Тип људи који је присутан у апсолутно свим сферама друштва, преко администрације, школства, здравства, до локалног драгстора. Заједничка особина - осећај невероватне количине бола у полном органу да свој посао обаве онако како треба. Главни циљ је како странку, која је несрећом налетела на њих, што више одјебати и то исто одјебавање што више наплатити.

Cви они који на бини стоје иза Борисава Ђорђевића, познатијег ширим народним масама као велики, недостижни, ултрасрбин, Бора Чорба. За већину оних који се изјашњавају као обожаваоци "Рибље чорбе" потпуно непознати, мистериозни и, на крају крајева, небитни људи, јер свако може да лупа у гитару али да пева као Бора - никад. Музичари који су дали немерљив допринос музици бенда, готово једнак као и поменути фронтмен, а који за то нису добили никакав кредит. Такође, музичари који су свој таленат и умеће ставили у службу човека који је њихов хард рок бенд годинама посељачивао и на крају га претворио у облик који има данас, када је просто срамота изговорити да "Рибља чорба" и хард рок имају нешто заједничко. Најзад, музичари који су свесни да је њихово време одавно прошло и да више немају енергије да нешто промене. Уосталом, и једини разлог зашто и даље стоје иза Боре Чорбе.

Мирослав Миша Алексић - Басиста, оснивач бенда. Рођен и одрастао у центру Београда, имао приступ страним рокенрол плочама када Југославија није знала шта је грамофон. Седамдесетих провео неко време у Америци, присуствовао концерту "Лед Цепелина". По повратку у земљу, обогаћен искуствима, основао хард рок бенд "Ес-о-ес" (који ће, након што им се Ђорђевић придружи, променити име у, шта друго, "Рибља чорба").

Мирослав Вицко Милатовић - Бубњар, један од оснивача, поред Алексића. Јако млад, вођен звуком "Блек сабата", започео каријеру у хеви метал бенду "Борн" а након распада се прикључио Алексићу. Једини који је покушавао донекле да испољи свој таленат пројектима са стране, али су сви прошли незапажено, у сенци матичног бенда.

Видоја Џинџер Божиновић - Гитариста, бенду се прикључио након што је Бајага, свестан да ће целог живота ћутати и свирати акорде онако како му Бора нареди, напустио бенд. Рођени брат великог Зорана Божиновића из прогресивне "Поп машине". Свирао у хард рок супер групи, "Рок машина" и "Дах"-у. Човек који вероватно ни данас не верује шта свира и шта га је снашло.

Никола Зорић - Клавијатуриста, једини у бенду музички образован, није ни био рођен када је бенд основан. Човек који се, након последњег великог концерта "Рибље чорбе" у Арени 2013, још увек пита шта ради са својим животом. Њега и његов соло бенд, са којим је наступао као предгрупа, публика је извиждала и негодовањем отерала са бине, јер га нико није препознао.

Да, ово су људи који свирају "пао сам у севдах ко шљива у говно", "празилук ми из дупета вири", "зашто увек курцу свирам" и још сијасет других "хард рок" песама и који би, да су могли да виде шта ће данас настати од њих, извршили харакири још '85.

Хоби играња конзола старијих генерација из љубави, носталгије и сете. У остатку света, наравно. Просечан Србин је одувек био ретро гејмер.

Облик квиза који се појавио пре 6-7 година на мањим телевизијама (СтудиоБ, Кошава, СОС...) и, наравно, као и све друго у Србији, као такав успео да преживи само пар месеци.

Новост је била што је у сваком тренутку било ко могао да постане учесник, без било каквог ранијег пријављивања, тако што би позвао број, сачекао да дође на ред и био укључен. Питања су увек била занимљива, анимација са квадратићима где је било потребно пребројати исте, мало теже рачунске операције, асоцијације... Награда никад није прелазила 2000 динара али је зато цена позива била стандардна и људи су редовно укључивани и награде дељене. Све док...

Све док после пар месеци мегаломани и лопови са водећих телевизија у земљи нису увидели сјајан начин да згрну паре.

Све асоцијације, рачунања и друге ствари које просечан гледалац не уме да реши су одбачене а уведена питања за погађање држава или градова. Обично би се тражила држава која почиње на слово Б или град који се завршава на слово Д а шанса да неко добије паре није постојала. Ако, на пример, постоји 10 држава које задовољавају критеријум, режија ће укључивати људе све док 9 могућих држава не буде прецртано а онда једноставно прогласити крај игре и рећи да је тачна држава она коју нико није рекао. Наравно, цена позива је подигнута и сакривена минијатурним словима на дну екрана. Између тих питања су убацивана прелака са ниском наградом и паре дељене како би се стекла илузија да је квиз валидан.

