Period slavske večeri u kom je pred goste postavljen samo čačkalični program.
Rečnik / autori
LO
Lowlander
na Vukajliji od februar 2008.viđen 26. avg 2026.
51 definicija0 odabranih773 poena
Najčešći odgovor na pitanje "Zar se tako dočekuje... (ubaci po želji: brat/majka/žena/rođak diplomac/predsednik mesne zajednice)?"
Tražiš punjač pola dana. Isprevrćeš pregrade sa donjim vešom, ceniš da si ga jednom video obmotanog gaćama, ali nađeš samo pljosku sa klekovačom, iskorišćen kondom i 20 leva sa letovanja u Zlatnim Pjascima od pre pet-šest godina (za koje nisi ni znao da postoje, inače bi još tada i tamo kupio burence "kamenice" ili "šumenskog"). I iskopaš i jedan punjač, zaista, ali je on triput veći od tvog i ima neki trozubac, šta li, mesto iglice, plus na njemu stoji ime firme koja se godinama ne zove tako. Dalje, isprazniš kutiju sa kojekakvim kablovima i diskovima sa drajverima, razočaraš se jer ga ni tamo nema, a onda, u sav taj džumbus, kroz raritetne brojeve "Pan erotike" i "Stripoteke" bez korica, uleti keva, i postavi "ono" pitanje. Zajedljivost odgovora je neizostavna i neizbežna.
Nema dalje. Kada vam upute ovu rečenicu, znajte da ste preterali, šta god da je to što radite. Ona predstavlja izraz poslednjeg stadijuma finoće onoga ko ju je izrekao. Posle toga, u zavisnosti od vašeg uzrasta, slede ili batine, ili malo oštrija grdnja, ili odmazda (dok budete spavali - potapanje ruke u čašu ili crtanje hitlerskih brčića). A možda, kada se probudite, i ne zateknete džojstik ili diskove na mestu na kom ste ih ostavili.
- Sine...
- Molim, ćale?
- Izvini, možeš li da izađeš malo?
- Vidiš i sam da ne mogu. Zauzet sam. Pune mi ruke posla.
- Pa, jeste, to vidim... Nego, mama kaže da budete malo tiši...
- Ajde mi sad i ovo zabranite. Nisam ja kriv što je njoj lepo.
- Znam, sine... Ej, znaš kako ćemo - plati sad dami, pa neka ide kući, a ujutru nek opet dođe, ja ti dam pare. I sutra je dan. Noć je za spavanje.
Razbiti na sitne činioce. Od poezije načiniti prozu. Unerediti od batina, bukvalno. Pretvoriti jedno lice, ranije sasvim simpatično, skladnih i dopadljivih crta, u nemu kartu Mongolije.
Detalj iz života Aleksandra Sergejeviča Puškina:
- Gazda Sale, onaj Dantes Vam muva ženu!
- Nataliju moju? Je li? Daj mi der pištolj, Serjoža. Idi i kaži tom francuskom fegetu da hoću dvoboj, i poruči mu da dođe u Černaja Rečku sutra u pet popodne.
- Gazda Sale, niste vežbali nišan odavno. Cenite da možete da ga roknete?
- Čuj, "roknete". Kakav je to rečnik, Serjoža? Proziraću ga, videćeš. Kad ja završim s njim, ni baget neće moći da metne u kljun.
Akustični ansambl gerontološkog centra.
Jedini uslov koji, kao klinci, postavljamo nekome ko želi da koristi našu bojanku.
- Smem li da ti obojadišem ovog medveda?
- Pa, dobro, 'ajde, smeš.
- Hvala, znao sam ja da si ti super!
- Samo još nešto... Možeš da ga obojiš plavom bojom, narandžastom, ako hoćeš, da šrafiraš kružno ili dijagonalno, uzmi voštane bojice, ugljen, mastilo i guščije pero, koristi šta hoćeš, markere, karmin, krvlju svojom ga oboj, na volju ti - ali NEMOJ prelaziti liniju. Ili će ti majka plaćati narikače koliko sutra.
Mera predostrožnosti onih spremnijih na nekoj proveri znanja. Podiže se lako - pomeranjem ramena i nalakćenjem - a cilj joj je da zaštiti gradivo ispisano na papiru od nepoželjnih pogleda edukativnih grebatora.
Član Skupštine koji na pauzama sednice tuče samo "lav" pivo.
U nekim krajevima zemlje, dečiji oblik glagola "bojiti".
- Idemo, sine, spremaj se za vašar!
- Evo, sad ću... Samo još da obojadišem Sunđer Bobove pantalone.
- 'Ajde, kupiću ti još jednu bojanku, samo požuri.
- Ma, nema frke, kupiću sam, legla je plata juče.
Nekada davno, u vreme kad su zidaruše vladale svetom, dakle, pre korporativnog klanja konkurencije, u gajbi je bilo 23 "normalne" pivske flaše, i jedna anarhičnozelena, kontrolna, navodno. Mnogi su tvrdili da zelena boja propušta više svetlosti u sebe, i čini da pivo fermentira na nešto drukčiji način; neki su mogli da piju SAMO iz ove eko-flajke, dok su drugi pivo iz nje nazivali žabokrečinom. Ko je bio u pravu, ne smem da tvrdim, ali - nedostaje mi faktor iznenađenja kad vadim flaše iz špajzovske pomrčine.
Proces koji se odvija popodne nakon uspešno obavljenog diplomskog ispita, kada se, u prvom kafančetu do faksa, spira znanje stečeno u poslednjih nekoliko godina.
D: I, diplomac, kako se osećaš?
A: Pa... Ne mogu reći da sam ponovo rođen, ali je osećaj moćan, moram da priznam.
F: U to ime - živeli!
Z: 'Ajde, 'ajde, sveto kupanje! Malo Ganga u krigli, da spereš grehe!
Kada društvo, dan posle teške terevenke, zasedne u birc, pa svaki pojedinac, uz kafu, kiselu i napade glavobolje, izlaže događaje kojih se seća, a onda ih kolektivno postavljaju u hronološki red, ne bi li ustanovili tačan broj ljudi kojima se treba izviniti i barem približnu cifru za obnovu uništenog.
A: Dobro, kad sam poslednji put nosio naočare?
B: Pa, mislim da smo još u Burencetu bili... Definitivno pre no što je Zlatomir plesao oko STOP znaka pred Laninom kućom.
Z: U pravu je. Nisi imao cvikere kad sam ti bacio bokserice na lice.
D: Prošao sam pored Lanine kuće kad sam dolazio ovamo. Nije bilo nikakvog znaka. Samo tragovi gusenica.
F: Ovaj, da... Hteo sam baš da vam kažem... Taj znak je, znate, u mom kupatilu...
B: Gusenice, kažeš? Čekaj. Nemoguće... Nisam vozio ćaletov buldožer, zar ne?
A: Nisi ti. Filip je. Ti si platio Cigiću sa Železničke da ukrade ključeve od tvog ćaleta.
Z: Ljudi, Lana mi sad piše... Kaže da je, sasvim slučajno, u jednom trenutku pogledala kroz prozor sinoć. Ja sam tad već bio go, i pokušavao, kako kaže, da silujem lubenicu. Sve ostalo je usnimila.