Izolacija je nekome majka a nekome maćeha. Meni je bila jeftina kurva sa Tajlanda koja ti uz leden Mojito usisava stopalo srednje noge poput vakuma kakve samo u crnom bespuću svemira možete da nađete.
Ljudi zarobljeni u stanovima i kućama polako ali sigurno gube razum i treba im nešto da im skrene misli sa stranputice kojom su krenuli. Tu nastupam ja, sitni diler kome su životne kockice napokon bacile te dvije jebene šestice. Ako do kraja ove pandemije prodam sve sa šteka možda i mene bog pogleda da napokon zaradim kintu za neku skupu drogu, od ove propadam sve više iz dana u dan. Sve ide po planu drogu prodajem preko 5G servisa za dilanje, mušterije su zadovoljne a džep postaje malen za silni kapital koji se sliva.
Nedelja jutro veliki Hrišćanski praznik, odlučio sam da danas ne valjam ništa, ustao zakuvao kašiku dopa da srknem dok mi kafa provri kada se začula dobro poznata melodija na telefonu bila je to Usplahirena Srna, sladak djevojčurak sa izrazitim apetitom za spid u bukake.
javljam se čestitam joj praznik tradicionalim pozdravom i u šalji govorim kako bi se rado potucao da nismo u jebenom zatvoru.
Uzvratila je tradicionalnim pozdravom zaželjela sve najbolje i briznula u plač...
Reče mi da su brat i ona ostali bez supstanci i da brat teško diše te da se boji da će biti prekasno ako bude čekala do utorka da se dileri otvore. Takođe mi reče da pare nisu problem tata im je ostavio dobar džeparac da u sreći proslave blagdane dok on klincima po Africi prodaje štapiće sa karcinomom pluća.
Slušajući taj umiljati glas u kome je odzvanjala tuga i zabrinutost popustio sam uprkos jakom neodobravanju svoje podsvijesti te odlučio da prekršim policijski čas i pomognem ovoj porodici da i oni osjete čari najveće radosti.
Spakovao sam peticu u gaće navukao masku i ubacio par sličica esida da ukrasimo jaja kada dođem.
Dan je bio sunčan ali ulice sablasno prazne, kretao sam se tražeći zaklon iza stogodišnjih platana kojih je na sreću bilo mnogo u ovom dijelu grada.
Nakon dvadesetak minuta taktičkog izbjegavanja patrola bio sam na ulazu zgrade Srna je čekala i u očima joj se nakon dugo vremena pojavila sreća. Blistala je poput najčistijeg kristala met amfetamina a ja sam duboko u sebi znao da sam uradio pravu stvar.
nakon brzinskog pozdrava pozvala me u stan da operemo ruke pa a se možemo pozdraviti kako tradicija nalaže.
Ulazim tamo me dočekuje brat koji polako gubi dah i nema snage da ustane da me dočeka kako bi domaćin u našim krajevima trebao.
Nakon dvadesetak sekundi pranja ruku vadim DS iz gaća razvlačim tri debele krmače i sjedam za astal, braco je prvi povukao i nakon nekoliko sekundi moglo se vidjeti da se već osjeća bolje.
Kada smo svi vidjeli da je najgore prošlo izgrlili smo se čestitali praznik i uzeli po jaje da se polupamo, a nakon svih običaja koje smo ispoštovali odlučio sam da ovu divnu porodicu počastim sličicama što su svi sa oduševljenjem prihvatili.
Stavili smo ih na jezik sačekali da se otope i počeli da se šalimo, sve se činilo divno....
Nekih pola sata nakon sličice Srni zazvoni telefon, javila se progovorila par riječi a onda se skamenila.
Dok je odlagala telefon na sto rekla je bratu da se tata ranije vratio da mora da ju zaključa u podrum a da mene pokuša izvesti iz zgrade dok nije prekasno.
Stajao sam pogubljen ne shvatajući šta se tačno dešava, da li je sličica počela da radi ili je sve jebena realnost, a onda se začula strašna buka.
Na ulaznim vratima stajao je muškarac sportske građe, na sebi je imao vojničku potkošulju sa tragovima krvi, a oko vrata ogrlicu od ljudskih osušenih penisa.
Gledao me svojim krvavim očima dok mu je pjena išla na usta izgovarajući kroz zube: ..Pomaže bog ja sam Slaviša ko si ti propalice i šta radiš pokraj moje dece?"

Ostao sam ukopan ne znajući da li je ovo početak tripa ili kraj mog života.

Malo urbaniji naziv za život

Mučeničko traženje razloga za sunovrat omiljenog nam sajta i Kaizenova reakcija na iste.

Ako 'oćeš leba bez motike, kuću izdržavaj iglom.

Onomatopeja Breginog vojnog roka.

Agresivni peder na mdmi.

Sve djeluje normalno kao i kada obični ljudi sjede na svojim mopedima, jedina razlika je u tome da je Šomi cigan sa mopedom kao i bez njega.

Plivanje za Bogojavljenskim krstom.