Пошто људска похлепа нема граница, чак је и ово било мало па се приступило новом нивоу пљачке, какав можемо да видимо данас.

Проценивши да просечан гледалац Гранд весеља и Фарме не уме да наведе 10 држава Европе, одбачена су чак и оваква питања и уведена она која једино Саша Матић не уме да реши. На екрану би се нашло осам црвених и једна зелена слика, са питањем да се пронађе једна која се разликује, или минимално блурована слика неке турбо-фолк звезде коју је требало погодити. Награде су подигнуте на бомбастичне десетине хиљада, доведене полуголе водитељке. Народ зове као блесав... а, наравно, не укључују никога. Ова пљачка је замаскирана неком измишљеном игром укључивања, под неким нејасним објашњењем да се на сваких 30 секунди организује селекција. Углавном, не укључује се нико све док зарада не порасте на десетоструки износ награде и тада се, ваљда, и лопови сажале.

А људи зову и даље...

Глупост. Будалаштина. Неопеван идиотизам. Шампионско недостижни интелектуални излив крајњег очаја мозга од концентрације глупости коју носи.

Kада на тесту, који не носи негативне поене, имаш могућност да добијеш све или не изгубиш апсолутно ништа, што је сан свих снова у коцкању, јавља се часна професорка која држи морални говор о томе како је боље паметно и поштено признати себи да ниси сигуран у одговор и оставити празно поље, него лупити и евентуално погодити па онда добити оцену коју не заслужујеш, што је, је л' те, срамота.

Узвик маторог проћелавог мајстора из ТВ сервиса када угледа гломазну колор Тошибу коју је ћале купио још на лето '90 да би могао људски да гледа светско првенство, а која сада скупља прашину у углу јер је греота да се баци.

Јес' да му једва ради дугме за паљење, да се слика скупила на нешто мање од пола екрана и да оно што у виду звука излази из њега звучи као кад Шешељевом сведоку оптужнице укључе гласовну заштиту али...

Али бре немате ви клинци појма! Каке бре плазме, самсунзи, инчи, дијагонале, пичке материне... ОВО је бре телевизор! Не ово ђубре овде што ће да ти се поквари опет за годину дана па ће опет да ме зовеш! Некад су телевизоре правили да трају а ово данас... Гледај га какав је телевизорчина! Да се обрише прашина са њега, да се угланца... ИХ! Је ли, је л' вам треба?

Изгледа као кретен али је некултурно да се јавно каже.

Главни разлог зашто породица заједнички устаје у само свитање са надљудским еланом и осмехом око главе.

Сви раздрагани силазе у кухињу где их за столом већ чека најмање пет сложених паковања маргарина свих арома и укуса, а млада мама усхићено дозива и показује на сто. Деда, опеглан и чист као за свадбу, носи налакираног унука на раменима а насмејана баба клима главом малој унуци која неспретно маже маргарин на хлеб. Отац и мајка заљубљено стављају једно другом кришке у уста и лупкају се по носу као деца док сунце обасјава целу просторију. У неком моменту се ниоткуда у кухињи појављује неки познати певач који им носи кило маргарина и тада одушевљење достиже врхунац. Сви се смеју једни на друге као ненормални и спонтано почињу да играју око стола.

Лик који апсолутно увек и свуда потпаљује људе да се табају. Најчешће делује у ситуацијама када се свађа своди само на међусобно гурање и претње. Сушта супротност миротворцима који раздвајају зараћене стране.

Вечни борац за правду, истину и слободу. Српски Вилијем Волас. Идол младих у овој земљи.

Пре пет година, ако је судити по графитима по целом граду, симпатичан младић од двадсетак година, средњошколац, добар ђак, дечачких црта лица и тужног, невиног погледа, који је несрећом судбине потпуно невин постао играчка у рукама издајничког прозападњачког режима. Осуђен на робију само зато што је волео Мајку Србију и голим рукама, не жалећи живот, ударио против незамисливог и неиздрживог терора и систематског угњетавања које власт спроводи над радничком децом ове земље.

Данас, симпатичан младић од близу двадесет пет година, кратко ошишан и мишићне масе које се ни Рамбо не би постидео, опет је пао у немилост режима. Када су мислили да су га сломили тиме што је пет година невин робијао, Урош им је показао зубе. Ударио је, готово чим је условно пуштен, не марећи ни за шта, на највећег непријатеља свих слободних људи ове планете. Показао им је да се никада неће променити, без обзира на све.

Занимање 90% људи у Србији који од образовања имају читанку и велики одмор.

Пензионери у ГСП-у који се нагло узврпоље кад виде да неко ко седи има намеру да изађе на следећој станици.

Констатација да је цела ствар неповратно отишла у мајчину.