Buraz
Узречица која то није. Бураз стоји изнад узречица и изнад ријечи, изнад нагласака и националних припадности, боја, хода, сисе, брата, кошмара, јарана, чове, браћале, разбукса, мејта, дјуда.
У Сплиту си.
- Е брате браћори, може ватра?
Добијаш упаљач, али преко курца.
У Сплиту си.
- Е бураз, може ватра?
Може, гдје не може, одакле си, добар ти тај шешир, Тина, дођи чучни пуши овом момку.
Бураз је зачин говора, наушница од пера егзотичне птице која уљепшава њену оштру, наизглед заувијек зањихану страствену појаву.
Уз бураза дохакаш у буџаке које је психологија давно одбацила.
- Е извини бураз, питање једно: како да напустим овај лавиринт?
- Изволи нацрт, и поздрави породицу.
- Ох... кеј, хвала.
Kanje Vest
Уњаоке Вест, Сњанике Вест, Прокељ Вест, Њање Вест један је од најнеобичнијих облика живота данас. Он је, наводно, репер, с тим да би се многи који први пут чују глас тог нечега могли заклети да је у питању загорена тепсија естрадно-материјалистичког покрета.
Да је град, био би Бијељина.
Да је пјесма, био би ''Everything I do, I do it for you...''
Да је слаткиш, со био би он.
Лик и дјело његово појављују се некад онда када је музички канал MTV доживљавао смјену генерација у загради пропаст, како у редовима своје фирме тако и у ономе што почиње давати публици: у вјечну славу, под јаблане и тла, послаше они тада термине за (данас) мало комерцијалнију али опет добру причу, спотове стваране креативношћу и духом а не ловом, једног Тупака и једног Бигија и доведоше изрешетаног 50Centa који је имао барем причу деликвентног малољетника иза себе. И он је, ајде, био добар, али га поједностављени облици живота нису могли схватити. Тада естрадно небо обећане земље рађа нову звијезду до чије сржи ће сви моћи да допру - прасак се дешава, сви су под прашином и једва дишу, одјекују бубњеви, тишина пристиже и мук... из камена извире ручица чиста кao Уна, на прстима златно прстење стокаратно, наруквица од платине, мајица тек из погона и преко ње сакао, бунда од панде, ''армирани џинс'' патике, кравата, уредно подшишана брадица и извини ме читаоче на секунд: да ли Ти ово личи на човјека који прича о сивилу и тежини животних окова? И мени.
Биги је тражио курве и кокаин.
Тупак је тражио сврху.
Њљбљуц Вест тражи да му руке вежеш за леђа и табане копривама жариш да му.
Ипак, није његова кривица што је постао славан и што има базен са погледом на сваки град који замисли и то одувијек, јер (је одрастао на меду и куповном млијеку и једноставно брате зашто се ниси почео бавити сликарством, скејтом или нечим мање опасним. Није свако за умјетност и није умјетност за свакога, побогу! него, да не скрећем са теме,) мама му је адвокатица ала!, ћале исто нека озбиљна чивија у друштву и он постаде репер!
Репом се баве они који су пропатили или они који би горили за исконску патњу - да је барем приближно тако краткотрајна као ватра, - као Москри локо пајдоман лимунтус у педеруши! Нешто ми шапће да су Бљутавог у младости тлачили сви колективно и подједнако па због тога он крену тамо гдје и стиже - негдје далеко од досега њиховог њуха, у свој замак, иза што више редова што више чувара и што више капија, под изговором да је у браку са Ким Кардашијан за коју цијели Савјет Критичара Порнографије једногласно тврди да се лоше секса.
Ако ништа, Кање, знамо каква ти је жена у кревету.
Надам се да сте се и у њему нашли.
Definicija napisana za Mizantrophy II
Ljudi koji stavljaju tri tačke poslije svake rečenice...
Hodajuće suze... Suze nesretnice... Suze koje plaču... I plaču...
Plaču tiho... Da ne probude brata... On je prva smjena... I suze... one znaju, znaju, ne pitaj ih kako, znaju da nikada, da jednostavno nikada, nikada neće biti bolje... I ako bude, opet neće... Neće biti bolje...
Dobila sam posao... Danas... Zašto baš danas?... Danas je utorak, a svakog utorka, bude taj utorak... Utorkom je pričao sa mnom... Slao mi je pisma... Posao je dobar, ali utorak... I plata mi je dobra, ali nije me briga... I dali su mi kola... Službena i nova... Da imam, kažu... Sigurno smjeraju nešto... Šta im je?... Nisam ja od juče... Znam ja više nego što oni misle... Prošla sam mnogo toga... Svak' je probao da me uništi... Ali vidiš, ostala sam jaka... Jaka... Jaka sam... Njihova dobrota mi smrdi... Jer svi koji su bili dobri prema meni... nestajali su... ali vraćali su se!... Ali po svoje stvari... A ja sam ostala... Jaka...
