Anti Don Kihot bez Sančo Panse. Osoba koja ludim i glupim postupcima spasava živote nevinih.
Školski primer nekoga ko ima više sreće nego pameti i ostalih vrlina. Mada, on možda samo pasivnije učestvuje u vremenu i prostoru, a aktivnije u večnosti, to ti je kao što slikar vidi drugačije sliku od ostalih.
Zima. Mentolmen nosaše osrednju, ali neurednu bradu, crnu vunenu kapu nakrivo stavljenu i neku čudnu preveliku jaknu boje džakova za cement. Vozaše se noćnim gradskim prevozom kad uleteše na nekoj stanici četiri manijaka i počeše da biju i udaraju redom pesnicama, šamarima i čekićem za razbijanje stakla u slučaju opasnosti. Niko ni da pisne, ukakili se svi, niko da zove miliciju, vozač ćuti i trpi. Mentolmen bejaše u prednjem delu busa i gledaše ih kako se približavahu i zamišljaše kako vadi mač i u mešovitom stilu Obilić
Miloša i Brus Lija spasava srbstvo i pride hongkongštvo. Glavni manijak udari čoveka pored Mentolmena kojega pritom i malo odgurnu. Mentolmen onda odmah tupavo odsolira {van zamišljenog stila} i to tako da ga svi čuše- Šta se guraš, manijače jedan? Kad ono... tajac u busu, manijaci u neverici... I posle dve-tri sekunde neprijatne tišine kaza zamenik glavnog- Ma pusti ovog, vi'ž da je neki mentol... ; .: .. ፟፡፣᎐᎒፨።፠፤፟፟
Izbačeni iz ritma, manijaci se povukoše, pomeriše se metar ka srednjem izlazu, odjednom, omaleni glavni manijak, pokuša da udari Mentolmena čekićem po ruci i promaši ga. Izmeniše poglede. Mentolmen njega ugleda pogledom mladog narodnog pevača koji prvi put vidi razdroćkanu pijanu Britni Spirs, a manijak njega pogledom Roberta Bađa iz '94. kad je 'omašio jedanaesterac protiv Brazila. Onda manijaci odoše do vrata, arlauknuše, razbiše staklo i napustiše vozilo na prvoj stanici.
A sve ženske iz busa ne priđoše Mentolmenu i ne dadoše mu broj telefona. On ode da spava.
Najradosnija ocena na fakultetu iz sporednih, a teških predmeta. Samo čudom dostižni vrh vrhova iznikao iz totalno neorganizovane improvizacije. Posle desetke iz glavnog predmeta, najcenjenija moguća ocena. Ako je glavna desetka kao Vaskrs, sporedna, čudesna sedmica je kao Božić i Badnji dan. Jer ona omogućava ključnu stvar- prelazak preko Crvenog mora uslova za sledeću godinu bez pravljenja čamca uzaludnog truda dok te juri faraonova konjica sporednih, a teških ispita.
Nevreme. Približio se ispit iz psihologije muzike. Mene mrzi da učim. Dosadno štivo. Pokušavam da krojim turbo folk dok čitam lekcije.
"Na osnooovuu ova dva(!) paaaaraaameetaraa zaključiiivalo se ooo0OOO0oooo...(?) unutrašnjoooj struuktuuuurii siisteeeemaaaaaa!!!
To je bilo sve što sam naučio. Al' baš me briga. Uzmem kišobran i odem ja na ispit. Sednem u prvu klupu desno. Prvo pitanje po izboru. Kažem sebi- kretenu, da si bar naučio celu pesmu... Drugo pitanje pr.e...u.vna psihologija. Ne znam ni da ponovim. I tako, blejim na ispitu, nemam veze. Gledam pomalo i druge kako nešto pišu. Dosađujem se i zamišljam kojim čudom ću ikad položiti psihologiju. Pada kiša, a i ja sa njom. Ne znajući šta da radim sam sa sobom, odučan u nameri da se borim do kraja kad sam već bio lud i doš'o, padne mi napamet- aj' bar da pročitam spisak pitanja. Naravno, nikad čuo nizašta.
Kad ono, ugledam nešto! Merenje inteligencije! Uau, pa ja sam u srednjoj polagao test inteligencije! Čoveče, znam nešto. Ohrabren, nadahnut neočekivanom radošću, počnem sa krasnoglagoljivošću. Normalno, u tom trenutku prestane kiša.
''Merenje inteligencije je sistematski proces kojim se definiše koeficijent inteligencije koja se meri posebno utvrđenim testom inteligencije u vidu pismenog testa inteligencije sastavljenog od zbirke logičkih zadataka, odabranih i propisno ustanovljenih od strane stručnih lica i koji nemaju dodirnih tačaka sa obrazovanjem testirane osobe čije rezultate određuje takođe nadležno stručno lice ili više njih na osnovu uzročno-posledične veze između tačnosti odgovora i težine zadataka koji mogu varirati u stepenu problematike od lakših ka težim, obratno ili u kombinovanom kodu. Inteligencija može biti raznolika. Emocionalna, socijalna, politička, fudbalska, košarkaška, odbojkaška...''
