vojnička komanda, koja zapravo ni ne postoji, ali je stalno koriste nadrkani desetari. ostav znači ponovo/opet uraditi nešto što smo uradili, ali pomenuti drkadžija nije zadovoljan i uglavnom služi za jebanje u mozak...

to je devojka (ili više njih) koju je (navodno) jebo ortak dok je bio u selu ili na moru ili tako negde van grada... znači pun je priča kako je bio kazanova, samo što niko nikad nije video ni jednu njegovu ribu... zato mu je svaka neviđena...

užasno ružan i ne čitak rukopis... ČAK kad su tagovi u pitanju...

e to ti je ono peglanje odeće koje smo naučili u vojsci, a koje je ultra efikasno, jer peglu naravno nemamo...
znači, izgužvanu maju ili šulju (majcu ili košulju) lepo složiš (mada može samo i da se raširi) i staviš na krevet ili neku čvrstu površinu i preko odeće složeno ćebe i onda sedneš lepo na tu gomilu i možeš popušiš pljugu npr. sediš pljugu minuta. kad ustaneš i podigneš ćebe odeća ispeglana...

ne, to nije lik koji taguje, već ručno i veoma domišljato (da ne preterujem ako kažem genijalno) izrađena „naprava” kojom se taguje. kada sam ja počeo da se tagujem, sredinom '90ih, debeli flomasteri (poznatiji kao markeri) bili su ultra skupi i trebalo je dve i više nedelja odvajati od usta da bismo ih kupili. odvajali smo od para za prevoz i za užinu... prevoz je koštao tri kinte, a marker više od 250din. tada se neko dosetio da od starog i sjebanog zipo upaljača napravi tager tako što bi izvadio onu vatu iz njega i stavio drugu natopljenu mastilom. na taj način smo dobili originalan i vrlo jeftin marker za tagiranje koji je trebalo, s'vremena na vreme, dopunjavati... veliki trip ili gotivan flou bio je tagirati se na nekoj glatkoj površini. tagovi su bili do jaja odrađeni, pogotovo kad su ih pisali ljudi talentovani za crtanje i slikanje...

tag je ulični potpis i neka vrsta ličnog pečata autora.
tagovi su oni „čudni” natpisi po zidovima, koji su za većinu ljudi potpuno nerazumljivi. nisu obične žvrljotine već (pojedini) predstavljaju prava umetnička dela pogotovo ako su u više boja. u tom slučaju veoma podsećaju na manje grafite i, iako ih gradske vlasti i nadrkani penzosi ne vole ni u snu, tagovi i grafiti su prava urbana umetnost (urbanije od toga nema)...
inače, tagovi su nastali u americi pre više decenija (odprilike, ako se ne varam, kad i crnački pokret neke vrste urbane gerile „Black panters iliti Crni panteri”) i njima su se koristile bande obeležavajući svoju teritoriju ili da bi preneli neku poruku...
kod nas, trenutno najpoznatiji (široj masi, pogotovo klincima) tager i crtač grafita je gistro hip-hoper nidža bleja

znači, reč je o likovima iz kraja (ali to nisu „žuća, robi, šone” koji su kul) nego su to napaljeni klinci, koji su jaki samo kod keve u kujni... SVE PRIČE su im o kombinacijama, šemama raznim, likovima koji su u tzv. drumskim mafijama (koje su SAJ-evci hapsili), a koji su na prst u bulju sa pomenutima... imaju poternice za SVE i SVAŠTA (fale samo trostruka ubistva) i zato (obratite pažnju na OVO) ne izlaze iz kraja da ih murija ne cima i ne 'apsi... (pa prvo će u kraju da ih traže i to uz pomoć lokalne pevaljke i ima ih nađu na keca, samo da žele, tj. da su neki krimosi)...
sve u svemu, PREmnogo lokal-krimi buke, a nemaju ni šemu za vu u 2h ujutru...

