Д. Владимирович Б

Ispravljanje sagovornika u cilju prepravljanja izraza na način koji vama više odgovara. Najgore je što i jedan i drugi isto znače, ali eto, komunikacije radi. Da li se razlikuju po jeziku, akcentu ili nečem trećim, uopšte nije bitno pošto suština ostaje ista. U stilu drugo sranje isto pakovanje.
A danas... Reči su toliko izmenjene, da kada bismo iskopali random obrazovanog plemića ranog dvadesetog veka da poseti i obiđe rukopise, ili bi se sam vratio pod zemlju, ili bismo ga mi vratili usled infarkta.

- Zagrej stolicu!
- Hoćeš reći da počnem da učim?
- Kujin sine hoću reći da ćeš pasti godinu!

-Ne, nisi trve.
-Hoćeš reći tru?
-Joj, stvarno si low.

-Slušaj verziju melanholične serenade u berlinskoj filharmoniji.
- Jebeš Berlin, Moskva je prava.
- Moskou, hoćeš reći?
- Hoću reći, Maskva.

Mnogo više od pukog rukovanja uz čvrst stisak ruke. Mnogo više od prostog dogovora koji je lako prekršiti jednim majušnim potezom.

Zavet dolazi iz dubine duše. Sklopljen bez ijedne izgovorene reči. U mislima. Iz želje jedinca da se bolje uklopi, a da opet štrči i sija. Da izdrži duhovni post, a potom se spase jutarnjeg kajanja. Zauvek skine okove srama.
Korak više ka čojstvu. Ako ga ispuniš. Stepenica niže, ako izneveriš. Hm, ”izneveriš” ... zvuči tako bezazleno... Ma nije, jer izdaja zavetodavca nije ona dečija, nevina, proizvedena nestašlukom, već odrasla, teška i grešna. Ne radi se o bomboni.

Daj ga. Isprobaj se. Nemaš kome? Imaš Boga, kroz njega možeš sve. Zavetuj mu se, zavetuj se sebi na iskrenost.
Bog je, neizmerna ljubav i praštanje. Milostiv. A ti budi ga dostojan, i ostani pošten.

Sigurno si kad tad, radeći nešto, pokušao sebi da otežaš rad. Oduzmeš po koji korisni alat. I uz to se potrudiš toliko da se manjak alata ni ne primeti. Samo, gledaj, ovaj put se ne radi o vorblejdu, ili nekoj rpg igri, već o životu i tebi samom.