I onda nabrojim na pola strane sve što mi padne napamet, dodam još pomalo nešto i otarasim se nekako prvog pitanja.
Drugo pitanje ona pr.e...u.vna psihologija koju ne mogu ni na uvce da skinem. Šaram olovkom po stolu i čekam čudo u zasedi. Kad ono koleginica iz prve klupe levo nešto reče profesorki, a profesorka njoj nešto šapnu otprilike - obratite koleginice pažnju na to kako muzičari procenjuju i kakva je veza između rada, talenta i uspeha. A ja kako sam šarao po klupi, samo se prešaltujem u gospodina Vuka Karadžića i počnem da beležim srpske narodne umotvorine.
Brate, pa imam koncept, brate! To kažem sam sebi u sebi i krenem u nezadrživ solo prodor.
Inače, za profesorku je važila caka da pale stručni izrazi. I setim se tad mog druga Uroša koji mi je prepričavao svoj pad iz sociologije.
Pita njega profan- kolega, šta je to konformizam?
A Uroš kaže- pa to jeee... kad uživamo u životu, kad gledamo da nam bude komforno, da ugodimo sebi...
Profa- kolega, to je egoizam, a šta je to konformizam?
-Aha, pa to je kad se zavalimo u fotelju sa društvom i uz pivo i kikiriki gledamo svetsko prvenstvo.
Profa- da se vidimo mi kolega ipak u septembru...
I kad mi je to drug isprič'o, pitam ga ja- pa dobro, šta ti je taj konformizam? A on mi kaže- to je kad se tvoje mišljenje uklapa u mišljenje većine. Ma to mi treba bre!
E sad! Setim se tog jedinog stručnog izraza koji znam i počnem pr.e...u.vnu psihološku rapsodiju.
'' U pr.e...u.vnoj psihologiji postoje dva parametra. Prvi je da muzičari procenjuju apsolutno antikonformistički! Njihovo mišljenje se nikad u istoriji muzike nije uklapalo u mišljenje većine što se ogleda u primerima genijalnih umetnika, ali i osobenjaka poput:
- Johana Sebastijana Baha, ćaleta dva'estoro dece,
- Volfganga Amadeusa Mocarta, neodoljivog zrelog derleta,
- Ludviga van Betovena, usamljenog gluvaća i nesvesnog džezera,
- Petra II Petrovića Njegoša (otkud on ovde???), najvećeg guslara i nenadmašnog majstora muzičkog aksioma,
- Johanesa Bramsa, uzaludno zaljubljenog srbskoidnog bradonje,
- Riharda Vagnera, ljubimca Fridrihovog i Adolfovog,
- Modesta Musorgskog, tipično neizlečivog ruskog boema,
- Đoakina Rosinija, ultra usisivača italijanske kuhinje,
- Dmitrija Šostakoviča, dobroćudnog komunjare,
- Kloda Debisija, (priča se) kvaziseksualnog manijaka,
- Arama Hačaturijana, Sinana Sakića među klasičarima,
- Stevana Hristića, za koga će se tek čuti i počuti,
- Arnolda Šemberga, ubice melodije i harmonije,
- Ljubice Marić, 'moja muzika i ja sada odlazimo odavde'...''
Pa nabrojim sve moguće kompozitore i njihove antikonformizme, pa se dočepam valcera, bluza, džeza, čarlstona, regtajma, roka, metalike, popa, repa, etna, narodnjaka, zabavnjaka, kantrija, fankija, brejk densa, latina, rejva, soula i vizantijskog pojanja.
Zatim se osvrnem i na drugi parametar, a to je da rad i talenat ne podrazumevaju uspeh iako su neophodni i da rad ne zavisi od talenta i uspeha, ali da talenat zavisi od rada, ali ne i od uspeha koji ipak zavisi od rada, ali i od talenta osim ako je uspeh relativna kategorija.
I na kraju šoovski konstatujem kako " Na osnooovuu ova dva(!) paaaaraaameetaraa zaključiiivalo se ooo0OOO0oooo...(?) unutrašnjoooj struuktuuuurii siisteeeemaaaaaa!!! ''
I dobijem s e d m i c u.
Dve najdugonogije utegnute crnke avioni na svadbi i tako nekom veselju ili provodu koje se ponašaju zajedno, isključivo i jedino samo tako i nikako drugačije. Naziv su dobile po slavnom centarskom tandemu San Antonio Sparsa- Dejvidu Robinsonu i Timu Dankanu.
Pajdžo: Krle, koju ćeš?
Krle: Ja četvorku.
Pajdžo: Važi, ja ću petaka.
()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()
Posle pet minuta.
Pajdžo: I?
Krle: Jbg... dok ja ovo, dok ja ono, prođe tri sekunde u reketu... a ti?
Pajdžo: Brate... zaletim se ja, kao sa' ću nešto na brzaka da pošaljem joj tipa po burek i zgrabim je za lopte i taman da polomim tablu od kucanja kad mi mačka zveknu bananu, brate naježio sam se.
