Skok s motikom
Atletska disciplina plašenja i teranja cigana iz njive, koje je dobro rodila, u zabran.
Ilićka
Žena sa ogromnim afinitetom prema oralnom seksu. Voli, onako istinski. Slasno ga obliže kao Slavuj iz Mrčajevaca dok na vrhuncu ekstaze peva "Još te nešto čini izuzetnom".
- Si bio s Jovanom nakon što ste otišli iz diskoteke?
- Jesam, brate. Riba nije normalna. Liže češće no Miroslav, keve mi.
Kritika čistog uma
Kritikovanje nepraktičnog čoveka koji u trenucima velike zagušljivosti otvara prozor samo na Kant.
Čarls Bronson
Jebač koji radi sve, samo ne jebe... barem ne da ti vidiš. Neka viša sila spreči poglede na koitusni put između njega i dame koja je potpuno spremna da mu se prepusti uz saksofon karakterističan za jebačinu...pardon, vođenje ljubavi 70-tih i 80-tih godina.
Čarls Bronson je neko kao fol toliko velik, božanski velik, da se ne vidi ni kako jebe. On priđe ženi i nema seksa, samo se vidi scena naredno jutro kako ona navlači jorgan preko visećih sisa i odlazi da se tušira ne bi li se kući vratila pre muža, dok Bronson pali meki Marlboro a pogled mu se u daljini gubi. Čarls Bronson je bio toliko velik, da je jedina šansa da ga vidiš u akciji, bila da budeš sa one strane kurca.
Tmuran je dan. Gusti, sivi oblaci kao da se utrkuju koji će se više otvoriti i pokvasiti Božje delo. Ona izlazi iz pasaža dok joj blagi vetar pirka kosu. Sama je. Čeka. Gleda na sat misleći da li je moguće da je ostavljena. Krišom suza iz oka kreće. On prilazi i pali joj cigaretu. Ne bi trebala sama ovuda da šetaš, opasan je to kraj - reče on. Kadar se polako gasi i prebacuje na drugi. Ona je u krevetu. Pali X-tu cigaretu posle četvrte jebačine sinoć. Čarlsu pogled nestaje negde između dva gradska kvarta. You know, I gotta some shit to do - reče on, i ode...
Daniel
Romski Ken, da se tako politički korektno izrazim. Mačo kakav se retko viđa međ' osobama tamnijeg tena. Bastion istinske muškosti romske kulture. Apolon iz Vlaškog Polja. San svake Jasike i Sanele.
- Jano, si videla onog frajera iz Mladenovca?
- Jašta, dobar je, skoro k'o Daniel, samo malo bleđi.
Bosanska premijer liga
Vrh nekog dna. Ne može se reći najbolje od neke grupacije, ali se može reći najmanje loše. Sprdnja s pojmom kvaliteta, ukusa, bilo čega lepog, dobrog i kvalitetnog. Ne mora biti vezano samo za fudbal, već podrazumeva širok dijapazon "krema nekog štarta".
Veoma slično onoj "ciganin hvali svog konja" - svesni smo da je loše, ali barem ćemo predstaviti kao manje loše u odnosu na ostale činioce skupine. Jednom je to Bunjevčević opisao kao "izbor kad Bundes liga jebačica nije dostupna".
Nije ni čido što Sead Sušić nije uradio koliko mu brat, kad je toliko voli.
Dativka
Žena koja daje svakome, bez ograničenja. Jedino pitanje koje postavlju sebi je "Kome?" ili, ako je neka mentalno poremećena (Bože me 'prosti) "Čemu?", ali takvi su primerci retki. Veoma smetaju mojim igračima, te bih mogao reći da su nam uzele nekoliko sezona u kojima smo mogli dominirati. Kaže Bajko da nisu normalne, a ja verujem da su one samo izgubljene u svetu hedonističkih pobuda i manjka istinskog pragmatizma i utilitarizma.
Drljača
Trava (barem ono što od nje ostane) na fudbalskim borilištima širom Srbije. Drlja guzicu svakim klizećim startom.
Fudbalski stručnjaci
Ne znam jeste li upoznati s ovom frazom, ali moje nadasve skromno mišljenje je da je sama njena eksploatacija dovedena do tačke apsurda. Uzmimo za primer Robija... on je divan momak, jedna nadasve pragmatična osoba u moru samoproklamovanih eksperata. Dobar je to momak, baba mu iz Čačka, tamo igrao fudbal po čačanskim livadama koje su iznedrile velikane moderne srpske istorije - od Bore Đorđevića do Velimira Ilića. Ono što meni u tom slučaju bode oči je činjenica da odsustvo nacionalne svesti kod Robija može u određenim signifikantnim situacijama dovesti do poremećaja ključnih humanih parametara jedne ekipe. Zamislimo situaciju da Robi u klubu mora da bira između Srbina i Hrvata. Ako bi izabrao Srbina, mnogi bi rekli da je do toga došlo iz prostog razloga što je u njemu proradila krv čačanskih livada. Pak, s druge strane, ako bi izabrao Hrvata, oni nacionalno ostrašćeni bi rekli da je to zato što je pratio tisućljetnu ideju o neovisnoj hrvatskoj državi.
Ratko Dostanić. Družio sam se s njim neko vreme, ali mi je veoma smetao njegov nadasve indiferentan pristup oblačenju. Sećam se, jednom je na press konferenciju došao u belim Cesare Paciotti cipelama, noseći crno Hugo Boss odelo. Zamislite kako su se tada njegovi igrači osećali. Njihov trener, vodilja u fudbalskom životu, ne ume da uklopi boje. U redu, na prvi pogled deluje nebitno za analizu fudbalskih eksperata, ali zamislite kako bi se takva osoba našla u situaciji da mora birati između zonske odbrane i presinga. Verujem da bi se pogubio kao Raća Petrović na premijeri "Madam Baterflaj". Suma sumarum, dobar je on čovek, ali ima problem s fokusom.
Sinišu Mihajlovića sam upoznao na pripremama 1992. godine, dok smo još uvek bili mladi i lepi, a sada nas uz lepotu i mudrost krasi. On je od mene tri godine stariji, ali je uvek pokazivao određenu dozu nezrelosti, kako na terenu, tako i van njega. Kad smo se prvi put upoznali, hteo je da šamara momka koji je skupljao lopte, samo iz razloga što mu je ovaj rekao da nema razloga da se ljuti što mu je majka Hrvatica. Po mom skromnom mišljenju, ne samo da nema razloga za ljutnju, već to može preokrenuti u svoju korist. Neka izvuče najbolje s obe strane i to implementira u jedan potpuno novi preferencijalni pristup. Iskreno, mislim da je jedina granica Siniši - on sam.
A šta za sebe da kažem... trudim se samo da dam svoj doprinos konzistentnom fazvoju fudbala u Srbiji - od Žitorađe do Čantavira. Cenim trud mladih ljudi i njemu se radujem. Takođe, volim šetnje našim parkovima, dok u miru ptičjeg cvrkuta, analiziram što nam fudbal svakog dana donosi.