Retoričko pitanje u kojem se krije krajnje madafakerska spuštalica čiji je jedini smisao podjebancija bez represalija, a zna da ide dotle da "žrtvi" sjebe dan. Vid zajebancije koji je preporučljiv samo sa ljudima koje dobro znate.
- Au bratiću al sam je zašrafio, ma ima da drži tabla sto godina. Treba satnicu da mi dignu koji sam profi bre!
-I? Šta se čeka? Aplauz? Daj sledeću tablu majke ti i ne seri. Ovim tempom nećemo završiti do nove godine.
Konstatacija izgovorena u čistom čuđenju na očito nerealnu priču sagovornika, a za koju dotični često i ne shvata da je u stvari posprdna.
- Nije sad njima jasno kako sam ja popio toliko. Mada meni nije prvi put da popijem dve flaše jegera i kartonče malih piva.
- Ma ne znam od čeg' si.
- Čućes ti sad. Digli se oni svi ....
Potajno se dogovarati, plotovati sa nekim iza nečijih leđa. Nekad u šali, često bezazleno, a ponekad gde ima dima bude i vatre.
- S kime se to ženo kezmiš? Slušam te kako se smejuljiš već pola sata.
- Ma sa nekim dečkom se zabavljam. Dopisujemo se malo i tako.
- I? Oće li jebati?
- Ko i ta tvoja.
- Ajde dolazi u krevet i gasi svetlo, sutra se rano ustaje.
- Ček prvo mašinu da upalim, sad je jeftina struja.
Percepcija maksimalnog dosega kaiša prilikom izbegavanja batina od roditelja.
- Šta bežiš okolo? Stani kad te ganjam, pizda ti materina što te rodila!
- Pa znam da ne možeš da me dokučiš od stola.
Cura krajnje mršavog izraza koja je nadimak dobila zbog sličnosti sa trkaćim kerom - hrtom. Krase je generalno anemičan izgled, gadljivo izražena rebra, iznurena faca od apstinencije od hrane, a ponekad (iako retko) i zavisnost od teže droge. Uglavnom misli da je super hot, a ustvari je fujna do bola.
- Nabacivala mi se Mima juče.
- Daj beži tebrić moj, pa ta cura je teška hrtulja.
- Samo thick for my dick, da se tako izrazim.
- Pa da.
Najčešće upotrebljivan izgovor starih ljudi na bilo koje sranje koje naprave. Pošto se za ostale stvari grade logikom stariji-pametniji, što nema veze sa realnošću, onda se s druge strane svojim godinama efektivno ograđuju od svih idiotluka koje počine.
- Pa što si se pentrao na tavan đede?
- Ah, ostarilo se moj sinko.
- Jok nije! Pa ove godine puniš 87.
- E mladosti moja, gdje odoše oni lijepi dani?
- Ajde lezi i smiri se. Sad će hitna da dođe da te pokupi. Sam bog zna šta si skršio od kostiju.
- Joj sve me boli. A htjeo sam malo slanine da omastim brk. Deder me do moje stolice prenesi. Ladan ovaj patos.
- Ma ne miči kljusino matora. Vidi ga. Aman čovječe lezi dolje.
- Aaaaa što me žigaju rebra.
- Miran budi.
- Ma ja sam stariji i pametniji. Kad kažem premjesti me tako i da bude.
- Ajde kad si zapeo.
- Jaooooooooo! Puštaj me dolje, šta me tegliš? Boli ko sam đavo!
Serije u kojima glavne glumačke role uglavnom popunjavaju duševno poremećene individue.
stoji na po ulice
- Kako da izađem na oči Mejrem? O Alahu dragi šta da se radi? Ne, ne, polako ću ja to saopštiti a i jutro je pametnije od večeri pa ću sačekati dok ne svane.
- Inšalah dijete, jel ti dobro?
- Bježi neno otale.
- Pričaš sam sa sobom sine moj. Oćeš da zovem nekoga? Gdje su tvoji?
- Aman ženo snimamo seriju jebo te pas ludi!
ili Vajber, leti telefon kroz šajber. Jer je toliko bitno da ostanemo u kontaktu sa ljudima oko nas. Oh, ti ljudi bez kojih se ne može na dnevnom nivou, dok skrolamo kroz kontakte u pozi francuskog kralja gejeva "Koga da danas obuhvatim svojim bitnim životom? O agonija životnih izbora!" Najzanimljivije je od svega da uređaj na kome najčešće koristimo viber ili sličnu zajebanciju zovemo telefon. Oh bože taj telefon pa ko još nekoga zove ili priča? Moram da pričam? Pa to je tako juče. Ti telefoni će mi doći glave. Nekako je uvek zanimljivije poslati poruku nego pričati s nekim. Ceo dan se dopisuješ i onda te neko nazove i najednom nemaš šta da mu kažeš. A kad treba nešto da kažeš onda pišeš.
- Što sam ja došao ovde? Da gledam kako ti pišeš na telefon?
- Na viberu sam.
- Pa što si me zvao na kafu onda?
- Da, da, evo sekund brate.
- Molim vas, smena mi završava. Ja bih da naplatim.
- Šta? A, to. E brate de reguliši slab sam nešto.
- Gospodin s kojim ste sedeli je otišao pre cirka tri sata, po mojoj slobodnoj proceni.
Prikaze iz kutije u očima starijih generacija.
- Stevo, đe ti je mali? Oćel nam pomoć da pokoljemo ove krmke?
- Joj, ne pominji mi ga.
- Što bolan?
- Čitav dan igra nekih bakača, krokodila i sranja.
- Ma igr'o bi ja njemu po leđima.
- Ma i to sam probao. Ništa ne pomaže. Samo te spodobe igra i sportsku prognozu ćera, presipa iz šupljeg u prazno. Počeo sam vatru ujutru tiketima potpaljivati.
Kožura na pohovanom batku.
Prijatelji koje, za razliku od drugih, možeš pustiti u kuću.
- Jel mi tvoja deca baš moraju pisati po zidu?
- Milane! Bojana! Polazite kući!
- De nek prvo okreče pre nego što krenu.
Defku piše, po sajtu luta,
autor stari, kroči si puta.
Ceo dan sedi, maknuo nije,
Lukavstvo veće neg' u lije.
Domišlja, smišlja, malo i kunja,
probudi se pa opet po sajtu cunja.
Proba da piše, ne ide, stane,
svrati do četa, pozdravi jarane.
Ništa ne kuca, nijedan redak,
kad nema ideje, baš je bedak.
Plus, minus, sad sve je stalo,
nečeg se seti, al' za malo.
Taj pojam ima, napisao već neko,
nije ni loše, al pero mu meko.
Ja bih to bolje, sad se već busa,
jedva se čuje, jer čipsi kusa.
Šušti mu kesa, dok misle lete,
ostario sam pravo, a juče dete.
Prođe mi mladost ispred ekrana,
postade sajt jedina hrana.
Dosta je šale, nije ovo ni bitno,
jer stanje je ozbiljno, krajnje hitno.
Od sutra idem u pohode nove,
samo još ovo da napišem ovde.