Nije zozovača, al' nije ni medovača. Nije daskovača al' nije ni dunjevača. A može biti bilo koja od njih. To je jednostavno kvizovača i ne znaš dok ne probaš.
Sve srećne porodice liče jedna na drugu, ali svaka srpska porodica peče rakiju na različit način. Zato kad ideš na nepoznat teren u prosidbu, kod druga na slavu ili šta god ruralnog karaktera, ne budi eksperimentalac-mazohista da te ne bi sastavljali lopatom, nego umesto gazdine domaće, lepo skupi muda i potraži vinjak, ili bilo koje drugo piće flaširano. Gazda će možda biti uvređen i možda te nakljuka govnima ko mladog majmuna, ali, hej, izbegao si kvizovaču!

Iz nekog razloga obavezna pojava prevashodno kod maminih ćeri, pa onda polu-muškaraca i formalnih prijatelja. Kao da tom pauzom okajavaju "gaduriju" unapred izrečenu. Bežanje od realnosti, da se mene pita...

Šamar realnosti i hladan tuš života.
Vožnja izbrazdanom trakom u trci najvećih uloga i očekivanja, slobodna i nestvarna, krije pred sobom hiljadu etapa. Hiljadu prekida. Hiljadu semafora.
Možeš juriti i riljati, možeš iza sebe vući prtljag ili se spuštati lagan kao pero, kad dođeš do te tačke, ti i ja smo isti - anulirani. Semafor je, jbg, crveno te potkačilo, isto kao i mene, isto kao ovog što se vukao kao prebijen i isto kao i ovog koji će od uzhitrenosti da izdahne pre zelenog.
Nije to bitno, stari moj, nije to ni prvo ni poslednje crveno, bitno je da ćeš opet biti ispred jajara i da ćeš na sledećem uhvatiti zeleno. Ili na onom tamo. Nema tu pravila. Na sreću ili nažalost. Idi lagano i gledaj stvari oko sebe, a do cilja ćeš svakako stići - išao korak po korak ili halapljivo grabio kilometre. Ideš li alavo i bezglavo, sva će ti lepota promaći koja elegantno mili pored tojih točkova duž celog putovanja.

Najdosadniji stvor na celom svetu... A živi samo mesec dana.
Jadne su. Jedino na čemu možeš da im pozavidiš je što lete. Ali i tu su uspele da zaseru. Zuje. Zuje kao da ih je sam vrag okotio. Zuje ti dok čitaš, sereš, jedeš ljubenicu - bez izuzetka. Nemaju nijednog prijatelja, ni među životinjama, ni među ljudima. A verovatno su i same sebi podjednako iritantne.
Preneseno na ljudske stvorove, dele apsolutno sve osobine, što bukvalno, što figurativno. Komunalni policajac. Recimo.

Aluzija na dve grdobne sestre ubave sirotice Pepeljuge.
Onaj dvojac gaborki u uglu skoro praznog kafića/kluba, koje kad bi video s metlom, ne bi znao da l' metu ili se spremaju da polete, koje te šacuju i smeškaju ti se u nadi da si 'ne jebe lep nego uporan' tip čoveka, da ćeš da priđeš dok se one prave mutave, i da ćeš na kraju večeri da jednu odabranicu poneseš jednu u postelju ti belu. Znaju da znaš da štekaju Pepeljugu, al' ne daju. Znaju da nemaš izbora. Znaju da si potencijalni zagorakis. Znaju da znaš da te sutra neće ni zvati, ni pogledati. No ako lokacija nije Berlin, godina '45., a ti nisi pripadnik crvene armije, neš jebati. Na tvoju sreću.

...a ustvari, veliki savet. Malim ga zovemo iz lažne skromnosti prema sagovorniku i očajne potrebe da jadničku skratimo muke sa Sizifovom rabotom.

