Prvo moraš da budeš već obrijan, gladak kao bebina guza.Dalje, skineš se do pola. Nikako siledžijka, bade mantil ili ne dao Bog majica. Podrazumeva se da si nabildovan kao Statam između dva Transportera. Ogledalo mora da bude dimenzija 3 puta 3 i da se u odrazu vidi spavaća soba. Nanosiš gel (pena je za Turke) rukom, s takvom preciznošću ko da Džejmi Oliver maže kajmak na lebac. Bez gromuljica. Pristupaš aktu brijanja. Jednim brzim potezom odozgo na dole skidaš nepostojeće dlake. U pravom životu tom brzinom bi potkačio jugularku i iskrvario za tren oka, ali ovo je reklama. Složi facu kao da Severnokorejci bombarduju Seul. I tada...tada dolazi ribetina koja te 'vata za nabreklu sisu. Ono što bi u real life-u bilo: 'Goni se bre u kurac zakla' se ko Misirac' pretvara se u pogled pun razumevanja. Jebaćeš. Ali tek kasnije. Prvo mora da te pipne za obraz da vidi kako si gladak. Lice ti nije kao predgrađe Bejruta. I ne skvičiš kad staviš afteršejv.

Tačka pucanja je u stvari jedan mali trenutak u vremenu u koji se slije sva muka, svako razočarenje, svaki bes, svako loše osećanje i sve ono što se iz teško vidljivih razloga gura u sebe. Kada nastupi tačka pucanja do tada mirna i povučena osoba postaje zver i prirodna sila koja ruši sve pred sobom ne obazirući se na svoju okolinu.
Tačka pucanja je uvek uvek posledica ogromnog duševnog bola. Nivo bola potreban da se stigne do tačke pucanja je individualan, a srazmeran je dužini vremena tokom kojeg se taj bol krije i zavlači u ljudsku dušu.
Što duže traje tiha, ali razarajuća patnja to je eksplozija bola i erupcija gorkih reči jača i nanosi više štete onome kome je upućena. Ipak, to je samo delić beskonačne borbe koja će se nastaviti i narednih dana do neke nove tačke pucana i neke nove erupcije osećanja.
I to će tako trajati sve dok se ne prekine začarani krug negiranja stvarnosti i straha od promena.

Izraz koji veoma, ali veoma, često koristim u zadnje vreme.
Nemoguće emisije su učinile da zaboravim na TV prijemnik i daljinac, i svu svoju potrebu za informisanjem i novim saznanjima usmerim na internet i ono malo kvalitetne štampe što je ostalo.
Najnemogućije od nemogućih emisija su tzv. REALITY emisije, a koren tog zla se nalazi u produkcijskoj kući EMOTION.
Da li je zaista moguće da ljude interesuje to kako neko provodi vreme zaključan mesec dana u nekoj kući... Kako neko može da gleda zakazivanje venčanja i kupovinu prstenja po 1000-ti put...? Zar je stvarno toliko interesantno kako će se jedna žena snaći u jednoj, a druga u drugoj kući...? Kako neko može da se loži na nameštene odgovore u najretardiranijem "kvizu"... to nije kviz, to je nagradna igra. Kviz je merilo znanja, a ne "iskrenost" u tome koliko puta si upražnjavao vibrator u anus...
Ključ je zapravo u tome...
Prostakluk i nekultura su srž uspeha gledanosti tih "šou" emisija.
Da li bi raji bila interesantna epizoda "Svadbe 48 sati", ukoliko bi bračni par bilo dvoje kulturnih i obrazovanih intelektualaca...? Ne naravno... TV-u su potrebni brđani zbog održavanja gledanosti... i te epizode i najbolje prolaze.
Dobrodošli u američki sistem zaglupljivanja naroda...
Ne želim da budem deo toga... zato ovde visim non-stop...