-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:-:
Posle minut ćutanja
Krle: Ona mala... ona iz kraja... ona pričalica... ona je fina, ovako... vesela je, mislim...
Pajdžo: Da bre i ona čudna, blesava što radi neku geodeziju, nešto, ona...
Spomenik ropstva ostatka sveta.
Ateističko pobožno biće koje mislima povremeno osvetljava probijanje četvrte dimenzije sopstvene, natpρosečno fino vaspitane, obrazovane i κultuρne ličnosti. Ono stavlja tačku iza znaka pitanja jer je to pitanje elementarne tačke znaka ujedinjene dvostruke funkcije. Samim tim, sposobno je da bude u isto vreme na dva različita mesta, a da zadržava međuvremensku disonantnost i međuprostornu konsonantnost. Njegov spiralni kurikulum je ''lako ćemo''.
Gospodine Lajster, a zašto vi
mislite da sve galaksije "ne kruže oko nekog
centralnog tela"?.
Nadam se da ste čuli za
pojam "crna rupa", koja postoji u svakoj
galaksiji i sve se kreće upravo oko iste zbog
jake gravitacione sile koju ista poseduje.
Sve galaksije, trodimenzionalno u klasterima,
čine zanimljivu mapu i stvara se utisak da je svemir
uređen, iako stalno raste entropija sistema.
Habl nije "izmislio svoj zakon", jer to je
teleskop koji je lansiran u svemir, zbog
atmosferskih smetnji, koje postoje na našoj
planeti prilikom osmatranja svemira. Takozvani
"Doplerov efekat" ili crveni pomak koji
spominjete, nije "otkriven" ovim teleskopom, već
je to zakon koji je ranije dokazan teorijom
relativnosti. I na kraju, da se vratim vašoj
pretpostavci o svemiru u kojoj kažete ".. onda je
moguće da postoji neko biće koje ju je
stvorilo ..".
Zašto bi moralo da postoji "neko
biće", jer onda ste ponovo kod pitanja
singulariteta tog "bića"?.
Svemir je star oko 14
milijardi godina i to vase "biće" bi moralo da
bude malo starije, da bi napravilo isti, zar ne?.
Ima li ta vaša tvrdnja logike?.
Razmislite bez
emocija, pa ćete doći sami do zaključka.
Lep pozdrav, gospodine!.
/////////////////////////////////////////////////////////////////////////
Sport:
Ljajić: Patim što nisam u reprezentaciji, možda se vratim.
Svegalaksije: Pevaj Bože Pravde i želja će ti se ispuniti!.
Legendarna tanka čašica za rakiicu iz koje se najslađe pije i koja nema nigde da se kupi jer niko nema poslovnu viziju da napravi brend.
Nilek znači nimalo, nikako odnosno čak ni za lek.
Reč se koristi u narodnom jeziku na području Vrbe, Sirče, Čibukovca, Drakčića, Konareva, Roćevića, Dedevaca, Vitanovca, Tolišnice, Lopatnice, Gokčanice, Cvetaka, Obrve, Katrge, Goričana, Vrdila, Samaila, Ratine, Kovača kao i u ostalim ibarsko-moravskim selima poznatim po statistički najvećoj stopi gostoljubivosti u svetu i po istorijski najkvalitetnijim standardima proizvodnje kajmaka, šljivovice, proje, kačamaka, aivara, salčića i naravno, pečenja na ražnju na čelu sa bikom na ražnju kad u selo dođe vladika na slavu da krši kolač i d' obleće oko crkve.
- Radooojko prest'o da trpaa šećEra u kafi. DojAdilo mu, neće nilek d' okUsi.
- Ne... priiičaj???
- JedamAaa mu pop beše da sveti vodIcu i reče mu d' okAdi sobe, a on okAdi s obe!
- Ha, ha, ha! Naš buragaazer nilek ki ostAli narod!
Smišljateljica rečenica od devet redova koje niko ne razume, pa čak ni ona sama. Muzička kritičarka poznata po vehementno-gargantuanskom stilu pisanja.
- E, kako je bilo na koncertu?
- Zaista, taj monumentalni indiferentan kontrapunkt koji se neobavezno švrćkao po pupoljcima rastućeg tempa odisao je lascivno transcedentnom vijugavošću koja je prste perkusioniste u prostranstvima idiosinkratičnih konfabulacija mlazno nadimala kao velika interstelarna pumpetina duguljastih, ali istovremeno elastičnih i krutih baletsko-balonskih ritmatičnih esplicitno specijalnih koreografičnosti atrofiralih u rekonstrukciono-poemski relevantno isitnjen do prašine, prefinjeni picikato u violončelima koji je do visokobudžetne nirvane apsorbovao koncentrisanost belega repetativne identifikacije.
- Zorice... bis!
Objekat čije je gravitaciono polje toliko jako da nijedan oblik muškog pola ne može da se otisne od njih, uključujući i kvante predatore za koje se smatra da imaju najveću brzinu u prirodi. Opšta teorija relativnosti oči čornije opisuje kao mesto u kome je prostor-vreme beskonačno zakrivljeno.