Ima ih na svakom koraku, na granama porodičnog stabla, u parkićima, vrtićima i svim mogućim mjestima na kojima si ikada popio pivo ili zavario buksnu.
Obično ti zapadnu za oko dok nevino igraju lastiš ili češljaju Kineske kopije barbika koje izgledaju kao da imaju šmajsnaest metastaza karcinoma na grliću plastične maternice.
Vremenom barbike izgube i to malo plastične kose koju je neka njena vršnjakinja iz Kine nestručno pozabadala u plastičnu smjesu koja asocira na ljudsku glavu, guma za lastiš se preradi u prve ručno izrađene tange a ti izvališ da si matora skotina i da si uz gajbu piva dočekao još jednu generaciju napucanih klinki koje su parkiće i ostala mjesta za igranku zamjenile VIP ložom u lokalnoj diskoteci ili udobnim kožnim sjedištima u automobilu novopečenog ratnog profitera koji najviše voli da teško zarađeni keš investira u silikonski podmladak.
Gledaš ih krajičkom oka dok se pijane i urađene vraćaju sa cijelovečernje jebačine i shvataš da ti sve te scene djeluju kao neki sjebani dežavu.
Onda se sjetiš odakle ti sve to izgleda poznato ispiješ poslednji gutljaj piva i zaputiš se do obližnje birtije.
Tamo te čeka lokalna udaraljka, samohrana majka petoro djece koja radi kod gazda Miće na dnevnicu, koja iako nema blage veze o ugostiteljstvu može odjednom da puši tri do pet kurčeva. Bar takve glasnie kruže kada se lokalni đilkoši hvale svojim zavodničkim poduhvatima.
Sjedaš za šank naručuješ pivo i promuklim poderanim glasom govoriš cjenjenoj radnici:
- Jebeš ga stara izgleda da ćeš i ti uskoro u penziju, bolje traži nekog paćenika da se udaješ što prije, evo sada sam vidio čopor potencijalinih naslednica kako se prevrću ispred ulaza zgrade prva koja rodi dolazi kod Mićka da te mijenja.

Radili su sklekove,
ja sam pio lekove
i voleo Puškina.

Kao juče sećam se,
jedne male iz petog be.

Gajio sam nadu,
al ode za kanadu
i tamo se udade.

Udade se trudna, jer je bila bludna
sa crncem se jebala.

Sad klozete čisti
ninašta ne liči
baš mnogo je propala.

Sad' bi nazad da se vrati
al' zasraše hrvati i juga se sjebala.

Kuće više nema,
oluja se sprema
rodbina joj poklana.

Skoro svaka riba u periodu od 12 do 17 godina.
Dok joj divljaju hormoni fura majice sa anarhijama, dijeli flajku piva sa beskućnikom u parku, drlindža kliću na postere Sida, Kobejna i ostalih pokojinih buntovnika...
Onda joj majka priroda podari solidne četvorke i čvrstu zaobljenu guzu i kada zahvaljujući tim atributima otkrije da je džin tonik u noćnom klubu besplatan i da postoje muškarci koji imaju toliko para da mogu da te izvedu i na večeru u fensi restoran brže bolje prodaje izglancane martinke mlađoj buntovnici koja još nije dobila opremu za klabing, uskače u korzet staje na štikle od 15-20 cm te kreće u misiju pronalaska debelog gasterbajtera koji je spreman da joj udovoljava do kraja života.

Pravoslavni Irac zarobljen u tijelu metalca transvestita koji se u slobodno vrijeme puca pajdom i sektaškom kuretinom.

Aco siso baš kao što Bora Đorđević ne oprašta djecu ni ja ne mogu da oprostim srednjak koji si mi pokazao na onoj svirci.
PUŠI GA SISO DROGERSKA!

Osnove kućnog odgoja i kulture bez koje nijedno ljudsko biće ne može očekivati da postane neko i nešto u ostatku svog života.

Djevojčurak koji je dobio prvu menstruaciju te laganim ali sigurnim koracima ide u svijet seksualne zrelosti.
Jednom riječju ćaletova princeza je propišala first blood.

Kokain čistunac , nešto nesvakidašnje a opet isto bilo gdje na planeti.
Kao što su boje benetona boje koje ujedinjuju i u Albaniji i u Ruandi tako je i kvalitatan koks belosvetski završavao ga ti od Šarića ili Eskobara lično.

Silovati ribu sa pola doze hloroforma.

Bosanska verzija pajrat beja.

Overdoz ekserima.

