Kliše fraza starijih ljudi, naših bakuta i dekuta. Javlja se u trenutku kada je situacija koja se dešava dotičnim omladincima takva - neshvatljiva starijim osobama pa im je to jedini odgovor koji u stanju simpatičnog šoka mogu da izuste.
Deda: Gde ćeš dete?
Unuk: Odoh na pejntbol sa društvom.
Deda: Pederbol? A lepo sam govorio ja, to je sve od kompjutera i televizora.
Skupe se gladna i neiživljena klinčadija pa od kuće do kuće idu u potrazi za bogatim drvetom kojekakve voćke dovoljno sazrele da se može utoliti glad i razjebati želudac od previše slatkog. U svom silnom naletu da obrste drvo osoba ispred čije kuće se događa zločin će ih blagosloviti ovim rečima. Dečija sreća nikad veća.
Baki: Aj'o vidi višanja! 'Oćemo?
Rale: Još pitaš. Udri.
Prilazi družina drvetu i uigrano kreće sa akcijom. U tom trenutku izlazi bakuta ispred kuće. Dečurlija spazivši to se već polako udaljava od drveta i staje u niski start kad će baba da ih usreći: ,, Berite dečice, samo nemojte lomiti grane. '' Potom se vraća u kuću.
Laki: Čuješ šta kaže? Fina neka bakica.
Rale: Vala baš, al' ko ga jebe, lakše ovako. Beri, lomi. (Prionuo)
Baki: Vidi Raleta, ubr'o džamutku od metar ipo. E svaka ti dala, naješćemo se, vidim.
Izlazi opet bakuta, sa šmajserom iz četresprve što joj ćaća ostavio.
Bakuta: Šta sam ja rekla? Ne lomite mi granje, ba. Vi ste bre stvorenja nezahvalna. Ma mrš mrš mrš kući!
RATATATATATATATATA, aaaaaaa, bež'te, bež'te.
Rale: Vidi koliku sam otkinuo grančugu, baba. DA BOG DA TI UNUKA IGRALA KOD ĐOGANIJA!
Neuništiva. Nesalomiva. Nenadjebiva. Klasik. Oblikovano parče gume najčešće sa ponekim crnim petouglom ili deformisanim trouglom što bi trebalo da pretstavlja fudbalsku loptu. Šare su od najsocijalnije farbe na bazi katrana, garant. One daju čar ovom sportskom rekvizitu. Inače, iz jednog je dela tako da nikako ne može da se sjebe ili rašije, pošto i nema šavove. Ima neograničen vek trajanja, neskladno sa cenom. Kad te njom neko spiči u go' batak ostaju traume, a i fleke do kraja života. Ne d'o bog nikom. Ima primena i po kući.
- Aj na mali fudbal.
- Gde si ti čuo za mali fudbal, tijebemamu, a šta je onda ono na livadi, veliki fudbal, a? Futsal se kaže.
- Dobro, aj na fucu.
- Imaš loptu?
- Svratićemo do mene da je izvučem ispod komode, pa ćemo neke cigle umesto lopte metuti.
Nekoliko sati kasnije
- Aj šutaj.
- Ček' samo da prospem krv iz patike.
Legenda o seoskoj česmi gde svi živi piju vode. Zabudžikana baš u dubini igrališta, školskoj dvorišta, parkića itd... Kao takva, pogodna za stvaranje tabua.
- Brate, ajmo na vodu.
- Pa u blizini imaš samo onu česmu gde je cigan piš'o.
- Jes' kurac. To su i mom starijem burazeru pričali kad je bio mali. Mani se.
- U pravu si. Ispralo se to već. Ajmo.
Ukor za mlađane fudbalere. Nastrašnija kazna za sedmogodišnje tehničare koji pikaju svaki dan fudbal na obližnjem školskom igralištu. Njima ne smeta to što u tri popodne od upeklog sunca može da izraste i treća sisa, jok. Treniraju. Ko će znati koliko su tigrovih lopti ispratili u toku svoje ,,karijere''. A kada dođu neiživljeni stariji na teren, sav njihov trening nekad zna da padne u vodu i onda se dešava sjeb i ,,na go''.
Nedelja poslepodne, ljudi odmaraju. A piči se betonski fubal sve u šesnaest u varoši. Vode nigde. Vrljaju se delovi patika po terenu, al' se i dalje igra. Zakuvalo se, bogami. Šića i Ćita dva najstarija petla na terenu.
Ćita: Šićo, evo je, evo je.
Šića: Ja tebi uvek dodam, a ti meni nikad, sebičnjaku.
Ćita: A jeb'o ti ja mater, dodaj čoveče.
Šića: Ajde beži bre, pre će klinja da utera golčinu nego ti. (Dodao je klinji. Ne samo da je mali promašio, nego je prebacio preko ograde, sjeb'o prozor u kući preko puta i baba izašla sa mačetom na ulicu da vija gamad fudbalersku.)
Ćita: Hoće da utera,a? (Zakrvio)
Šića: Aj na go mali. Veze ti sa životom nemaš.