Žbaha
Kada kreneš sa čitanjem ove definicije, prvo jednom naglas izgovori riječ žbaha. Zvuči gadno, jel da?
Žbaha je djevojka kojoj smrdi iz usta. Svašta će ljudi izmisliti, između ostalog i žvake, čak će izmisliti i jeftine žvake, i žvake u paketima. Razmišljaće o tebi kao svom kupcu, da ih imaš više uz sebe, da eto, ne gledaš krivljenje lica svog sagovornika dok pričaš nešto sa njim.
Žbaha je urnebesna, vuče na debelu i ne zna ukombinovati boje. Ja se žbahe bojim, i bježaću od nje kad god uhvatim priliku.
Eto sinoć ja i moja boginja, moja drugarica čije ime neću reći zbog toga što bi se Jelena naljutila na mene kad bi saznala da je spominjem na Vukajliji, odemo na predstavu pozorišnog tipa. Predstava je bila preeeedobra, jedino jedna scena za koju smo se dogovorili da ćemo im zamjeriti kad se sjetimo te predstave je ta kada Hasanaginica umire - umire prenaglo, i Hasan - aga zajedno sa ostatkom škvadre to uopšte ne doživljava. Kao umrla je, sretan joj dženet i to je to.
Sjedimo tako poslije predstave i pričamo o predstavi, i ja tu primjetim da sam se već momački zacugao. Šta ću boli me kurac, imam para, to što njima trebam platiti knjige nije bitno, bitno je da ih imam, pa odlučimo da ne idemo odmah kući nego da skršimo i moje i njene pare i pare njene sestre iz Vinkovaca koja studira ekonomiju u Osjeku. Kaže da ne voli ekonomiju, i da preko ljeta radi na moru. Pametno, rekoh.
Napio sam se burazeru, kao livada sam bio nekada kada sam krenuo kući. I, eto ti njih: četiri žbahe. Pa ja njega znam, reče jedna, glavna žbaha među žbahama. Ponudile su me da pođem zajedno sa njima u njihovu sobu u domu, jer one tamo nastavljaju sa cuganjem. Umoran sam, kažem im, a i bus bih trebao uhvatiti, nije mi baš nešto stalo do smrzavanja, iako volim snijeg i ne libim se da to napišem.
Ne znam sada tačno kako je došlo do toga da ja stojim naslonjen na gepek nekog automobila, sivog, ili možda prljavog pa zbog toga sivog, i da privlačim glavnu žbahu ka sebi sa namjerom da je poljubim. Otkud mi ta ideja, stvarno ne znam. Ustvari znam, bio sam pijan kao tikva. I jebote, poljubim je tu na foru, i znaš kad ne znam, žao mi je te djevojke i vazduha koji ona truje, žao mi je svega u šta žbaha dune. Prepao sam se, eto proljeća mi, prepao sam se i krenuo sam bježati od nje. Stavio sam ruke u džepove jakne i bježao sam. Gospodin. Kroz maglu sam mogao čuti kako me ona doziva, mislim da je vazduh postajao zelen jer smrad ima takvu boju, čuo sam i Orbit kako nju doziva.
Bježao sam od zla. Gadio sam se samom sebi. Ja sam pogan čovjek. Ja sam prevario svoju djevojku sa žbahom koja ima ružne nokte i masnu kosu. Bježao sam od sebe, bježao sam i bilo je klizavo, pao je prvi snijeg, a nisam posebno dobar hodač a kamoli trčač po snijegu, i sapleo sam se o ležećeg policajca i pao sam preko njega. Da li je ovo realno, pa pao sam preko ležećeg policajca, zapitao sam se dok sam sjedio na dupetu... dok mi je mirisalo iz usta, seljanko jedna pogana!
Pjesma koja te pogađa
To je ona pjesma koju voliš od malena ili si je upoznao nekad kad ti je bilo veoma uau pa si je zapamtio i kad god je puste ti se sjetiš tog exkstra pazi kaktus trenutka i budeš veseo i razdragan, toliko veseo da prosto mamiš uzdahe.
Baš sinoć eto prolazim pored Zimzograda i iz onog šatora kroz moje lijevo uho prostruja staro dobro: Ena je divna žena Ena dobro zna da takvi dani svrše zgužvama i ja podignem obje ruke u vazduh i krenem da mlataram tim nekim rukama i neš vjerovati baš tada pored mene prolaze djevojke neke koje uvježbano horski izustiše jedno milo: Ćaaaooo! na šta sam im uzvratio čednim vađenjem svog ogromnog kurca iz špilje pa sam ih brzopoteznim ali preciznim udarcem odalamio i svih pet popadaše na pločnike Trga Krajine.
