Tip ljudi koji je prisutan u apsolutno svim sferama društva, preko administracije, školstva, zdravstva, do lokalnog dragstora. Zajednička osobina - osećaj neverovatne količine bola u polnom organu da svoj posao obave onako kako treba. Glavni cilj je kako stranku, koja je nesrećom naletela na njih, što više odjebati i to isto odjebavanje što više naplatiti.
Pacijent: Doktore, znate kako, počelo je da me boli pre par dana, ništa strašno... ali kada zagrizem nešto toplo, zaboli me do srži. Taj zub je već plombiran pre tri godine ali nije kontrolisan, možda se upalilo... Evo doneo sam vam i snimak vilice da pogle...
Zubar: Taj zub treba izvaditi, 5200 dinara je u našoj klinici. Ali pošto ste prvi put kod nas, za vas popust, 5000 dinara.
~~~
Korisnik: Imam problem, internet je jutros prestao da radi, pokazuje da je signal modema odličan ali ne može da se konektuje, piše mi da ima konflikt IP adrese. Da li možete da mi pomognete kako to da podesim?
Provajder: Poštovani, proverite da li je modem ispravan i da li je priključen na izvor napajanja. Ako problem i dalje postoji, reinstalirajte sistem.
Cvi oni koji na bini stoje iza Borisava Đorđevića, poznatijeg širim narodnim masama kao veliki, nedostižni, ultrasrbin, Bora Čorba. Za većinu onih koji se izjašnjavaju kao obožavaoci "Riblje čorbe" potpuno nepoznati, misteriozni i, na kraju krajeva, nebitni ljudi, jer svako može da lupa u gitaru ali da peva kao Bora - nikad. Muzičari koji su dali nemerljiv doprinos muzici benda, gotovo jednak kao i pomenuti frontmen, a koji za to nisu dobili nikakav kredit. Takođe, muzičari koji su svoj talenat i umeće stavili u službu čoveka koji je njihov hard rok bend godinama poseljačivao i na kraju ga pretvorio u oblik koji ima danas, kada je prosto sramota izgovoriti da "Riblja čorba" i hard rok imaju nešto zajedničko. Najzad, muzičari koji su svesni da je njihovo vreme odavno prošlo i da više nemaju energije da nešto promene. Uostalom, i jedini razlog zašto i dalje stoje iza Bore Čorbe.
Miroslav Miša Aleksić - Basista, osnivač benda. Rođen i odrastao u centru Beograda, imao pristup stranim rokenrol pločama kada Jugoslavija nije znala šta je gramofon. Sedamdesetih proveo neko vreme u Americi, prisustvovao koncertu "Led Cepelina". Po povratku u zemlju, obogaćen iskustvima, osnovao hard rok bend "Es-o-es" (koji će, nakon što im se Đorđević pridruži, promeniti ime u, šta drugo, "Riblja čorba").
Miroslav Vicko Milatović - Bubnjar, jedan od osnivača, pored Aleksića. Jako mlad, vođen zvukom "Blek sabata", započeo karijeru u hevi metal bendu "Born" a nakon raspada se priključio Aleksiću. Jedini koji je pokušavao donekle da ispolji svoj talenat projektima sa strane, ali su svi prošli nezapaženo, u senci matičnog benda.
Vidoja Džindžer Božinović - Gitarista, bendu se priključio nakon što je Bajaga, svestan da će celog života ćutati i svirati akorde onako kako mu Bora naredi, napustio bend. Rođeni brat velikog Zorana Božinovića iz progresivne "Pop mašine". Svirao u hard rok super grupi, "Rok mašina" i "Dah"-u. Čovek koji verovatno ni danas ne veruje šta svira i šta ga je snašlo.
Nikola Zorić - Klavijaturista, jedini u bendu muzički obrazovan, nije ni bio rođen kada je bend osnovan. Čovek koji se, nakon poslednjeg velikog koncerta "Riblje čorbe" u Areni 2013, još uvek pita šta radi sa svojim životom. Njega i njegov solo bend, sa kojim je nastupao kao predgrupa, publika je izviždala i negodovanjem oterala sa bine, jer ga niko nije prepoznao.
