Može biti reč, ali većinom je to sintagma ili prosta rečenica koja ima za cilj da zbuni sagovornika. Konfuzonimi su vrlo delotvorni u svakodnevnom razgovoru, cenjkanju na pijaci a samim tim i u političkim debatama.
- Ćao, Goran.
- Ćao, Ivana.
- Drago mi je, Jovana.
- Takođe, Dragane.
- Da pređemo na posao?
- Slažem se.
...nakon posla...
- Bilo mi je zadovoljstvo, Slavice.
- I meni, Đuro. Da pređemo na isplatu?
- Naravno, deset beše?
- Dvadeset.
- Pre posla ti reče des'!
- Ja rekoh, citiram "dvaDES'".
- Koristiš konfuzonime, prefrigana si ti Majo. (daje dvadeset)
- Kad sam kurva Mićo. (uzima i odlazi)
________________________________________
- Imate vodu, struju, krevet, samo kilometar i po do plaže, subotom pravimo palačinke.
- A cena?
- Prava sitnica, 35 evra nul-pansion.
- Može. A tople vode je l' ima?
- Da topla, vrlo hladna.
- Dogovoreno.
________________________________________
- Kako ne kontaš Ivice? Vi njih priznate, mi vama damo datum...
- Ma Ketrin, priznam kurac, ovi moji seljaci će da viču da sam izdajnik.
- Pa jebemu lebac Daki, koristi konfuzonim neki.
- I to što ka'eš.
Konferencija za novine:
"Posle vrlo plodnih razgovora u Briselu imam tu čast da vas obavestim da smo dobili datum."
Novinar: "A je l' ste priznali Kosovo?"
"Ne naravno, postigli smo znatan pomak u dijalogu sa prištinskim vlastima ali nikako nismo priznali državu Kosobo."
Nazad u Brisel:
- 'Ajde Ketrin, sređuj taj ulazak u EU!
- E moj Ivice, mnogo si ti naivan. Dobio si DATUM. Imaš sad datum, moš obrišeš dupe s njim. Asam ti ga šuknulaaa!
- Mrš, pacove ružni...
- Ružna ružna, al tvoja faca tužna Opaaa! Još jednom!
Najbrži način da zategnete kaiš.
Zvezdano sasvežđe koje vidite nakon što vam obdarena sagovornica raspizdi šamarčunu, shvativši da je uopšte ne slušate nego hipnotisano gledate u njene atribute.
PLJAAAS!
- D..Dragice? Pa što to?
- Pa rekao si da te zanima astronomija?
- Jesam, al' što šamar?
- Sve u edukacione svrhe, moj Božidare, sve za znanje.
Pitanje koje postavimo osobi, nakon što iznese neku jako glupu ili opštepoznatu ideju, činjenicu ili teoriju. Može da se koristi i kada se neko ponaša detinjasto.
- Kevo, aj baci na tiganj neke prženice gladan sam k'o Čanak.
- Ma pusti me Milane, perem, peglam, čistim ceo dan. Imaš 25 godina, valjda možeš sam sebi da ispržiš hleb umočen u jaja?
- Ne znam bre kevo, 'ajde molim te.
- Uffff... Hoću ako mi kažeš gde zeka pije vodice.
- Hahaha ma daj bre...
- (ozbilja faca)
- Kevo? Ozbiljna si?
- Gde, zeka, pije, vodice?
- (sagne glavu i pokaže prstom u dlan) Tu.
- Jaaaaooo! Znala sam da si u duši još uvek moj mali Miša, sa' će mama da napravi i prženice i luka da ti iseckam i idem do Rade da uzmem malo kokosa da ti napravim rafaelo kuglice. :cmok:
- (pognute glave odlazi u sobu)
Iskorišćen guz papir, milion dinara devedes'treće, fakultetska diploma i Kurir.
- Šta je bre ovo gazda?
- Dnevnica sinak.
- Ma koja dnevnica krf ti jebem, kakve si mi ovo papirčine dao? Akcije poljoprivrednog kombinata "Gola gora"? Ti mene zajebavaš?
