Uglavnom najzeleniji deo svakog grada u Srbiji, pluća grada. Pešaci i povremeni vozači mogu preko polusrušenih ograda da vide izuzetno bujnu faunu, od korovskih trava do mladog drveća, a polako se obnavlja i populacija divljih životinja. U industrijskim zonama se tokom cele godine može naići na veliki broj rekreativaca, pa čak i profesionalnih sportista, zbog izuzetno čistog vazduha i male frekfencije saobraćaja.

Interesantno je napomenuti da su se za vreme socijalizma u industrijskim zonama nalazile fabrike koje su zapošljavale i po više hiljada radnika. Tada je u urbanom planiranju često postavljana zelena zona između stambenih naselja i ovih zona (što iz današnje perspektive izgleda sumanuto). Međutim, sa dolaskom demokratije je ova retrogradna praksa napuštena

U poslednjih dvadeset godina, jako popularna fraza u neodemokratskoj retorici, posebno oko izbora. Izvorno se ova fraza odnosila na osobe koje ne pripadaju konstitutivnom narodu (ili narodima), ali se u zadnje vreme značenje proširilo, pa su polako dodavani invalidi, homoseksualci, deca, žene, penzioneri, mladi... Zapravo, opšta je tendencija da se svi osim radno sposobnih muškaraca od 30 do 50 godina, heteroseksualnog opredeljenja koji pripadaju matičnom narodu svrstaju u neku od manjinskih grupa, što znači da bi ne-manjinske populacije ostalo oko 15%, to jest da bi većina bila u manjini. Možda ovo nekome zvuči paradoksalno, ali sociolozi su sve to lepo objasnili i poduprli teorijom.
Takođe je popularna ideja da većinsko stanovništvo treba da se brine o manjinskom, to jest da 15% populacije treba da se brine o osamdeset-peto-procentnoj manjini. Nekada davno je bila popularna drugačija ideja - da treba svima dati ista prava i pomagati zapošljavanje svih ljudi, bez obzira na (ne)pripadnost manjinskim grupama, kako bi mogli da se brinu sami o sebi. Međutim, u neodemokratskoj teoriji se ovakve ideje smatraju fašističkim.

U celom svetu je terorizam postao popularna razbibriga i sve cesce se desava da teroristi uzmu određeni broj nevinih prolaznika kao taoce, zbog ostvarivanja raznih ciljeva. Postoji mnogo pristupa resavanju ovog problema, ali se prema metodama i rezultatu mogu grubo odvojiti četiri tipa.

1) Americki pristup: uprkos popularnoj ondašnjoj krilatici "nema pregovora sa teroristima", Amerikanci uvek pregovaraju sve dok teroristi ne popizde i pobiju sve taoce. Onda specijalci pobiju teroriste.

2) Evropski pristup: evropske socijalne demokratije takođe pregovaraju, a za razliku od Amerikanaca, policajci i teroristi se na kraju pomire i odu zajedno na pivo

3) Ruski pristup: od trenutka kada izbije kriza, Rusi u roku od dva sata imaju na licu mesta tim komandosa. Komandosi zatim upadaju u zauzeti objekat i vrlo efikasno ubijaju sve u njemu - i taoce i teroriste.

4) Srpski pristup: posle pola sata, SAJ je na licu mesta. Akcija je u ruskom stilu, samo sto je rezultat zarobljeni teroristi i slobodni taoci. Posle toga, teroristi se šalju sudu na procesuiranje i posle 10 godina procesa bivaju oslobođeni zbog nedostatka dokaza. U zavisnosti od aktuelne vlasti, može im biti isplaćena nadoknada zbog narušenog ugleda i pretrpljenog duševnog bola.

Ako vas zanima koji je kineski pristup, onda ne poznajete situaciju na terenu. Naime, za razliku od gorepomenutih država, Kina je još uvek uređena i civilizovana zemlja i ovakve svinjarije se prosto ne dešavaju.

Koncept koji je doživeo povratak pre stotinak godina, pošto je prethodno izumro početkom nove ere. Odličan primer je Singapur koji ima 4 miliona stanovnika koji svi žive u jednom jedinom gradu - Singapuru. Normalno, u gradu nema poljoprivrede, ali se to nadoknađuje moćnim bankarskim sektorom, ogromnom međunarodnom lukom, snažnom prerađivačkom industrijom, ribarenjem...

Po ugledu na Singapur, mudre glave pokušavaju da na ovim prostorima naprave još jednu modernu grad-državu - Srbija/Beograd. Naime, sve stanovništvo se postepeno već 50 godina preseljava iz cele Srbije/Jugoslavije u Beograd, pri čemu se napuštaju polja i poljoprivreda. Jedini problem je što, za razliku od Singapura, more nemamo, industriju smo zatvorili, a bankarski sektor pruža usluge samo domaćem (uglavnom nezaposlenom) stanovništvu. Kruže glasine da je veliki broj vodećih svetskih ekonomista izrazito zainteresovan da vidi da li ovakva koncepcija može da uspe.