Da, ovo su ljudi koji sviraju "pao sam u sevdah ko šljiva u govno", "praziluk mi iz dupeta viri", "zašto uvek kurcu sviram" i još sijaset drugih "hard rok" pesama i koji bi, da su mogli da vide šta će danas nastati od njih, izvršili harakiri još '85.
Oblik kviza koji se pojavio pre 6-7 godina na manjim televizijama (StudioB, Košava, SOS...) i, naravno, kao i sve drugo u Srbiji, kao takav uspeo da preživi samo par meseci.
Novost je bila što je u svakom trenutku bilo ko mogao da postane učesnik, bez bilo kakvog ranijeg prijavljivanja, tako što bi pozvao broj, sačekao da dođe na red i bio uključen. Pitanja su uvek bila zanimljiva, animacija sa kvadratićima gde je bilo potrebno prebrojati iste, malo teže računske operacije, asocijacije... Nagrada nikad nije prelazila 2000 dinara ali je zato cena poziva bila standardna i ljudi su redovno uključivani i nagrade deljene. Sve dok...
Sve dok posle par meseci megalomani i lopovi sa vodećih televizija u zemlji nisu uvideli sjajan način da zgrnu pare.
Sve asocijacije, računanja i druge stvari koje prosečan gledalac ne ume da reši su odbačene a uvedena pitanja za pogađanje država ili gradova. Obično bi se tražila država koja počinje na slovo B ili grad koji se završava na slovo D a šansa da neko dobije pare nije postojala. Ako, na primer, postoji 10 država koje zadovoljavaju kriterijum, režija će uključivati ljude sve dok 9 mogućih država ne bude precrtano a onda jednostavno proglasiti kraj igre i reći da je tačna država ona koju niko nije rekao. Naravno, cena poziva je podignuta i sakrivena minijaturnim slovima na dnu ekrana. Između tih pitanja su ubacivana prelaka sa niskom nagradom i pare deljene kako bi se stekla iluzija da je kviz validan.
Pošto ljudska pohlepa nema granica, čak je i ovo bilo malo pa se pristupilo novom nivou pljačke, kakav možemo da vidimo danas.
Procenivši da prosečan gledalac Grand veselja i Farme ne ume da navede 10 država Evrope, odbačena su čak i ovakva pitanja i uvedena ona koja jedino Saša Matić ne ume da reši. Na ekranu bi se našlo osam crvenih i jedna zelena slika, sa pitanjem da se pronađe jedna koja se razlikuje, ili minimalno blurovana slika neke turbo-folk zvezde koju je trebalo pogoditi. Nagrade su podignute na bombastične desetine hiljada, dovedene polugole voditeljke. Narod zove kao blesav... a, naravno, ne uključuju nikoga. Ova pljačka je zamaskirana nekom izmišljenom igrom uključivanja, pod nekim nejasnim objašnjenjem da se na svakih 30 sekundi organizuje selekcija. Uglavnom, ne uključuje se niko sve dok zarada ne poraste na desetostruki iznos nagrade i tada se, valjda, i lopovi sažale.
Glupost. Budalaština. Neopevan idiotizam. Šampionsko nedostižni intelektualni izliv krajnjeg očaja mozga od koncentracije gluposti koju nosi.
Kada na testu, koji ne nosi negativne poene, imaš mogućnost da dobiješ sve ili ne izgubiš apsolutno ništa, što je san svih snova u kockanju, javlja se časna profesorka koja drži moralni govor o tome kako je bolje pametno i pošteno priznati sebi da nisi siguran u odgovor i ostaviti prazno polje, nego lupiti i eventualno pogoditi pa onda dobiti ocenu koju ne zaslužuješ, što je, je l' te, sramota.
"...ali vas molim, nemojte da zaokružujete na eci-peci-pec ili da lupate odgovore. Uvek je bolje ostaviti prazno nego lupiti. Nema veze što nema negativnih poena, bolje ćete se osećati ako budete iskreni prema sebi i kažete: ja to ne znam i neću lupiti, ali mi je savest mirna."
Uzvik matorog proćelavog majstora iz TV servisa kada ugleda glomaznu kolor Tošibu koju je ćale kupio još na leto '90 da bi mogao ljudski da gleda svetsko prvenstvo, a koja sada skuplja prašinu u uglu jer je greota da se baci.
