Bogotac među psovkama. Nije za svakoga, pošto vrlo često ume da se obije o glavu. Da bi je koristio moraš da budeš izvorni preldžija, gazda u kući inače si najebo.

Прва архепредстава о њему одаје слику намрштеног али не и љутог старца пуног самопоштовања који сједи загледан негдје у страну док пушећи новосавијену лулу дувана отпија своју прву јутарњу кафу. Он пије и прву чашицу ракије, али не због опијања већ да употпуни свој јутарњи мозаик који му ствара неку врсту Балканске нирване. Јутро је најчешће његов омиљени дио дана.
- Не мора али најчешће и има бркове испод којих се кратко и ријетко отварају уста ради говора, за којим нема потребу. Никако не доводити у везу са старцима који у мањој или већој мјери фанатично преносе искуствене мудрости.
- Археђедова представа је слика смиреног, кротког али стаменог старца који би својом појавом проузроковао тишину у просторији све док не прође и не сједе на своју столовачу.
као и мушких мушкараца, све их је мање.

Jednostavan čin seksualne inicijative u kom je ne pitaš da li hoće ili praviš neku situaciju da do toga dođe, nego je samo onako jednostavno, najnormalnije, pomalo grubo, ali ne kasapski, privoliš na to.

Treba vežbe, treba znanja, ali u principu to je ta zaostavština iz prošlosti duboko ukorenjena u njihovom mozgu, samo što u današnje vreme ne možeš da je lupiš toljagom po glavi ili da je siluješ jer si zauzeo tu teritoriju. Ostalo je ono da si ti ipak muškarac, osvajač i ako tako nastupiš, bez pametovanja i palamuđenja i samo je uzmeš, šanse su devedesetpet posto da ćeš jebati.

Ne mešati sa silovanjem. Ako kaže ne, znači da vežbaš još malo.

2 riječi okosnice filozofskih sistema, premudrost gotovo jevanđeljska, ima veze sa ‚‚strpljen spašen‚‚ samo što odaju 30x mudriji utisak. nakon neizostavne pauze poslije vašeg dužeg izlaganja o sudnjim namjerama, sagovornik najčešće istog pola izgovara uvjek sa strahopoštovanjem, veliku mudrosti koja razrešava mogući problem bez obzira na njegovu komplexnost.

Reč u rečenici koja bi, u svim svojim varijacijama, trebalo da istoj pridoda dozu emancipovanosti čoveka koji govori nešto sagovorniku, gde isti zapravo istom istinski iritira istog.

Riba koja glumi napaljenost.

Himna staračkih domova.

Човеков најбољи пријатељ. Увек је ту, близу. Лагано се његов звук простире ваздухом, треперењем изазива, мами на тај слатки ноћни грех... Ех мој Ободине. Тако си ти мог тату када је био мали терао да из тебе украде млеко, сада и мене зовеш умилим звуком твог 35-огодишњег мотора. Крао сам млеко, касније сам у теби проналазио оне најслађе остатке од филова за торте, крили су их од мене. Па онда прве шницле без хлеба, онако хладне и сочне, накапане мало соком од вишања из горње преграде.
А није само унутрашњост твоја мамила, већ и спољашњост. лепио сам по теби Бетмена и Нинџа Корњаче, знам да ти се свидело, јер све си више и више милозвучнији, а тако ипак миран и тих, не као твоја ортакиња веш машина која жели ван купатила, па смо је зашрафили анкерима за патос. И тај касетофон филипсов на теби са којег сам слушао, као петогодишњак, један од првих Цециних албума, још се сећам: ИЗЛАЗИМ ИЗ ТВОГА СТАНА УПЛАКАНА УПЛАКАНА, и помишњам да ти, Ободине, никад нећеш изаћи из мога стана...
Волим те.