ne, nije to ONAJ trenutak kad ti se sprema ultra mamojebna smrt pa ti sve prođe kroz glavu/pred očima... ne ...
to je jedan od onih(kako Milan Oklopdžić aka Mika Oklop u „CA blues” kaže, brajt moments...) svetlih trenutaka... samo, sa kapljicom(malom dozom) nekakve tuge/sete, možda i malko bedaka (onog propuštena-dobra-prilika bedaka)...
NEŠTO/NEKO te podseti na neki takav momenat i SVE, lavina emocija i asocijacija, kreće... i slike same piče dok si ti UKOČEN u tom deliću sekunde koji je za tebe jebena večnost... posle toga ili budeš u bedaku (tužan, jednostavnije rečeno) ili si u fazonu „de je taj pištolj/dop/most da se upucam/roknem/skočim”... sve u svemu, kad sad pogledam nije baš neki „bright moment”, ali meni bilo nekako lepo i znam da se to svima dešava iako budemo po malko tužnjikavi...

to je kad imaš pare, ali (iz nepoznatog razloga) nemaš gde da završiš...

(u ovom slučaju)
je situacija kada se sa nekom (potpuno) nepoznatom osobom skontate posle nekoliko minuta (jedva par razmenjenih rečenica). pomenuto kapiranje može se desiti i posle nekoliko susretnutih pogleda dve osobe, koje se (da budem precizan NIKADA, u njihovim do tadašnjim životima) NISU srele iako verovatno žive u istom kraju/naselju ili (što je čest slučaj) žive u istoj zgradi, pogotovo ako zgrada ima više od četiri sprata...

malo iliti veoma malo... izraz koristimo kada nekome BUKVALNO moramo da objasnimo koliko nam treba nečega ili koliko nam je vremena potrebno za nešto...

kratak vremenski period. vreme koje prođe dok... nešto...

stari, tada bio i dobar, naziv za eksere ili ekstazi tablete... još stariji (od kojeg je nastao ovaj) je naziv „ivovi” nastao od jednog od prvih kserova u BG-u tzv. IV ili EVA... a bio je i adam... kasnije, mnogo kasnije, došao je jedan koji se održao do danas... čuveni dupli micub (micubiši)

čuveni, ultra mamojebni, neprevaziđeni klub u BG-u devedesetih... tzv. „Industrija”... klub u kojem su, u sitne sate, padale kapljice sa plafona (kao kiša) od kondenzovane pare... i u kojem si mogao da radiš šta god si hteo, a da te ne gledaju kao čudaka... naravno, ovako smo je MI zvali, a bila je još poznata i kao znojara, šuljara... maaa...
ko zna ZNA!

u ovom slučaju znači čekati nekoga (isto što i udariti čekić ili čekićati)... može biti i čekati nekoga duuugooo...

čuveni uzvik koji izgovaramo posle još čuvenijeg „ko ga vipra taj ga lipa” koji je neko drugi uskliknuo...
iskustvo u višedecenijskom varenju je u pitanju...:)

ili: pa jebo te jel si ti normalan u pičku materinu...
a može i: brate jel ti dobro, nešto si mi pozeleneo i ubledeo...

fora je nastala kad smo svi u ekipi pročitali „Autostoperski vodič kroz galaksiju”... ko zna zna, a ko ne neka pročita...

mali džok... taman za jednu osobu. rolamo ga samo ako nema više vutre ili ako ne želimo da se prevarimo...

reč engleskog porekla, a koriste je uglavnom (verovatno i samo) novinari i označava glavni deo, tj. poentu neke priče, ali stavljenu na početak. znači, ne od tzv. kulina bana, nego odma pravo u centar. takođe, lid priče mora imati odgovore na pitanja KO, ŠTA, KAD, GDE, KAKO i ZAŠTO...
u slobodnom govoru koristimo ovaj izraz da na finjaka kažemo nekom da ne smara nego da pređe na stvar...

isključivo u vojsci-e to je znak da se NIKAKO, NI U KOM SLUČAJU ne treba dobrovoljno javiti za pomenuti. čim se nađe neki pametni desetar ili starešina sa ovim predlogom, a u potrazi je za dobrovoljcima, znajte da tu nema ničega specijalnog, niti opasnog, već je u pitanju neka potpuna glupost i cimanje...