♪♫♪♫Ритам ми љубав разбуди, ја пијана од љубави...♪♫♪♫
Барем је тако било, не тако давно... а сада ? сада стојим на ивици ове столице, и шта је ту чудно ? ништа... осим што сам јебена пиксла и што ако се бацим да ћу погинути. А зашто ? због јебене лепоте балканске.
...Мој драги, мој бивши драги, аах. Одакле уопте да почнем ?
Била је то љубав на први поглед, био је црне боје без икаквих реклама на себи, са много оних рупа за цигаре, пиксла какву само можеш пожелети.
А ја ?
♪♫ЈА ВОЛИМ ДА ЗАВОДИМ♪♫
То и урадих, био је мој. Са њим сам се топила у овим хладним ноћима, или је то ипак била цигара која је горила на мојој површини... ко ће га знати. Елем, уживали смо, наша љубав је цветала, било нам је супер. Чак је и мој ћаћа пиксла био обавештен о нашој љубави, и допадао му се мој дечко. Звала сам га Пиксло, певала сам му а он је мени узвраћао истом мером, ах како је певао "Божанствена пиксло" и "Ти си пиксла мог' живота".
Али скоро све љубавне приче имају трагичан крај, ма шта ја серем, имају све. Само се код неких сазна за крах а код не ких не.
Као што рекох био је црне боје, слушао је оне Металике, и волио је излазити у клубове где су биле популарне шутке и туче. Једно вече сам изашла са њим у такав клуб, и?, избила је једна таква шутка. Неки лик са великом брадом га је узео и гађао другу персону у кожној јакни. Промашио је, а мој драги... мој драги се распао у ситне комадиће. Мене је конобар спасио склонивши ме са стола, а он је остао тамо да лежи.. преминуо је.
Била сам сломљена, али ја се вратих брзо у живот, због тога што волим да заводим нашла сам новог дечка, па одмах и другог, па трећег али ни један није био као он. Само ми је био у мислима, ах, та лепота балканска. Довео ме до лудила, и сада... сада стојим на врху ове столице и јадам се вама. Како не знам јер сам јебена пиксла. Хвала вам на пажњи... ЏЕРОНИМООООООО, ДОЛАЗИМ ЉУБАВИИИИ.

Оно што кочи нормалне, здравоумне, слободне канистере... па и мене. Увек сам био паметан канистер, имао широко чело. Родитељи су се поносили са мном, говорили да ћу примати велике запремине воде и других флуида. Пријало ми је то, учио сам, едуковао се и читао стално... страну литературу, домаћу, стрипове, новине. Почео сам учити школе, у основној сам почео носити наочаре, звали су ме штреберко. Средњу завршио без једног изостанка, факс чиста десетка. Почех писати, страх ме било да моја дела нису глупа али људима се свидело. Моја књига „Моја борба – животни пут једног канистера“ постаде бестселер, а ја познат. Једног дана у тами моје студентске собе примих писмо, беше то писмо од нобеловог комитета, добио сам Нобела за моју књигу. Ах, не би срећнијег канистера од мене. Спремао сам се да покупим награду, чак сам и девојку нашао. Али тада се умешала виша сила, СИСТЕМ. Забранише ми да примим Нобелову награду, полако сам губио на тежини, тј. запремини. Девојка ме оставила. Имао сам 2 могућности, да примим Нобела и живим у беди или да се самоубијем. Изабрах ово прво, надао сам се да ако се удаљим од система неће ми моћи ништа, али моша. Награду ми одузеше и почеше ме пратити, притисак обавјештајаца је био превелики. Почех лудити, добио сам и блажи облик жизофреније. Умислих да сам нешто друго, у фазону да сам бојлер...а то немере тако. Остало ми је пар децилитара живота, одлучих да постанем плаћени убица и осветим мој живот. Спремао сам се, повратио сам своју почетну запремину, добио и мало више. Пластика ми је ојачала. Кренуо сам у седиште обавештајаца, кренуо да спроведем дуго ковани план, али су били вештији од мене. Рањен сам, сва моја запремина је исцурила из мене, бих онај стари канистар.
...
ОСТАО САМ САААААААААААМ СУЗО ВРЕЛААААААА ТУГООООО ГОЛЕМААААААААА.
Конобар, виски! Али канистре брате, 13 чаша ти је то данас. АМА! СИПАЈ КУРВО, И СИПАЈ ШТА ПИЈЕ КАФАНА. (мислим да је време да га избацимо).
ИЗбацише ме из кафане, у неку канту. Пластика на мени већ је била сјебана, чеп изгубљен, као и мој живот. Иструлих у контејнеру, остала је само сенка мене.
...све је у животууу, пролазно мој дружеееееееееееееее, и љубави и туге и сви срећни данииии...