Kada u školi zaboravite nešto, budite sigurni da to nećete dobiti nazad već znajte da će vaše stvari završiti pod jelkom deteta il' unuka neke srećne tetkice-pronalazača.
Idemo kući, poodmakli već od škole:
A: Zašto ne osećam više svoje prste? ...ok, kapiram da sam zaboravio rukavice. Ajd' sa mnom do škole za čas da ih pokupim!
B: Ma kakvi bre, zakasnio si garant, nabavio si ti novogodišnji poklon tetkicinom unuku.
Bezlični letnji hitić. Ove pesme je vrlo teško međusobno razlikovati, jer su sve gotovo pa iste. Autotjunovan, piskav ženski glasić (ukoliko je muški glas u pitanju, epitet koji se pridaje je "pederizovan"), neki morski beat, vrlo oskudan i praznouman tekst i neverovatno velika popularnost među nafuranom Fejsbuk družinom. U glavi ti ostaje neke dve sekunde, a kod visoko inteligentnih cak i do 10s.
Poklapača na priču koja nema apsolutno nikakve veze sa sa njom, a na koju te mrzi da odgovoriš i želiš da prestane, bez obzira kakav seljacizam izjavio.
Koristi se da se sagovornik toliko ukopa i ubije u pojam da izgubi želju da te davi sa čime god da te je davio.
Ovo je tek jedan od primera. Koriste se i ostale za priču besmislene, ali i ubitačne poklapače, npr "Šora mi se", "Kopam nos", "Nervira me ovaj osip na dupetu", "Mom keru vonja iz usta" i slično.
A: "Jaoooo, da ti pričam šta je bilo danas u Ušćuuu! Znači ulazimo mi tamo, kad, ono, naletimo na Peru i Žiku, znaš one, što voze ona iskidana kola, razumeeeeeeeeeššš! Kako me je gledao Pera jebote, fazon tako je želeo da me rastrgne u tom trenutku, a ja sam nosila ultra kratku suknjicu, znaš, onu što mi je kupila baba-tetka sa tatine strane u Italiji, fazon u onom najfensi šoping centru, a majica je bila toootalno u fazonu, kapiraššš.."
B: "Nekad voli da se dodirujem tamo dole"
A: <blago teleći pogled>
B: <"Ah, slatka tišina. Vredelo je.">
Kada smo sami pa se uživimo u omiljenu pesmu pevajući je poprilično neprijatno, a onda neko neočekivano uđe u sobu. Onda sledi momentalni muk, vraćanje u stvarnost i neviđena želja da se nestane sa lica Zemlje.
Za pravljenje postera koristiti sliku koja je već sama po sebi štos, a opis je potpuno nezanimljiv i tu je iz kurtoazije, čisto da bi to bio poster sa Vukajlije koji će od naivnih izmamljivati ovacije kao "odličan poster".
Slika je odlična, ali ne i poster.
Nije fora samo preuzeti neku super smešnu sliku, fora je uzeti neku običnu i ti sam od nje da napraviš nešto.
Tupava rečenica sa kojom nas ipak obavezno dočekaju.
Ja, vraćam se iz škole, kod kuće baba. Ulazim:
Baba: Eee, jel si stigla??
Ja: Ma kakvi, čini ti se, još uvek pešačim do zgrade.
Rečenica koju ste sigurno već čuli ranije od nikog drugog do vaše tvrdoglave bake i to za stolom, okruženi svom mogućom hranom ovog sveta sortiranu od one za mezenje pa sve do milion vrsta sitnih kolača i sličnog. Vi jedete do te mere da vam se polako menja način kretanja (više ne hodate, već se kotrljate), ali zato babin stav ne. Preozbiljno je shvatila onu "Uvek može više". Ni u kom slučaju ne prihvata činjenicu da niste više galdni.
2-3 pleha suvog mesa, jaja, krastavčića, kačkavalja, slanih kolača, raznoraznih rolata, 2 tanjira supe, 9 sarmica sa kupusom/zeljem kombinovanih sa krompir pireom i kojekakvim salatama i X broja kolačića kasnije:
"Ali, bako...ja...ne mogu...više...jedva dišem..."
"A nisi mi nešto dovoljno jeo, ne zna baka baš...evo, sine, da ti naspe nana još, da mi ručka dete"
Neka stvar sto nam je neverovatno i jedino potrebna, bas tada misteriozno nestaje sa lica planete Zemlje, a prethodno se vukljala po kuci danima/mesecima/godinama i samo je sluzila da se raspizdimo kad je vidimo ("Koji ce mi ovo uopste!?").
Bolest modernog doba prisutna u svim uzrastima i svim delovima sveta*.
Neizleciva je, broj obolelih je konstantno u porastu. Verovatno da ste vec i sami upoznati sa simptomima-neobjasnjiva potreba da smestite vasu pozadinu na bilo sta (ne)namenjenom za sedenje, mada, poznato je da je lezenje mnogo popularnije. Krevet volite, a jastuk obozavate. Mrzi vas da trepcete, pogledate u drugu stranu, disete, a kamoli razmisljate ili, ne daj boze, da se pokrenete. Ako se okurazite pa pricate, verovatno da izgovarate sledece: "A zasto bas ja?" ili "Ne mogu sada", i, najupotrebljivanija "Mrzi me". Ozbiljnija aktivnost vam je zvakanje zvake.
Zivotni moto zrtava lenjosti je "Sto mozes danas, ostavi za sutra".
*Vec odavno utemeljena i najupecatljivija u Crnoj Gori.