Majica uglavnom bele boje sa monohromatskim printom lokalne samostalne trgovinske radnje (ili neke prodže ćaletovog druga). Naravno, može biti i crvene, plave ili žute boje, to je nebitno, ono što ih zapravo odlikuje je kvantitet tenka T 34 u gardaroberu, nerealna istrajnost uprkos očajnom kvalitetu i sposobnost da se uvek nađe na tebi u pogrešnom trenutku (razume se, zimi, kad se nosi od ispod). Najbolje se kombinuju sa šortsem za krečenje i podgaženim cipelama za baštu. Neretko iziskuju i hemisferni oblik stomačine, a obavezno se kao propratni efekat javljaju damske rukavice (ovo se odnosi na letnju upotrebu).
Kao što je već rečeno, nivo seksipila kojim ovaj item zrači je duboki minus nekog nerealnog broja, stoga ako se kojim slučajem zateknete i vrućoj situaciji sa ribom, bolje da joj prvo kažete da imate ćaletove gaće na sebi i da tih par sekundi šoka iskoristite za animalno razotkrivanje ljubavnog tepiha; ostatke S.T.R. majice odložiti (zafrljačiti) u najbližem ćošku.
Njena nepobitna sudbina je da postane krpa za brisanje prašine, čime je ispunila svoju svrhu postojanja, a vas će već rano izjutra čekati novi model na polici vašeg gardarobera...

Skretničar pažnje.

Izraz koji se koristi mahom za stvari u oskudici.
Dobro znamo da je lek jedina magična stvar za koju se ne kaže "hvala" i da, za razliku od Amerikanaca koji ga drže pored paste za zube, kod nas se njemu posvećuje cela fioka, komoda ili čak bife (pravi mali hram). A opet, kako u nas svašta može biti lek, pa čak i ono što izaziva suprotan efekat, ovaj izraz je na našem prostoru pronašao plodno tlo za masovnu primenu. Jer, u to vreme, kod nas nije bilo izraza ni za lek. Sad ga ima.

Jesenje čarolije priprema pekmeza.

Slamka spasa koju dajemo prijatelju/bratu/cimeru koji kasni na sastanak s curom, a očajnog je izgleda. Muzika za njihove uši u tom trenutku. Kao kad se u sudu zaklinjete da ćete pričati istinu i samo istinu, ovde ste u moralnoj obavezi da pričate neistinu i samo neistinu. Jer, samopouzdanje neće doći od 'pa malo ti isflekana košulja ovde', već od 'care, jebaćeš' motivacije testosterona.

Besmislen posao, jer svi znaju da krivo je more.

Jeste đavola. Da jeste dobro, već bi dao gol.
Ovo je klasičan očajnički poklič subjektivnih fudbalskih komentatora kada sebični mali bog fudbala promaši opasnu priliku, a mogao je da doda, tj, asistira za gol.
Tipično za velike klubove u kojima uglavnom igraju ''imena''.

Popularno estradno lice u 'mrtav-pijan' stanju kad ne može da stoji na nogama.

Ono što izađe kad žena prdne. Ako uopšte tako nešto postoji, ako nije mit! Kad bi, pu pu daleko bilo, kenjale, to bi izlazile ljubičice, zasigurno.

Izraz koji se koristi kad poverite neki bezazleni zadatak nekome, bez šanse za neuspeh, a ovaj uspe da vas uveri da je i 0,1% ipak procenat vredan pažnje. Tipa, kad treba da pričuva dve nacrtane ovce, a ovaj sa imaginarnim čobanstvom ima veze koliko i Ivan Ivanović sa humorom, te uspe da mu i te ovce pobegnu. Nekako.
Obično se upućuje sa nevericom i grčenjem facijalnih mišića u ritmu ironičnih misli.

Tih kao senka, spor kao smrt u turskom zatvoru. Čovek anoniman kao kamermani Žikine šarenice.
Jednom rečju - čovek koji se povukao bez traga i glasa. A od vajkada se znalo da su naši (ili više nisu naši, jbm li ga) branioci otadžbine bili skloni diskreciji i misterioznosti lokacije, svim srcem, da su za odavanje iste bili spremni streljati i svoje najmilije pulene.

E, taj stepen štekovanja.

Supruga koja ide na slavu kod roditelja.

To je taj tip ljudi-hvalisalaca u fazonu 'jedem govna za sve pare i za džabe'. Iritantne grdobe po pravilu starije 2-3 godine od tebe koje na svaku tvoju pričicu oni imaju pustolovinu nezabeleživih razmera. Jer ipak, oni su bili u tvojim godinama, ti u njihovim nisi - ćuti mali.
U borbi protiv ovih retardiranih i nelogičnih ''probao sam sve'' priča, treba reagovati šamarom realnosti i logike, pitanjem ''i kurac?''.

Osunčani deo ruku prilikom nošenja majice sa rukavima.