Novonastala izreka radnka iz Srbije koji su radili u Rusiji.

Vojvođanski super bowl.

Смрдљиви штапићи чија би улога требала да буде неутралисање дуванског дима, а болна истина је та да дим цигарета много лепше смрди од њих.

Једини извор новчаних прихода, поред студентског кредита једног студента.

Реченица коју морамо признати, говоримо чак и када смо у највећим говнима, и кад не видимо излаз из њих.

Мото једне фине девојкe са Плавог моста. И објашњење како функционише трговина.

Кад радиш трећу смену и вратиш сат један час уназад.

Не мисли се на улични баскет. Мисли се на уличну тучу. Пичњаву, лемачење, пеглање, чибање, фајт, крљање и пичење.
Скоро сваки дан се може видети. Разлози су разноразни. Пре свега, безначајни.
Неки од разлога:
- Што си ме закачио раменом?
- Јел ти навијаш за Рад?
- Јел ти навијаш за Звезду?
- Јел ти навијаш за за Партизан?
- Јел ти навијаш за ФК Викторија Плзењ?
- Зашто си погледао моју девојку?
- Коме ти маму?

Затим следи део са претњама.
- Хоћеш пичку да ти полупам?
- Убићу све чедно у теби
- Пишаћеш крв
- Фасоваћеш
- Сакупљаће те комуналци ујутру.

И напокон долазимо до дела 1 на 1. Који наравно није 1 на 1. Свако доведе неколико другара, за сваки случај да ускоче ако се неко умеша. Међутим како то бива, испадне општа шорка где се не зна ко кога удара и шутира.
После туче 1 на 1, свако крене својим путем и смишља своју верзију приче како је добио шљиву.

Већина људи никада не би живела на селу. Брига око домаћинства и куће је превелик задатак за њих.
Но, кад би само знали шта се све дешава на селу. Не би имали исто мишљење.
Устанеш. Нема буке, нема галаме, само тишина и звук петлова.
Наравно, јутро на селу почиње уз једну црну без шећера и једну изувачу.
Одрадиш оно што имаш, одеш до продавнице, свратиш до каване успут и попричаш мало са људима који немају те бриге да ће се заглавити у саобраћају или шта ће јести на брзину. Дођеш кући, а за доручак баба исецкала мало шунке, домаћег сира, погачу и наравно као аператив још једна изувача.
Одеш на њиву, порадиш послове, вратиш се мало одмориш, гледаш телевизор, видиш да опет неки чича кења о поштењу док курва клима главом.
Угасиш телевизор. Доста ти је срања за један дан. Свратиш до комшије, питаш како су му деца. Јел су се снашла међ зидинама. Прича је иста. Ради се, учи се. Седнеш на клупу испод велике Липе и слушаш тишину и звук мира. Јако добро звучи.
Полако пада ноћ над селом. Опет се све умртвило. Тишина. Пуше се димњаци, суши се месо, а људи у биртији причају до ситних сати, уз нешто нарезано под 90 степени и једну домаћу, чисто да склизне кроз грло. Лежеш, упалиш телевизор. Опет срања. Убиства, силовања и саобраћајне несреће. Гасиш телевизор, склапаш очи и веома си срећан што ниси део те приче.

Устајеш. Једва отвараш очи а пре њих си отворио лап-топ или упалио комп.
Нет те зајебава, пиздиш јер жељно ишчекујеш да ти се дефиниција појави на насловној. Бациш неку дефку и надаш се најбољем, сви су у том тренутку небитни.
Пошто си почетник јебеш га или добијеш пар минуса на почетку или ти је одма обришу. Киван си на себе. Попиздео си. Јебеш све по списку моду који ти је обрисао дефку. Падаш у очај. Бациш неки постер, чисто да би видео мало плусева. За реакције немаш више инспирације. Дан пролази, пада ноћ. Лежеш у кревет, а идаље си под утиском обрисане дефке, која је по теби не за насловну, него да је емитују на тв-у у види огласне траке коју избацују када ћапе неког зликовца, који се ''крио на непознатој територији''. Лежеш, у стању си делиријума, и у дубокој хибернацији смислиш перфектну дефку, и једва чекаш сутрашњи термин за малу дозу радости.