Svet kroz prizmu šaltera studenste službe
Deseti krug pakla koji naseljavaju jadnici, demoni, Fejse i slične Goge Sekulić. Notorni smarači koji stalno imaju pitanja i podpitanja, na nekom nerazumljivom jeziku. Uzvišeni, njegovo visočanstvo, radnik službe na to može samo složiti facu "Koji endoplazmatični kurac?!". Ili jednostavno pozvati domara da mu drmne par šamara maljem u čelo.
Staklo koje razdvaja mučenike i svevišnjeg službenika, ustvari razdvaja dva sveta. Dve dimenzije. Tamo negde svet je ružno, odvratno i dosadno mesto za život. Pun bolida i isfrsutriranih manijaka, a posao normalnih sa ove strane stakla je da ih svaki dan gleda i sluša njihovo nabadanje neparnih slova azbuke.
Službenik: O evo ga još jedan pacijent. Šta je?!
Mučenik: Agadnsafamd uslov.
Službenik: A?
Mučenik: Jfjadasd pitao.
Službenik: Pazi momak, meni je stvarno žao što ti baba nije pravila uštipke kad si bio mali i što te je komšija silovao kad ti je pas traktorom pregazio njegovu ženu, ali mene to ne zanima.
Mučenik: AJKAJK! Hhghtgitg.
Službenik: Ma šta kažeš? Apokalipsa? Pojeftinilo ulje u maksiju?
Mučenik: Pklrbmgr kurac!
Službenik: Jeste, hladi mi se burek. Nikad nećeš odrasti mali dečače i boli me kurac. Pauza!
Pozivanje na domaće slavne ličnosti
Najveće opravdanje za sva nedaća, domaćih džabalebaroša, koji su poslednji put radili na času likovnog kada se pravio novogodišnji kolaž u trećem razredu kod široko raspamprčene uciteljce. Internet orijentisani borci za prava svesrpskih problema i nus pojava nastalih pokušajem priključenja nekoj tamo jevropi.
Vođeni parolama: "Mi imamo Svetog Savu, pušite nam kurca glavu!" ili "Nikola Tesla zlatnom viljuškom jeo, zapadnjak mi na kurac seo!". Svaka čast velikim ljudima poteklih iz ove zemlje na brdovitom Balkanu, gde se ceni samo sud sela, pa makar to značilo i da te ćale svaki dan lupa kurcem po sred čela. Treba ih poštovati, ali ne treba koristi u svrhu borbe protiv genetski modifikovane hrane ili kvaliteta uvoznog đubriva iz Zanzibara.
Pored izazivanja grobljanskih oscilacija poznatih pisaca i umetnika, isti ovi, pa, recimo poluljudi sa jedva razvijenim hipotalamusom, čiji se napredak može uporediti sa progresom izbacivanja korupcije iz Srbije, se vrlo često pozivaju i na "šta bi bilo, kad bi bilo", pre svega misleći na brojnost. "Da je Srba 200 miliona, videli bi vi!". Bi, kako se ubijamo međusobno vilama u oko i kačimo na lomacu umesto doručka.
x: Nama Englezi kažu da smo rasisti! Mamu im jebem ribom i krompirom u pičku!
y: Šta to nas boli uvo? Mogu da kažu i da heftamo lemure paraplegicare, zabole me. Nece to položiti Mehaniku 5.
x: Šta?! Jel znaju oni da je Tesla iz Srbije?! A?!
y: Mislim da ne, a i mislim da imaju hronican bol u kurcu zbog toga.
x: Ma bre, naše pismo je savršeno, kako je to Vuk Karadžic sredio! A oni?!
y: Zaista mi to neće smuvati alkoholisanu klinku na žurci štrebera u studentskom domu.
x: Sve to gleda Sveti Sava, nanu li im nataknem!
y: Sad si ih uplašio. Eno, svi se zaključali u podrume i čekaju da prode srpska apokalipsa.
x: Ali... Mileva Ajnštajn!
y: Gori si od njih.
x: Novak!
y: Znam gde je psihijatrijska ustanova. Da ti pozovem taksi?
x: Aco Pejovic!
y: Jeste. Bravo. Čeka te taksi dole.