Тешка челична кугла привезана на ланац окачен нам изнад главе, која нам досеже тачно до лица. Што јаче замахнемо њом на неког, небитно да ли због злобе, пакости или зависти, касније ће нам се вратити, али са утолико већом снагом и, наизглед, утолико изненадније.

Таласи који сe, када се одашиљу другима, нарочито непознатима и онима који тешко да нам могу узвратити истом мером, врате умножени увек онда када најмање очекујемо. Штета је што због скепсе све мање људи то покушава.

Оно што кажеш када се десило оно што си знао да ће се десити ако не кажеш да знаш да ће се десити.

Оно што човек добије када након вишегодишњег акања на друштвеним мрежама постане свестан да је јавно све оно што је уназад годинама радио и будалио, говорио и лупао, сва интересовања и жеље, сви филмови које је гледао, књиге које је прочитао, музика коју је слушао, све бивше и садашње везе, сав испијен алкохол и употребљене супстанце, сви контакти у животу које је имао док је био при здравом разуму и док је био мало даље од њега (основна, средња, факултет, фирме, насеље, екипе са фудбала и баскета, егзити, Гуче, теревенке, групњаци) и све то пропраћено сочним тагованим сликама.
Кад је све то Курти и Мурти, тренутном/потенцијалном шефу/ташти/свекрви, "независним консултантима из рачунарске сигурности" и још многим здравим и нездравим радозналцима постало доступно на неколико кликова.
Кад термини који описују изопачености "воајеризам" и "егзибиционизам" почну да описују нешто нормално, уобичајено, чак пожељно.
Кад с друге стране, "своје лично", "приватност", "интима" постају архаизами. Сувишан терет из прошлих времена. Непотребна обланда око голе реалности.
Заправо остаје само реална голотиња.
Ал супер је. Нашла сам контакте још из основне школе.