Jes' da mu jedva radi dugme za paljenje, da se slika skupila na nešto manje od pola ekrana i da ono što u vidu zvuka izlazi iz njega zvuči kao kad Šešeljevom svedoku optužnice uključe glasovnu zaštitu ali...
Ali bre nemate vi klinci pojma! Kake bre plazme, samsunzi, inči, dijagonale, pičke materine... OVO je bre televizor! Ne ovo đubre ovde što će da ti se pokvari opet za godinu dana pa će opet da me zoveš! Nekad su televizore pravili da traju a ovo danas... Gledaj ga kakav je televizorčina! Da se obriše prašina sa njega, da se uglanca... IH! Je li, je l' vam treba?
Glavni razlog zašto porodica zajednički ustaje u samo svitanje sa nadljudskim elanom i osmehom oko glave.
Svi razdragani silaze u kuhinju gde ih za stolom već čeka najmanje pet složenih pakovanja margarina svih aroma i ukusa, a mlada mama ushićeno doziva i pokazuje na sto. Deda, opeglan i čist kao za svadbu, nosi nalakiranog unuka na ramenima a nasmejana baba klima glavom maloj unuci koja nespretno maže margarin na hleb. Otac i majka zaljubljeno stavljaju jedno drugom kriške u usta i lupkaju se po nosu kao deca dok sunce obasjava celu prostoriju. U nekom momentu se niotkuda u kuhinji pojavljuje neki poznati pevač koji im nosi kilo margarina i tada oduševljenje dostiže vrhunac. Svi se smeju jedni na druge kao nenormalni i spontano počinju da igraju oko stola.
Željko Joksimović: Može i sa slanim i sa slatkim... Režija: STOP! Seci! Kako bre izgovaraš to kao da je neko umro, pa nisu oni na sahrani! Ajde to malo veselije, razdraganije! Može! A vi, gospođo, kad sam rekao da budete nasmejani nisam mislio da imitirate krokodila! Dajte to malo prirodnije! Ajde na svoja mesta, radimo... ŠTA? Baš sad morate u toalet?! Oooo ljudi moji...
Lik koji apsolutno uvek i svuda potpaljuje ljude da se tabaju. Najčešće deluje u situacijama kada se svađa svodi samo na međusobno guranje i pretnje. Sušta suprotnost mirotvorcima koji razdvajaju zaraćene strane.
Varijanta prva:
A: Šta je bilo, a!? AA?! B: Šta šta je bilo, ima nekih problema, a? A?! Potpaljivač: Ne raspravljaj se s njim, nabodi ga! NABODI GA! NABODI GAAA!!!
Varijanta druga:
A: Šta je bilo bre, oćeš batine malo da popiješ, a?! B: Ajde pipni me ako smeš, ima glavu da ti razbijem majmune! Potpaljivač: UUUUUUUUU! Šta ti rekoo! JA TO NE BI TRPEO, JA TO NE BI TRPEO!
Večni borac za pravdu, istinu i slobodu. Srpski Vilijem Volas. Idol mladih u ovoj zemlji.
Pre pet godina, ako je suditi po grafitima po celom gradu, simpatičan mladić od dvadsetak godina, srednjoškolac, dobar đak, dečačkih crta lica i tužnog, nevinog pogleda, koji je nesrećom sudbine potpuno nevin postao igračka u rukama izdajničkog prozapadnjačkog režima. Osuđen na robiju samo zato što je voleo Majku Srbiju i golim rukama, ne žaleći život, udario protiv nezamislivog i neizdrživog terora i sistematskog ugnjetavanja koje vlast sprovodi nad radničkom decom ove zemlje.
Danas, simpatičan mladić od blizu dvadeset pet godina, kratko ošišan i mišićne mase koje se ni Rambo ne bi postideo, opet je pao u nemilost režima. Kada su mislili da su ga slomili time što je pet godina nevin robijao, Uroš im je pokazao zube. Udario je, gotovo čim je uslovno pušten, ne mareći ni za šta, na najvećeg neprijatelja svih slobodnih ljudi ove planete. Pokazao im je da se nikada neće promeniti, bez obzira na sve.
