovu... Zivot.

Ima posebno mesto u paklu, posto su Srbi poseban narod jelte... To je onaj kotao iz kojeg nema napolje, ko i proviri malo preko ivice, dobije nadu i krene da izlazi, biva uhvacen za noge i vracen na dno. Dobro je sto Srbenda ni tad ne odustaje, samo sto mu je sada sladje da vuce one koji su na ivici, mamicu im njihovu, nego da ponovo pokusa da pobegne.

to je ona najteza, razmisljas danima sta da definises, da bi na kraju napisao glupost sa zeljom da dobije 10000 plusica...