Šaman, vudu prist, nadrilekar koji operiše slepa creva i odstanjuje krajnjike preko uputstava sa Jutjuba, jebeni Kornjačin vrač. Umišljeni inženjer elektrotehnike sa završenim kursom majstor bravara, basista sa dva akorda u rukavu i podrškom dezorijentisanog bubnjara, Vlada republike Srbije koja se ponosi svojim falsifikovanim i kupljenim članstvom Mense.
- Opali dvaput po ekranu ovim sranjem za ubijanjem muva ako neće da se upali.
- To DR Kongo!
Podnevno sunce nakon još jednog maglovitog jutra ponedeljkom, šećer u prahu preko toplih krofni, hladan tuš na pasjoj avgustovskoj vrućini. Džekpot, sedmica na lotou i deset vezanih zelenih na semaforima u špicu, ali nažalost isto tako retka i neuhvatljiva.
Nemerljivo lepša od bilo koje druge, namrgođene, ravnodušne i tmurne pripadnice ženskog pola. Ona koja te tera da razvučeš osmeh čak i kad ti sve lađe potonu, a nigde čamca za spasavanja. Rasipač pozitivne energije i širilac zaraze kikotanja.
Ona s kojom uvek možeš uživati u besmislenom cerekanju na svakodnevne Sunđer Bobove probleme.
Baci kez, zaboravi na bore ili ih nećeš ni doživeti.
Taj, pored vazduha, najznačajniji životni element. Bistra, sveža, hladna, topla, sporo i brzotekuća, prelepa. Onda je pregradiše, izgradiše brane, zatvoriše u veštačka korita, povezaše kanalima, spojiše nespojivo. Podigoše fabrike pored njenih obala, zatrovaše ih, ostaviše ih opustošene i beživotne. Zamutiše njene životne tokove, proteraše njene stanovnike i ubiše skoro sve. Na kraju je zatvoriše u PET ambalažu, etikatiranu i brendiranu i ostaviše da stoji na rafovima čekajući svog srećnog žednog kupca.
I bi voda. Biće? Možda...
Jedini koji do kraja može da očisti i izglanca umorno lice inače neumornog radnika koje nikakvi savremeni sapuni ni cela bujica vode ne mogu isprati kako treba. Tkanina koja razume šta je sve tog dana napaćeni rudar, sprženi varilac ili anonimni šljaker morao da pregura kako bi osigurao kakvu takvu sadašnjost i sačekao nesigurnu budućnost, ona koja prihvata preplanule, vlažne i izborane crte lica i čini ih svežim, čistim i spremnim za ostatak dana. Podsetnik na bukvalno prljavi posao, ali zapravo veoma čist bez ijedne trunke moralnih nečistoća.
Malo vode, sapuna, dobro obrisati suvim peškirom i tako šest dana u nedelji, ponekad i sedam.
Pokretač revolucije, njen ugušitelj ili prelomna tačka iste. Heroj jednih, strah i trepet drugih, arhineprijatelj trećih. Apsolutno crno-beli lik, bez ijedne nijanse sivila neodređenosti, neodlučnosti i straha. Ponekad mračan, ciničan, idealista, zaluđenik nekih, običnim smrtnicima, nerazumnih ideja, ali uvek apsolutno hladan, bez viška emocija i nekontrolisanosti.
Ubica kraljeva, tako zvučnog imena i još zvučnijeg zanimanja, ne eliminiše samo one sa tom, tako precenjenom titulom. Na njegovom nišanu su demokratski predsednici, premijeri, prinčevi, grofovi, veliki i mali veziri i svi koji mu se nađu na putu.
Po efektu, samo po tome, sličan sinu Brutu, bez ijedne trunke izdajništva, dvoličnosti i žeđi za vlasti. Obavlja taj prljavi posao za neki bolji cilj, za neki, njemu znan, viši ideal koji ga vodi. Zbog zadovoljenja pravde, lične osvete, sebične slave ili samo iz fetiša za prosipanjem plave krvi, on će rizikovati sve da okonča svoj posao kako treba.
Gavrilo Princip, Džon Vilks But, Li Harvi Osvald, Vičer Leto, jebeni Džejmi Lanister.
Jedan hitac i siguran odlazak u istoriju, na ovoj ili onoj strani.
Endemska, krajnje ugrožena vrsta čoveka. Sistematski uništavana od pamtiveka, starih Egipćana, Rimljana, preko raznih feudalaca, vlastelina i slične bagre sve do savremenih stranački aktivnih, na vlast navučenih individua, lihvara u skupim odelima i večito gladnih očiju.
Čovek bez bespotrebno ograničavajućeg prezimena, okićen samo jednom, jedinom i taman dovoljnom osobinom. Čovek za koga su svi čuli, ali samo retki ga upoznali i razgovarali sa njim. Stariji pričaju kako je tu i tu živeo jedan takav, odazivao se na Slobodan, ali ga ne videše već pet godina, kao da je u zemlju propao. Neki kažu da se odselio, drugi se nadaju da je još uvek tu negde, samo se skriva, a treći da je konačno i on, poslednji potpao pod uticaj svih onih bacača u okove, da je promenio ime i da se više ne okreće kad ga neko prozove: Slobodan!
To jutro, prvi put posle 40 godina, nije ustao u sedam sati, ustao je oko pet, ali ne zato što je morao, već zato što je tako hteo i voleo. Smotao je dve cigare, jednu je odma' zapalio, ali ne zato što je to morao da udovolji zavisnosti, već zato što je u tome uživao. Drugu je ostavio za posle. Obukao je gumene čizme, uzeo štap u ruke, izašao na dvorište svoje davno sanjane i tek sada dosanjane vikendice, zviždukom dozvao svog vernog i plemenitog Džekija. Njih dvojica zajedno odšetaše do čamca, otisnuše se na desetak metara od obale. On zabaci udicu i mamac, zapali drugu cigaru i pogleda u sunce koja tek sad poče da izranja iza krošnji drveća. Čuvarku ili bilo kakvo drugo pomagalo za zadržavanje uhvaćene ribe namerno je zaboravio. Hteo da je da i one nakon bolnog skidanja sa udice ostanu slobodne, baš poput njega.