Mali ker
Na žalost, ovo nije čuveni Ollanikov mali ker, već jedna odvratna mala džukela koju bi najradije obesio za jajca na prvo drvo koje vidim.
Sad se verovatno pitate otkud tolika mržnja prema jednom malom keru?
Prvo, nije u pitanju ker koji je mali zbog godina, tačnije štene, jer štence svi vole koje god da su rase, već se mali koristi samo zbog veličine istog. Naravno, sledeće logično pitanje je šta imam baš toliko protiv malih kerova? Jeste, kao pacovi su, žene i pederi ih nose u torbicama i oblače im neke smešne džempere, ali ne mislim ni na te male kerova. Mislim na nešto sasvim drugo.
U pitanju je jebeni alarm. Najmanja džukela u bandi ozbiljnih teladi koja služi da svojim jadnim, buđavim, piskutavim i podmuklim lavežom, upozori ostale članove svoje bande na tvoj dolazak, kako bi mogli svi đuture da se izlaju na tebe, a ponekad i nešto surovije.
Što je najgore od svega, taman kada misliš da si prošao opasnu zonu koju skoro svako naselje ima, a za koju znaš da je puna džukela. Taman kada misliš si prošao skoro sve mračne budžake iz kojih mogu da izlete i kada misliš da nailaziš na miran predeo blizu kuće, iza leđa odjednom čuješ taj pederski, zvonki lavež tog malog odvratnog stvorenja, nakon čega počinje šou program, jer se pojavljuju njegovi mnogo veći drugari koji tutnje prema tebi kao krdo bizona, lajući pritom nekim lavežima kao iz bureta, tako da više ne znaš da li da tražiš ciglu, spremiš se na šutiranje, popneš se na kola ili jednostavno udariš štraftu pa dokle stigneš.
Uglavnom, sve na kraju prođe OK, ma šta god izabr'o, ali tih nekoliko trenutaka za koje je zaslužno to malo đubre od kera, dovoljno je da ga mrzim iz dna duše, jer sam siguran da oni jebeni kombiji od kerova, ne bi se ni pomerili da ih taj mali šištavac ne naprži na to.
- Opa matori. Čalma, gips, šminka. Zanimljivo letovanje bilo. Ko te nagrdi tako?
- Ma meštani neki. Izuli me iz patika.
- Pa što si pravio sranja, nisi u kraju?
- Tehnički jesam ja napravio sranje, ali nije bilo izbora.
- Šta se desilo?
- Klasika. Izašao napolje iz kluba da se malo raz'ladim, seo na zidić pored šetališta i odjednom čujem kako neko piskutavim, pederskim glasićem govori *a zašto dama sedi sama*. Okrećem se i imam šta da vidim. Kikirez neki, nema ga metar i japanski kurčić, uputio tu rečenicu baš meni.
- Ne seri.
- Da bre. Ja kao da ga iskuliram, pošto je jedno šes' sedam šifonjera bilo oko njega, kad mi on prilazi i onako namršti mi se u facu. Razmišljam, ma daj makar njega da userem i onako će me prebiti i puknem ga onako pesnicom u vilicu iz ramena. Momentalno se onesvestio. Al' jebiga, onda krenuo onaj živi zid na mene i pravo da ti kažem, sledeće čega se sećam je bolnički krevet.
- E jebiga, al' u pravu si. Neizbežno je bilo. Makar si tog jednog usr'o.
- Ma jašta. Ako ništa drugo, makar to malo govance sada jede na slamčicu.
Definicija je napisana za *Mizantrophy*
Prvoborci '41
Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.
Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.
Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !
Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !
Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.
E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !
Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.
U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...
I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...
Pa kako da vas čovek ne mrzi ?
**Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.**
Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča:
„Čiji ti je taj mali, Mišo ?“
„Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo.
„Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice.
„Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime.
„Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“
„Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“
„Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“
**Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.**
Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka.
„Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“
Stariji čovek pokušava da je umiri.
„Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“
„Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“
„E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“
Baba zaneme.
„Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“
**Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.**
GRUUUUU !!!
Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno:
„Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“
„U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh.
Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu.
„Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić.
„A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ...
„Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh.
Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh:
„Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“
Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice.
Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh:
„POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“
„Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik.
„Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh.
„Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog.
„Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla.
Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.
Definicija je napisana za Mizantrophy.