Mašta
Sposobnost ili dar da možeš da sklopiš oči i ne samo najobičnije zamisliš nešto, nego to vidiš tako živo i tako jasno, da ne želiš otvoriti oči uopšte, a toliko si nešto jako zamislio da ti jeza prođe kroz kičmu.
Sposobnost da čitaš slova koja ti je neko napisao, da ih pretvaraš u slike u svojoj glavi i to slike od kojih ponekad izgubiš dah i gutaš knedle koliko te je pogodilo to što si zamislio.
Sposobnost ne samo da vidiš nešto i stvoriš sliku, već sposobnost da pored toga i osetiš, i odeš na neko mesto gde bi sada želeo da budeš a nisi, a opet maštom, ako je poseduješ, možeš makar delimično da budeš tamo, makar samo malo. Onoliko malo koliko ti je potrebno da preživiš još jedan dan.
Možda ne može da zameni lepotu stvarnosti ali ponekad je jedino što imaš.
Maštam da nas je troje i da smo tamo. Čekamo. Njima se oči sklapaju ali neće zaspati. Neće. Sačekaće oni budni jer znaju da dolaziš. Znaju da smo došli kao troje a odatle odlazimo kao četvoro. To znam i ja i ne mogu da dočekam. Ali dobro je što znam da ću dočekati, jer ovih dana sam maštao samo o tome. Iako maštanje nije isto kao stvarni zagrljaj, ipak sam maštanjem pregurao svaki dan do ovog dana kada ćemo, ja sa tvojom torbom, a ti držeći njih za ruke, zajedno otići u naš univerzum gde nam je uvek najtoplije.