Vani je bilo prohladno, vlažnost vazduha ispod prosječnih 1024 milibara, borovi trljaju dlanove i traže rukavice po unutrašnjim džepovima kaputa iz Modiane, a one nepomično leže na tlu, po obodima usana uhvatio se led magičan jer na usnama imale su sjaj, oh kakav apstraktan led, sreća pa bake tada spavaju i nije imao ko da ih opomene da ustanu, inače bi preživjele i stigle bi na voz za Zagreb koji se negdje nakon granice transformiše u vlak.
Jebeš Zagreb zimi, parkovi su im tada pusti i bez lista drveće žudno čeka mart i proljeće.
Obični ljudi
Они који немају нешто што ти имаш. Или нису имали нешто што си ти имао.
Не стварно, жао ми је вас обичних људи, па се ти сада запиташ: Зашто?
Ево зашто. Улазим у бус прије једно мјесец дана, и прва ствар коју одувијек радим када уђем у бус је да нађем слободно мјесто. Ништа чудно, то сви раде. Нађем мјесто, сједнем и осјетим неку тупу бол у дупету. Трзнем дупетом лијево - десно, ништа, не пролази. Заузмем књишки сједећи став и бол одлепрша у ваздух.
Није то ништа, помислих, пластичне су столице, поставе су скоро па дрвене. Ружно и брзо сам сјео и због тога ме је забољело.
Позавршававши обавезе по граду, посветио сам се шетњи ка најближој станици. Цигара, упаљач, жар. Први дим се не увлачи у себе - тако добијаш рак.
Круг од дима.
Бус.
И опет иста сцена. Иста бол, исто мјесто, све исто. Хоће то када онако ружно сједнеш.
Кућа.
Улазим у собу, сједам на фотељу. Опет. Па добро, мајка му стара, шта је ово?
Бол.
Фотеља не да је удобна него оно, али ни то не помаже. Шташ, идем на кревет, узећу лап и проблем ријешен. Забод на нету, филм. Пуна пепељара.
Хватање сна.
Буђење.
Протегао сам се у лежећем положају, смакео јорган у лијеву страну и сјео на кревет.
Бол.
Ништа, тртична кост ме боли, нема друге. Јебем ти сједишта у бусу.
Данас ћу лежати, проћи ће, не може трајати заувијек.
Лежање на леђима прошло је комотно, разноразни сајти друштво ми правише и утом дође ноћ. Заспао сам, за дивно чудо, након једва четврт сата превртања по кревету. Ех, то превртање по кревету, како је то величанствена ствар. Закључио сам то сутрадан, када сам се пробудио и када се нисам могао преврнути на десну страну, да смакнем јорган у страну и да устанем лагано, већ сам се, богами, фино напатио.
Боли, али проћи ће, не може трајати заувијек. Трпи.
Ходање је, такође, ишло све теже и теже. Тај бол у дупету - за који сам сумњао да долази из тртичне кости што се се касније испоставити као лоша претпоставка - није ми дозвољавао да се позабавим било чиме сем лежањем на леђима или на трбуху.
Дан. Гледам у плафон и, маму му јебем, заболи ме. Поставим јастучић испод дупета - ништа.
Преостаје ми једино лежање потрбушке.
Наредног јутра одгмизао сам до амбуланте. Докторица ми је рекла да свучем панталоне а са њима и гаће, и да легнем на бок. Обнажен постах са негодовањем, али и са чврстим и јасним ставом - да тако мора. Бијели мантил ми је саопштио вијест: живио сам у заблуди - није тртична кост сине, имаш чир на дупету.
Људи, не знам. Кренуло је тако наивно, тако тихо, а сада ме сатире, сада једва лежим на стомаку. Је-два!
Након седам дана кљукања антибиотика, чир се угасио, бол се повукла, и ја сам схватио да сам јебени цар - да могу да ходам! Скакутао сам попут Црвенкапице по пољима, ширио љубав, грлио вјетар - ногама, сједао сам на све могуће равне и неравне површине, на све барске столице...
Ја могу да ходам, могу да сједим... могу да... могу да лежим!!!
И ту негдје, када сам сјахао са метле, постаје ми жао обичних људи - људи који нису проходали са 22 године, јер та доза среће, та еуфорија, тај бол ког више нема... екстази.
Žičara
Dečko izrazito debele djevojke.
-BORKO DODAJ MI RUKU, VIDI KOLIKO MALO MI FALI!