- To ti je hartija od vrednosti, za pola godine ima da vredi milione, pazi šta ti kažem!
- U jeee... Mogu da kupim ja još toga?
- Stvarno? Zainteresovan si?
- (hvata ga za gušu) More davaj pare lebac ti raženi u dupe nabijem!
Sprava za pretvaranje želje za egzistencijalnom sigurnošću u opasnost po egzistenciju.
- Što prodaješ kola?
- Da me ne bi ubili.
- Što hoće da te ubiju?
- Zato što sam hteo bolja kola.
Gitara kupljena na Baš-čaršiji.
- Jarane, ispod šeeset maraka ne bi' iš'o nikad, al' ćiniš mi se 'nako dobar ćo'ek, more za stotku pa nek ide!
- Pu(u šaku), more!
Osobina lika krajnje nesigurnog u svoju percepciju.
- 'Ajde, o'š ga gurnuti već jednom?
- Mensečini da se nisi zaprala danas.
- Nisam ni juče ni danas. Jebeš - ne jebeš?
- Jebem.
- Ako, deder.
- A je l' ti ovo hemoroid ili mi se čini?
- Ne boj se, to je samo tarzančić.
Stara narodna koju koristi muž, kao krajnji argument u večitom nadigravanju bračnog para oko načina obavljanja bračnih dužnosti.
Treba samo paziti da vas draga ne shvati pogrešno, pa dohvati neki rekvizit za "uterivanje".
Elementarno ljudsko pravo u koje se Jevropa i Amerika kunu, a o isto se oglušuju čim im jedan avganistanac kroči na teritoriju.
- Gospodine Mahmud, napustuite teritoriju Evropske unije.
- Što?
- Zato što nemate knjižicu na kojoj piše da ste se rodili u nekoj od zemalja koje nismo razorili bombama.
- Ae dobro, probaću sledeće godine.
- Svakako, vredi probati.
Mahmud se vraća kući gde ga Džon legitimiše i dozvoli mu da kozijom stazicom obiđe mine da bi došao do svoje njive opijuma, koji će po berbi prodati za bagatelu Džonovom nadređenom, Majklu. Onda uveče poljubi ženu i decu zamolivši Alaha da večeras ne bude mrtvih u planini, starija dva sina su mu gore, ne smeju da siđu jer su pucali na ljude koji su im samo uterali tenk na ćupriju, čemu agresija odma'?
I tako, svi se slobodno kreću u svojih par kvadrata slobode.
Prst koji prvi uđe u žensko spolovilo u nameri da pripremi teren za glavnog gosta.
Srednjak: Mali, 'ajde ulazi, ti si danas prvenac.
Mali: Ali čika Srednji, pa nikad nisam to radio, kako ću ja to? Zašto baš ja?
Palac: Zato što je gazda odvojio neku usku japanku. Slušaj, ovako ćemo Mali, ja ću da džaram klidžu da ti podmažem put, a ti se simultano lagano probijaj, domali će odma' za tobom, a onda polako i ostali. Može?
Ostali(u glas): Može!
Domali: E jebeš dogovaranje, eno kurca...
Kurac: Bešte idioti, moraću ja na svoj način to da razglavim.
- dva tri krika pa salva uzdisanja -
Nije ni reč a tako mnogo toga kaže. Svakom je nekad bilo teško, toliko teško da ni 3 knjige ne bi bile dovoljne da iskaže teškoću koju nosi na ramenima, to jest duši. A moraš živeti. Nešto te tera da ne prerežeš sebi vene čak i kada znaš da bi tako bilo najlakše, neka sila, jebem li ga, možda je to Bog, možda instikt života ali bude lakše kada izustiš taj jebeni uzdah. Nekako kao da sam sebi kažeš "jebi ga, tako ti je kako ti je, možda bude bolje, ma mora biti bolje" iako često bude gore... Muka mi je... Ne živi mi se... Depresija vlada... Ehh...