Opet si sjebao sve i misliš da te ni sam Gospod Bog više ne može izvući iz govana, i baš u tom momentu neopisivog očaja stvar se popravlja sama od sebe. Opet si se izvukao kroz iglene uši, opet je sve došlo na svoje mijesto. Pališ pljugu ljubiš ju šmekerski u čelo dok se i dalje previja od bolova na uho joj šapućeš sve ono što je željela da čuje još od kada ste se mrtvi pijani pojebali u poljskom wc-u na branju kukuruza kod njenog dede...
*Vidiš draga da anal nije toliko loš, vidiš da se pokazalo kao dobro.
Hajde sada po one vlažne maramice neću da mi ova sjemenka od paprike proklija ovde sunce ti jebem krvavo.*

Ćao, ja sam Pera. Živim sa majkom i naizgled sam običan muškarac. Običan u svakom pogledu, osim u jednoj stvari. Uzbuđuju me inteligente žene. Nije mi bitno da li je zgodna, slatka, ružna ili ne znam ni ja šta bitno je da je pametna. E sada to ne bi bilo ništa strašno da ja nemam jedan problem, a problem je u tome kako da priđem takvim ženama. Jer koliko god da me lože postoji jedna sitnica koja svakoj zapinje za oko i remeti taj magični trenutak u kom bi mogli biti jedno i spoznati pravu i istinsku strast i ljubav kakvu ja osjetim kada god vidim ženu takve vrste.
Nego da se ja malo vratim na početak ove moje opsesije i probam da vam objasnim kako je sve počelo. Rođen sam u selu nadomak velikog grada u normalnoj seoskoj porodici. Nismo bili pretjerano bogati ali nikada nije ni falilo. Otac je bio vojno lice i radio je u tom velikom gradu gdje na kraju dobio i stan pa smo se i mi preselili u taj urbani kokošinjac. Bilo je to na raspustu prije početka mog srednjoškolskog obrazovanja, pa sam to ljeto provodio u upoznavanju grada i otkrivanju čari koje nudi.
Još od malih nogu želja mi je bila da upišem dobru školu, završim fakultet i postanem neko i nešto, i eto me stojim u ulici velikog grada i gledam kako san polako ali sigurno postaje java. Upisao sam gimnaziju i ostatak ljeta proveo čitajući i spemajući podlogu za tu veliku školu jer kao što znate seoski učitelj ne uči kao gradski pa je valjalo popuniti rupe.
Napokon je počela i srednja škola, na startu sam se uklopio i put ka cilju je lagano krenuo. Svaka školska godina bila je sve bolja i bolja, stanje u kući idilično a završni razred čekam kao glavni favorit za učenika generacije. Favorit je opravdao svoju ulogu i gimnazijalski dani su gotovi vrijeme je da se sprema za fakultet i da se prolazi kroz cilj koji sam zacrtao još kao mali klinac sa sela.
Upravo te godine mijenja se sve i život me šamarčinom budi iz sna koji je trajao skoro pet godina. Planovi za fakultet se stavljaju u drugi plan, otac ne dozvoljava da sramotim njega i njegovo časno oficirsko ime te me šalje na služanje vojnog roka.
Nesretan ali bez želje da grizem ruku koja me hrani pristajem i lagano se spremam da postanem muškarac i zreo građanin društva. Fakultet može da sačeka dvije godine taman da odmorim od silnih knjiga. U kasarni dobijam lokaciju za služenje i u trusnom kamionu krećemo da učimo braniti našu domovinu.
Vojska kao vojska sve je isto kao što je ćale pričao, ne pomaže ni činjenica da je oficir jebu me kao i čobana koji se iksićima potpisao na ličnoj. Trpim i gutam sva iživljavanja i brojim dane do kraja nestrpljiv da se vratim u civilizaciju i nastavim tamo gde sam stao prije godinu dana.
Taman sam pomislio da je gotovo, preguraću još par dana i idem kući ali jebena sudbina opet pronašla način da se poigra sa mojim životom. Šalju nas u Bosnu, kažu da su nas za ovo spremali ali da nisu ni sanjali da će ovako brzo da se desi. Počinje jebeni rat i svoje školavanje nastavljam na prvim linijama fronta pucajući na dojučerašnje drugove, silujući dojučerašnje drugarice...
Jebi se sudbino nisi mogla bolje od ovoga, i dalje sam živ pregurao sam sva sranja.
I dalje volim obrazovanje iako sam izgubio sve šanse da završim fakultet. Stojim pored gimnazije u šinjelu pokojnoga oca i čekam da upoznam onu pravu. Zvonilo je za kraj nastave zauzimam poziciju u haustoru i čekam. Izlazi još jedna usamljena intelektualka. Srce mi ubrzano lupa i počinjem da gubim kontrolu, pada mi neki mrak na oči i više se ničeg ne sjećam.
Sutradan se budim u stanici. Komandir koji je inače kućni prijatelj pokojnog ćaleta a i kućni prijatelj keve otkako je ćale umro stoji i ponavlja mi priču koju slušam kada god se nađem ovde.
"Dođavola Pero zapamti da ti je ovo poslednji put da te vadim iz govana, sutra ćeš tako naletiti i na moju ćerku gade jedan bolesni. Goni mi se s' očiju dok se nisam predomislio!!!"

Gledam ga tupo bez namjere da mu kažem bilo šta, kada već zna da šta god mi urade ja ostajem isti. Nisam ja kriv što intelektualke idu u gimnaziju i što nemaju ni osamnaest godina. A nisu ni one krive da se razumijemo.
Jednostavno ljudi moji dragi ima nešto u inteligentim ženama što me strašno loži.
Mora da je neispunjen dječački san u pitanju, a možda sam samo još jedan manijak ko će ga više znati?