-Neću, nauči sama prelaziti preko praga lifta.
Politonija
Uzmeš monotoniju, okreneš je za 180° i dobiješ politoniju. Spremanje laganičević a ima zgodan ukus.
-Mišu, šta radiš?
-Usmjeravam zrake sunca ka vinovoj lozi.
-Kako?
-Meditacijom i konopcem.
-Otkad ti meditiraš?
-Od danas. Samouk.
-Meni dosadno.
-Možeš li mi samo dodati papagajke, druga ladica odozdo. I da, raskidamo. Poz.
Teretana na otvorenom
Svako zatamljeno staklo u kojem se može vidjeti odraz tvog tijela, ako uzmemo u obzir da je ogledalo najbitnija sprava u teretani.
Većina batica ne preza da se samom sebi dokaže jednim natezanjem bicepsa dok žuri na autobusku stanicu po novu turu steroida iz Rumunije.
Puštanje vode u toku kenjanja
Petlja koju posjeduju dobri drugari. Krasi ih solidarnost, kolegijalnost, uvijek gledaju korak ispred sebe.
Ovaj stil kenjaža dobro dođe i njima, jer ne moraju da udišu vlastiti smrad. Tebe iznenadi, jer ti očekuješ da ćeš upasti u vece sa majicom preko nosa zbog smrada koji je zavladao prostorijom.
Bojiš se. Ne prestaješ da razmišljaš o tom govnetu koje je u tebi danima. Prisjećaš se Darvina, teorije evolucije. ''Sigurno se u meni stvorio neki novi život, novi svijet.'' Čekaš. Čekaš da završi drug koji je poslednji put spustio dasku od WC šolje prije 10 dana. Bojiš se opet, jer si ti sledeći. Stvarajući sliku odvratne životinje za koju misliš da ti titra po probavnom traktu, ne uspjevaš čuti puštanje vode na svakih minut dva. Otvaraju se vrata. Tvoja mašta radi svoje, već vidiš zeleni dim. Ruka ti još nije otpala, ali zato konopac na vodokotliću gori.
Teleći jezik
Jezik bez riječi koji se najlakše i najbrže uči. Nije ti potreban nikakav kurs za njega, ni teve da ga učiš k'o engleski na primjer, ni primorana selidba u drugu državu i isforsirano hvatanje njihovih riječi.
Potrebna ti je situacija ili osoba koja će te fascinirati, u koju ćeš da bleneš, muk, tajac, praznina u tvojoj glavi.
-Prebrutalan pogled sa nekog objekta ili na neki objekat
-Za žene komad odjeće
-Za muškarce komad bez odjeće
-Pitanja na pismenom ispitu
-Sreća kad izbjegneš saobraćajnu nesreću
Brzinsko uskakanje u vodu
Paravan na dizanje kurca negdje na plaži, zahvaljujući mašti koja proradi svaki put kad kraj tebe prođe prekvalitetna pizda.
Gradske priče
Izvanredan spoj seoskog besposličarskog momenta - trenutka odmora, u kojem oni piju kafice i ubijaju vrijeme pričajući (čitaj: izmišljajući) raznorazne priče o svojim komšijama - i mase ljudi, koja im je, logično, hrana za nastavak priče.
Ko još sluša gradske priče? Jaka stvar - kažu samo individue koje se okrenu za tim pričama, pa udahnu prašinu koja se za njima diže.
Psi laju, meni pdo na vrata dovoze.
Jaka leđa
Dobra veza, koja se ogleda u bogatstvu, jakim poznanstvima i čvrstim prijateljstvima tvojih roditelja, rodbine, kumova ili možda prijatelja.
-Pao Stevica sa Kastela, sjebao par pršljenova, ali sreća pa ima jaka leđa, ćale mu hirurg pa je odma' došao na red.
Konobarska cigareta
On nju zapali, povuče dva dima, napravi jedan krug, utom nailazi mušterija, naručuje kafu i čašu vode, cigareta gori, pepeo se tovi, konsa se vrati do šanka, posluži mušteriju, povuče dim, zapiše narudžbu, uzme truleks, obriše šank, cigareta usamljena, niko je ne jebe ni dva posto, njen vlasnik baca truleks u sudoper i povlači poslednji dim.
Nekvalitetno iskorištena roba.
Shvatam ja tvoje navike
krčmarice moja mila, ali, da li bi orna bila
da se malo aktivnije s njim pozabaviš
da bude k'o iz grila.
Crno zlato
Način oslovljavanja svoje ljepše polovine, toliko harizmatične osobe, divne duše, ćerke vlasnika naftnih bušotina.
Probio sam onu svoju, sad je moje crno zlato.